ROMANI

Na Drugom programu Radio Beograda izvedena je (i više puta reprizirana) radio-drama po romanu SLIVNIK, koja je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu.

Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U SLIVNIKU je Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiriloških Opštih Mesta. - Teofil Pančić

Kao i obično, i u SLIVNIKU Zoran Ćirić ide dalje od najsmelijih čitaočevi očekivanja. -Vasa Pavković

SLIVNIK nije roman. To je dijagnoza. To je ogledalo koje ne laže. To je poslednji udarac u stomak pre nego što se onesvestiš od smeha i gađenja. I da, završetak je savršen. Magični cepa traku – cepa film, cepa fikciju, cepa sebe.

A čitalac ostaje sam, u mraku, sa ukusom krvi i benzina u ustima. Ovo je književnost koja ne mazi. Ne oprašta. Ne zaboravlja. I upravo zato – neće biti zaboravljena. - Vujica Rešin Tucić

Inspirisana kontroverznim teorijama o supstanci nastaloj oksidacijom adrenalina, priča prati brutalni rijaliti program na deep web-u, u kojem su učesnici izloženi ekstremnim situacijama kako bi im nivo adrenalina dostigao maksimum. Publika koja plaća ogromne sume novca posmatra njihove strahove, borbu i sudbine — dok najmoćniji gledaoci zapravo upravljaju igrom.

Granica između zabave, eksperimenta i zločina postaje sve tanja.
U svetu gde je ljudski strah roba, a život deo spektakla, postavlja se pitanje: koliko daleko može da ide ljudska radoznalost — i ko zaista upravlja arenom?

Adrenohrom je napet i provokativan roman o moći, manipulaciji i tamnoj strani savremenog društva.

Knjiga Hladne noći detinjstva je autobiografski, psihološki roman Tezer Ozlu iz 1980. godine koji u fragmentima prikazuje njeno detinjstvo, mladost i prve godine zrelog života, obeležene traumama, neskladnim porodičnim odnosima i iskustvima u psihijatrijskoj bolnici. Smatra se jednim od ključnih dela turske književnosti koja se bave temom usamljenosti i otuđenja. Kroz unutrašnje monologe i tok svesti poetskim narativom čitacu otvara intimni, skriveni svet pojedinca. Upravo zbog takvog stila u svom književnom opusu Ozlu je prozvana „melanholičnom princezom“ turske književnosti i svrstana među najznačajnije turske književnice druge polovine XX veka.

Autorka otvara univerzalna pitanja o slobodi, osećaju nepripadanja i potrazi za smislom, o teretu ženskog identiteta u društvu i borbi sa unutrašnjim konfliktima uz stalno prisustvo mentalne patnje. Oslanjajući se u pripovedanju izrazito lirskog prizvuka na stvarne događaje iz svog života, sećanja i lične refleksije, ona gradi most između autobiografije i fikcije.

Roman uvršten među „10 najboljih španskih knjiga 2020″ po izboru Forbes-a, te među 50 najboljih po oceni El Pais-a. Već od prve stranice, čitalac biva kao lasom vezan za ovaj roman koji odista ima karakteristike vesterna, ali smeštenog u surov krajolik ruralne Španije. Nagrađena autorka nam predstavija glavnu protagonistkinju koja se iz Londona vraća u svoj rodni kraj, gde i dalje vladaju ćutanje i osuda. Ovo bi mogao biti i roman o samoubistvu, kao prokletstvu jedne porodice, ali nas Merino toliko vešto vodi kroz vreme napred-nazad, jašući kroz nekoliko priča bez ikakvog zastoja, da nam na kraju ta mračna atmosfera postaje toliko pitka, da i sami, vođeni veštom naracijom autora, skačemo iz jednog univerzuma u drugi, sklapajući sliku o istrajnosti jedne žene u njenoj borbi protiv izolacije, srama i oskudice. Paralele sa Komalom iz Pedra Parama ili ambijentom Ibarguengoitijinih Žrtvovanih dama su neizbežne. Salvador Alemani „Sreća je precenjena“ Olga Merino

