SAVREMENI ROMAN

Danijele je mladi pesnik koga muči nepoznata boljka, „nevidljiva bolest u visini srca ili mozga“. Odbija da se automatski povinuje obredima kojima, izgleda, podleže čovečanstvo: pronaći posao, zasnovati porodicu… Njega, naprotiv, privlači vrtlog praznine, i već četiri godine pada „precizno poput kakvog olimpijca“. Nema više snage ni da piše, a njegov život mu deluje besmisleno. Zarad svojih roditelja Danijele pokušava da potraži pomoć — mora da uspe da preživi, a to će učiniti kroz posao. Trećeg marta 1999. potpisuje ugovor sa zadrugom povezanom sa dečjom bolnicom Bambino Đezu u Rimu. U toj posebnoj „kući“, u kojoj borave deca obeležena bolešću, susreće brojne poglede koji će ga, malo-pomalo, naterati da sebi postavi neugodno pitanje: zašto, ako se čini da je patnja jedini zakon koji vlada svetom, ipak vredi živeti i pokušati da nešto izgradiš? Odgovori će doći, s one strane svake retorike i sa razornom snagom, iz svakodnevnog iskustva napora i solidarnosti među kolegama na poslu — na mestu kao što je Bambino Đezu, gde se suština života otkriva u svoj svojoj brutalnosti i u trenucima neočekivane lepote. Tu će Danijele u sebi osetiti sve snažniji poziv da ne zatvara oči — i prihvatiće ga kao dar.

Leto je 1991. Danijele ima sedamnaest godina i prvi put sam ide na letovanje s prijateljima. Dve nedelje daleko od kuće, u kojima treba maksimalno uživati — plaže, diskoteke, alkohol i devojke. Ali postoji nešto što nije uzeo u obzir: samog sebe. Dovoljna je mala nezgoda u noći Feragosta da Danijele odluči da se odvoji od prijatelja i nastavi put pešice, sam, od romanjolske rivijere prema Rimu. Oslobođen smetnji i društvenih maski, nezaštićen i izložen lepoti prirode koja ga istovremeno ispunjava radošću i tugom, možda će uspeti da shvati razlog nemira koji ga oduvek muči i podstiče. U društvu kofera, teškog kao blok mermera, Danijele kreće na put, prinuđen da savlada svoju stidljivost i da zatraži pomoć od ljudi koje sreće na putu: nešto za jelo, mesto za prenoćište. Susrešće se s ljudima izmučenim usamljenošću, ali i dalje sposobnim za veličanstvene gestove, kao i sa onima koji su zavirili u ponor ludila, koje je život porazio, koji boluju od neizlečive arogancije. Spoznaće i ljubav, u Eminim plavim očima. Ali, pre svega, Danijele će upoznati samog sebe — kroz dug i tihi dijalog, u kojem neprestano tumači i preispituje ono što mu se događa, sa žudnjom da proguta svet, tipičnom za njegovih sedamnaest godina, žudnjom da se sve shvati, počevši od nas samih, da otkrijemo kolika se snaga krije u nama, od čega smo sazdani, šta u nama budi oduševljenje, a šta je kadro da ga zauvek ugasi. Ovo putovanje će dovesti do njegovog susreta s vrhunskom umetnošću. Umetnošću susreta. Danijele Menkareli je napisao vitalan, pikareskni i intiman roman koji u sebi sadrži sunce italijanskog leta, nestrpljivu energiju adolescencije i precizno i snažno jezičko majstorstvo pisca na svom vrhuncu.

Danijele ima dvadeset godina kada, nakon snažnog izliva besa, biva podvrgnut obaveznom psihijatrijskom lečenju. Jun je 1994. godine, leto Svetskog prvenstva u fudbalu.

Pored njega su cimeri s psihijatrijskog odeljenja, koji će s njim provesti nedelju dana prinudne internacije: petorica marginalizovanih muškaraca. Uznemirujući i raznežujući likovi, rastrojeni a ipak mudri, koje je život pregazio, baš kao i njega. Poput njega, nesposobni da se izbore s patnjom, da ne preteruju u ljubavi.

Od Bogorodičicinog pogleda koji ne nalazi mir do crno-bele fotografije Đorđove majke, od Đanlukine nekontrolisane radosti do Mariove vaskrsle ptičice. Sve do ništavila koje ispunjava Alesandra. Zbliženi hospitalizacijom i nesnosnom vrućinom, dok ih ispituju nezainteresovani lekari i o njima se staraju uplašeni bolničari, Danijele i ostali pacijenti osećaju kako se iz dana u dan među njima javljaju bratstvo i potreba za međusobnom podrškom, s kakvim se do tog trenutka nikad nisu susreli. U ponorima ludila blista ljudskost kojoj Menkareli pruža glas, uz jedinstvene nežnost i snagu.

Nakon izuzetnog prijema njegovog prvog romana — osam izdanja, i sjajnih ocena kritičara (nagrada Volponi, nagrada Severino Čezari za prvo delo i nagrada Džon Fante za prvo delo) — Danijele Menkareli se vraća sa snažnom pričom o patnji i nadi, o gorućim pitanjima i sjajnim otkrićima. Prikazuje nam očajničku, mahnitu potragu za smislom jednog mladića koji vapi za spasenjem. Po ovoj Menkarelijevoj knjizi snimljena je istoimena Netflixova serija.

„Spasenje. Za sebe. Za moju majku s druge strane žice. Za sve sinove i sve majke. I očeve. I braću i sestre svih prošlih i budućih vremena. Moja boljka se zove spasenje.“