ROMANI

Kao i svako dete i ja sam probao da radim mnoge stvari koje su mi se dopadale. Probao sam da budem kečer, košarkaš, glumac, slikar... Ipak, sa aforizmima je bilo drugačije. NJih sam umeo da pišem. Čuveni aforističar i karikaturista iz Vladičnog Hana, Srđan Jovanović bio je moj guru i odskočna daska do „Ježa“, Milovana Vržine i Radivoja Bojičića a kasnije i drugih imena uz koja sam odrastao i smejao se. Ne, Gorane Dokna, neću te pomenuti. Opušteno.

Da nije bilo aforizama ne bih postao deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i ostvario američki san u Srbiji – da radim ono što volim i živim od toga. To me je odvelo i do Radija S i emisije „Mali Marko“ gde sam četiri godine bio opet dete, uz tada malog Marka Daraboša i zezao pošten svet, kao Haklberi Fin uz Toma Sojera.

Bez aforizama ne bih deset godina bio voditelj „Satira festa“ i „Novogodišnjeg satirikona“ na Kolarcu. Takođe, moje stend ap rutine bi bez aforističarskog „skeleta“ u poentama, bile oslonjene samo na moj prirodni šarm, a sa tim ne bih daleko dogurao. Realno.

Aforizmi su oblikovali način na koji razmišljam i pričam. Oplemenili su moj život i učinili me pametnijim, mentalno vrednim i življim. Oni su alat uz koji moja romantika ne zvuči kao patetika. I najviše od svega, ostali su svih ovih decenija, moja tajna vračka. Moj šareni lenjir kroz koji posmatram svet. Oni su moja dioptrija smeha koja život čini lepšim a da ga pritom i dalje vidim surovo realno. Gutljaj su mamine tople čokolade uz koju se gorka pilula lakše proguta. Kada je Mark Tven rekao: „Ako nekom želiš ka kažeš istinu u licu, najpre ga nasmej. Inače će te ubiti“ – mislio je i na sebe. I sebe moramo najpre da nasmejemo.

Od aforizama se nisam obogatio, nisam postao superstar ali sam dobio nešto mnogo važnije – preživeo sam. I naučio sam kako da opstajem. U nekim mračnim, kišnim, hladnim noćima, u minijaturnim podstanarskim sobama, u krevetima vojničkih kasarni, u zgužvanim vozilima GSP-a, daleko od svih – kada nisam imao nikoga, imao sam aforizme. Nisam bio sam. A to se ne zaboravlja. Nikada!

Ka takvom nečemu imaš ogromno strahopoštovanje. Dug. Koji ti niko ne traži ali je baš zbog toga najveći. Neću preterati ako kažem da bih bez aforizama u mom životu, ja danas bio drugačiji čovek. Bio bih živ, ali to ne bih bio ja. Bio bi to neko drugi. Neko gorak, besan, ciničan, star u duši i nadasve - poražen čovek. A takav ne bih smeo Hemingveju na oči. - Miodrag Stošić, autor

Da li ste se ikad zapitali koliko vremena provedemo u snu? Prosečno, jednu trećinu vremena provedemo spavajući i sanjajući ‒ što je jedan od dodatnih razloga da pročitamo ovu dramu, koja dugo nije prevođena kod nas, a ušla je i u opus školske lektire.

Ovu dramu svevremenom čini upravo poruka koja je pomalo skrivena, što je tipično za barokna dela, a to je da se samoanalizom i kontrolisanjem sopstvenih afekata može mnogo postići i dosta lošeg sprečiti, ali zbog toga ne bi trebalo da prestanemo da sanjamo i imamo snove ‒ i to je ono što bi svaki čitalac/gledalac valjalo da ponese sa sobom kao vredan nauk, koji nam je nesebično podario Kalderon de la Barka i između ostalog Pedro Kalderon de la Barka se zbog toga svrstava u red vodećih svetskih klasika,koji će nam na kraju poručiti:
I zato hoću da poživim
i da za dobro iskoristim
sve dane svoje, dok mi traju;
a slabosti nam oprostite,
jer duše plemenite i čestite
uvek s veseljem opštaju. - Marina Đenadi

Posle uspešne prve knjige dnevničkih zapisa DNEVNIK JEDNOG LUTKA, autor, zrelije nastavlja svoju misiju. Njegovi zapisi su sređeniji, više podsećaju na priče koje iako duboko lične dotiču širi krug potencijalnih čitalaca.

Ovi dnevnički kratki zapisi predstavljaju isečke iz života osobe koja je sebe okarakterisala i nazvala „lutkom“ ‒ entitetom koji je predmet lišen svih emocija i bilo kakvih reakcija ‒ što je daleko od faktičkog stanja. Naprotiv, reč je o ekstra faktoru stvarnosti i realnosti, bliskom onom koji je zastupljen u književno-umetničkim delima, a ipak različitom od njega ‒ o fragmentima doživljene stvarnosti ‒ sećanjima, uspomenama, ispreplitanim sa trenutnim dešavanjima, kao i planovima, stremljenjima, željama.
Pošto se sve tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću, teško je razlučiti šta je događaj, a šta doživljaj pisca, naratora i glavnog lika Ženje, što ovom delu daje jednu šarmantnu, prilično umetničku crtu. Beležeći snove, koji su neretko veoma dinamični, scenični, gotovo filmski, naglašava se da su i snovi deo realnosti i života. Perspektiva se pomera od instance „život je san“ do instance „život je pozornica“, kada se zauzima pasivan odnos u kome smo lutke na koncu.
Sama podeljenost i iscepkanost asociraju na Popine stihove: Vrati mi moje krpice / moje krpice od čistog sna. Ženja će priznati da se neretko dešava da ono što poželi, da mu se i ostvari, te bi tako i ovi dnevnički fragmenti mogli biti od koristi da pomoću njih kao „krpica“ sastavi potpunu sliku svog sna o životu, jer mora se naučiti da je osnovna formula vera, kao što je govorio njegov profesor fizike:
Sve je moguće, ako ima dovoljno golubova :)
Pritom je neophodno da:
... Da uzmem dim i čekam sebe, u zasedi, da se vratim sa svih tih mesta i da se obračunamo...
Te neka ovi dnevnički zapisi budu ključna tačka tog obračuna sa sobom, neka vrsta mantre i magije koje će ga olakšati, a ova knjiga kao svojevrstan „Nekronomikon“ koji će taj obračun učiniti bezbolnim, uspešnim i pozitivnim, a nakon toga predstavljati samo početan korak ka nekom književno-umetničkom ostvarenju, za šta autor ima potencijala i dara.
Do tada držimo se stiha grupe „Piloti“ ‒ ...Svet je lep kada sanjamo... ‒ ili kako bi to Ženja sročio:
... U najlepšim mojim snovima je bilo da dođe do ovoga, ne da ljudi umiru i da su zaraženi, već da mogu na miru da spavam bez glasova. Saznanjem da nešto ne štima ni kod nas, a ni u svetu, žao mi je, i mislim da sanjam, nisam navikao da nema buke. Biću lud sveta radi, samo, korono, idi u pičku materinu, i glasovi, vratite se! Ljudi, živite!
Odnosno:
… Stoga ‒ sanjajte, ljudi! Maštajte! Verujte u šta bilo, ili ne verujte ‒ no, i to je ipak neka maštarija…
Jer iz mašte se rađa svašta.
Marina Đenadić