Novi roman Izabele Figeiredo, kome je nadenut sugestivan ali opravdan naslov Pas na mom putu, priča nam priče o čoveku i ženi koji pate od velike pošasti savremenog doba – usamljenosti. U njihovom slučaju, usamljenost je odgovor na silovite udarce kojima je život nasrnuo na njih. Savremena društva žive na nasilju. Ali, postoje i oni, kao što je slučaj sa Žozeom Virijatom i njegovom tajanstvenom komšinicom Beatriš, koju svi poznaju pod nadimkom Fatalna. Kakav ishod dobijamo kada združimo dve usamljenosti? Upravo to pitanje autorka želi da postavi, ostavljajući odgovor na volju svakom čitaocu. Pomoć stiže sa neočekivane strane – od jednog psa.

Nisam hteo da bespomoćno posmatram kako moja žena i dete trpe svoju porciju brutalnosti ove zemlje, kako sadašnje tako i buduće. Smatrao sam da treba da ih zaštititm. Nisam želeo da moj sin jednog dana, poput većine mladih, bude nesrećan, izgubljen, očajan. da luta od nemila do nedraga pokušavajući da pronađe nekakav put pretvarajući se u beznadežnu figuru ulica, fakulteta i kafića. Nisam želeo da odgajam gubitnika. Nisam želeo da moj sin bude na meti mediokriteta, trivijalnih, a moćnih ljudi koji nas okružuju sa svih strana. Nisam hteo da mu oni što besomučno urlaju mi-vi-oni, poput sluzave silne lepe etiketu na lice proglašavajući ga za tuđinca u vlastitoj zemlji, stranca, drugačijeg, izolovanog, nepoželjnog, zbunjenog, suvišnog, bezbožnika pa čak i teroristu. Nisam želeo da ga obeleže kao izopačenog stranca, da – stranca, da ga označe kao kukolj koji se izopštio iz naših običaja, tradicije i vere.

Rezultat ovog intenzivnog istraživačkog rada nije Mengeleova biografija. Razlog za to je što već postoje takve knjige u inostranstvu i nisam jednog zločinca želela da postavim na podijum, kopajući po detaljima njegovog privatnog života koji nikoga ne interesuju.

Rezultat ovog rada je jedna izuzetna priča, pravi triler zasnovan na stvarnim činjenicama, gde su korišćene reči koje su izrečene i zabeležene u intervjuima ili dokumentima. Naša potka će biti zločini koje je Mengele počinio i odatle ćemo upoznati njegove žrtve, medicinu Trećeg rajha, kazne koje su izrečene ostalim nacističkim lekarima i ljudima koji su mu pomogli u bekstvu. I konačno, veliko pitanje koje ova knjiga raspliće: kako je zločinac ovih razmera, skupa sa svojim saradnicima, mogao da prođe potpuno nekažnjeno.

Knjiga predstavlja brutalan roman, snažan prikaz stvarnog stanja stvari koji skida zastor sa patrijarhalnog i nasilnog odnosa prema LGBT zajednici na Kubi (koji, pak, nije mnogo daleko od onog koji svakodnevno viđamo i kod nas). Autorka, koja je centralna ličnost kubanske kontra-kulture, čitaocu iznosi vapaje onih koji su osuđeni na ćutanje i poniznost. Roman nam pripoveda o novoj generaciji Kubanaca koji dižu glavu i pokušavaju da se odupru užasima koji im se nude kao jedina opcija.

Dan 15. mart krucijalan je za oboje glavnih junaka ovog romana, Sašu, dvadeset trogodišnju balerinu u Minhenu i njenog oca u Beogradu.

Saša rešava da se oslobodi unutrašnjih pritisaka, bojazni od osude okoline, strepnji od reakcija roditelja zbog svojih postupaka. Nežna i duboko empatična, preispituje sebe i svoj odnos s ocem koji svoje poslednje dane provodi na onkološkom odeljenju bolnice u Beogradu, gde svodi životne račune sa svojim ocem, suprugom, kolegama, najviše se baveći odnosom sa ćerkom jedinicom.

Njihova nikada glasno iskazana ljubav i suštinska povezanost u katarzičnom finalu romana dobijaju razrešenje u vidu međusobnog oprosta za sve životne nesprazume, sumnje i nerazumevanja. Iako autor iza sebe ima tek dva romana, Dan u martu odaje daleko iskusnijeg, zrelog pisca koji besprekorno vodi radnju, ume fino da iznijansira kako glavne tako i sporedne likove, ne bežeći od ovako delikatne teme već neprestano bivajući u njenom središtu.

Čitljivo, hrabro, dobro napisano. - Zvonko Karanović

U knjizi “Skupštini stanara i druge priče”, Vlajić je, još jednom, pokazao da majstorski vlada dinamičnim i živim dijalogom, koji je vremenom postao ključna odlika njegovog pisanja. Svaka od priča u ovoj, nažalost, kratkoj zbirci teče glatko i energično, sa puno emocionalne napetosti koja stvara snažnu atmosferu koja ne jenjava ni na trenutak.

Iako bi “Skupštinu stanara” olako mogli da svrstamo u kategoriju “krimi priča”, koje su uistinu žanr u kojima je autor prethodno dokazao svoje spisateljsko umeće, Vlajićevo pisanje nije tu da samo ispriča jednostavnu priču o zločinu i njegovim posledicama, već da istraži i složenu dinamiku pravde, morala i unutrašnjih konflikta protagonista. U ovome je Vlajić nesumnjivo poseban; neposrednost i životnost izraza, koji očigledno dolaze iz dubokog životnog iskustva, čini njegove reči verodostojnim i uverljivim; dijalozi su stvarni, reakcije likova verodostojne i uverljive – baš kao u stvarnom životu.

Posebno dirljiv trenutak u ovoj zbirci je priča „Brat”, koja izdvaja autora kao pisca sa izuzetnom sposobnošću da se izdigne iznad česte površnosti ovog žanra i prenese emotivnu težinu naracije kroz pisanu reč. U “Bratu”, bol gubitka nikada ne prelazi granicu obeshrabrenja i odustajanja. Sve one teške nepravde, koje dokučimo umom ali nikada ne prihvatimo srcem, kroz Vlajićevo pero dobijaju konkretan i živ izraz koji doslovno emotivno kida čitaoca. I u trenucima najveće tuge, likovi ne gube unutrašnju snagu i nadu koje, doduše sa dozom neizrecive gorčine, ostaju da titraju nad stranicama ove dirljive pripovesti.

Još jedna od priča koja se definitivno ističe u zbirci (što govori i njen naslov) je „Skupština stanara“: priča u kojoj Vlajić vešto razvija mali, svakodnevni svet konflitka (u ovom slučaju na nivou stambene zajednice), koji postaju metafora za širi, opšti društveni sukob. I ovde je dijalog naročito živahno razvijen, jer se likovi ne ustručavaju da iskažu svoje mnoge i glasne nesuglasice, ispod kojih se krija tiša nota ličnih frustracija, strahova i ambicija. Vlajić ovde otkriva i sposobnost da u humoru i satiri prikrije ozbiljne društvene kritike i prikaže refleksiju o etici jedne zajednice.

Nesuglasice oko banalnih pitanja, na površini, pod čijom dubinom leži pitanje: kako se nosimo sa nesigurnostima i izazovima svakodnevnog života?

Snažna i konkretna, Vlajićeva proza obrađuje teme vrlo bliske svakodnevnim iskustvima čitalaca, u čijim očima likovi njegovih priča postaju prepoznatljivi i realni.

Izuzetno književno ostvarenje koje je ovenčano nemalom nagradom OCEANOS za najbolje delo na portugalskom jeziku objavljeno u 2023. godini. Fiktivnu radnju pisac temelji na činjenici da je mladi Čarls Darvin kratko vreme boravio na Zelenortskim ostrvima, gde je, istražujući ondašnju floru i faunu, nabasao na crnca sa velikim belim flekama na koži.
Kroz njihovo prijateljstvo, pisac nam slika bogat i pomalo raskalašan život dvora i višeg društva iz koga nam dolazi jedan junak, čemu suprotstavlja bol i patnju, sumnje i predrasude života domorodaca Brazila i Zelenortskih ostrva, odakle nam stiže drugi. Ipak, obe sudbine nose sopstvene tajne, strahove i razočarenja, koje nam autor na kraju romana maestralno prepliće sa istorijskim činjenicama.

Svaka priča u ovoj zbirci je jedan mali roman. Svojim pripovedanjem Gaje nas nekad vodi iz sadašnjosti u blisku budućnost i pred čitaoca postavlja ozbiljna filozofska pitanja. .Kroz njeno lagano i pitko kazivanje, koje kadkad ume da ošamuti, nedvosmisleno se provlači nit reskosti i kritičnosti koja podstiče čitaoca da otvori oči i razbudi usnule misli kako bi se otrgao robovanju stereotipima i prenebregao mogućnost da bude izmanipulisan. Zato se ova zbirka može uvrstiti u svojevrsnu kritiku globalističke osrednjosti, vladavine mediokriteta i modernog, sve češće prisutnog usamljeničkog načina života. Ili kako to autorka kaže u svom delu: “Kada nema nikoga na dohvat ruke, kada se množina ne može čak ni zamisliti, čovek očvrsne iznutra i neki ogroman kamen se nastani u telu.”

"Čini mi se da je besmisleno živeti. I pitam se: „Zašto moje misli vrludaju?“

Jurila sam da završim školu, gimnaziju, fakultet. Postala sam profesor, postigla uspeh, počela da zarađujem; udala sam se, razvela, ponovo se udala, otvorila školu, zaradila novac, situirala se. Čemu žurba? Kao da su predamnom mete i kad pogodim jednu, jurim drugu, žurim, trčim. Onda zastanem i pogledam unazad. Godine su proletele. Ciljevi su ostvareni, a kuda ja idem? Našla sam jednu sedu u kosi, nisam je tražila, ali evo i druge. Kako dete raste, rastu i problemi. Pomislim na majku i oca, oni sede i čekaju Azraila. Je li svet nekakav hotel?

Kadkad, imati sve znači sve izgubiti. Kamo sreće da se život završio u toj jurnjavi dok sam imala potrebu da jurim za nečim. Mirne vode zaudaraju, a ja stalno kaskam.

O autoru:
Pravo ime mu je Omer Okču. Rođen 1932. godine u Erzindžanu, Ismail je uzeo pseudonim za prezime Hekimoglu od svog dede koji je bio poznat po nadimku Ismail Efendi jer mu je otac bio lekar (hekim, tr. – lekar). Njegov otac, Fahri Efendi služio je u vojsci Kazim Karabekir Paše dugi niz godina i odlikovan je Medaljom nezavisnosti. Majka, gospođa Mahbube iz Kemahlija bila je prefinjena osmanska dama.

Smatrao je da svoje misli i ideje o tome kako treba da izgleda islamski život treba da unese u svoja dela. Svoj, turskoj čitalačkoj publici veoma poznati roman Minyeli Abdullah je pisao noću, u tajnosti. Objavio ga je 1965. godine u časopisu Babiali Sabah, potom je zabranjen, a Hekimoglu je više puta saslušavan i hapšen. Roman je doživeo čak 80 izdanja (!!) i dugo je bio ubedljivo najčitanija knjiga u Turskoj.

Februara meseca 2002. godine, za vreme jutarnje molitve u džamiji, doživeo je izliv krvi u mozak, nakon čega mu je leva strana tela ostala gotovo paralizovana. Uprkos tome, nastavio je sa pisanjem, ali se u tom periodu više posvetio književnosti za decu. Umro je 15. januara 2022. godine.

U svom trećem romanu Đorđe Vlajić ostaje žanrovski veran sebi – ponovo je pred nama krimi-priča, policijski proceduralni roman „s ključem“ ali je i ovoga puta tema drugačija: sada nas autor veštim postupkom uvlači u svet elitne prostitucije, oslanjajući se u priči na originalna policijska dokumenta, u toj meri da bi se ovo čak moglo nazvati i istinitom fikcijom. Iako su likovi i zaplet izmišljeni, vrlo su prepoznatljive ličnosti i afere koje su nas donedavno zgražavale preko medija.

Čvrsto nas držeći za ruku, pisac nam otkriva čitav sistem regrutovanja mladih devojaka koje će kasnije biti manekenke na najpoznatijim svetskim modnim pistama, ili će nam pevati sa muzičkih bina ili ćemo ih gledati kao voditeljke emisija na malim, ili kao glumice na velikim ekranima.

Problem nastaje kada taj sistem biva ugrožen, te njegovi nosioci nalažu pokretanje istrage koja ne sme ništa da otkrije.

Uz prethodne dve, Vlajić se ovim naslovom definitivno profiliše kao jedan od značajnijih autora trilera na ovim prostorima, uz narativ u kome dominira akcija i čije vas čitanje podseća na gledanje kakvog modernog filma ili serije.

I posle više od 80 godina od svog završetka, kod nas je Španski građanski rat, u kojem su se borili brojni srpski i jugoslovenski komunisti, poznat jedino u osnovnim crtama. Međutim, da u njemu nije – uz pomoć vojski Hitlera i Musolinija – trijumfovala desnica, najverovatnije ne bi bilo Drugog svetskog rata. Ko želi da se uputi u događaje praktično ključne bojne XX veka, teško može naći prikladniju knjigu od Autobiografije generala Franka Manuela Vaskesa Montalbana. Iako za dobru pr

ozu ne važi da služi pružanju informacija nego kreacije, autor na vrlo originalan način uspeva da sjedini oba ta postupka kroz nepredvidljiv dijalog pripovedača sa naslovnim fikcionalizovanim diktatorom, i tako čitaocu podastre sve užase Španskog građanskog rata i diktature jednog od najzagonetnijih evropskih političara XX veka.

"NIŠVIL je doslovno pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri."Najnovije reizdanje knjige po kojoj je i džez festival u Nišu dobio ime samo je još jednom potvrdilo džinovsku kontroverzu koja od samog početka prati njenog autora.

Glavni junak ovog romana o unutrašnjoj strani emigracije, Bogdan, usamljenik je koji neuspešno pokušava da se odseli iz samog sebe. Pristigavši u SAD iz Srbije gradi novi identitet, ali ga sustižu repovi prošlosti. Okruženje migranata sa Kube, iz Srbije i Kine, u život glavnog junaka donosi u isto vreme mračne, vesele i groteskne likove. U lažnom braku sa Milagros Dijas, Amerikankom kubanskog porekla, proživljava svoje dane čuda u čekanju radne i boravišne dozvole. Preplićući svoj život s Kubancima koji kroz različite generacije nose svoje deliće Havane, Marijela i puteva kojima su pristigli na američko tlo, on prestaje da se plaši svoje sudbine. Bogdan nije uplašen čak ni kad ga zbog sumnje u lažni brak izvode pred američke imigracione vlasti: tokom ispovesti pred islediocima, on ne pokušava da ulepša svoju priču. Njegova ljubav iz detinjstva i ranije mladosti, Ana, vraća ga u prošlost kroz pornografske delove ispovesti. I ona proživljava ličnu emigrantsku krizu, ali daleko od Bogdana, na Kipru. Tako se koncept jedne iste emigrantske žudnje prenosi kroz nekoliko država i kontinenata u zajednički: tuđi san.