Šmeljov pokazuje ljude koji stradaju u svetu zbog toga što tačno i duboko osećaju ovaj svet – svet koji leži u strastima, koji sakuplja u sebe ove strasti i odapinje ih u forme svetskih eksplozija. I nama, zahvaćenim sada jednom od ovih eksplozija, Šmeljov otkriva same izvore i samo tkivo naše sopstvene sudbine.Stvarajući i pokazujući, Šmeljov sam strada. Ali kao veliki i odlučan umetnik, on strada ne zbog svojih junaka, već u njima samima, njihovim stradanjima, i pritom tako autentično, tako iskreno. tako potpuno, da se tajna samozaboravnog preovaploćenja uvek stavlja pred duše čitatelja: Šmeljova nema, i čitatelja nema, već postoji lanac događaja i stanja koji se razbijaju…
Puskin...ja sam ga gutala. Vec znas stranicu,
scene i iscitavas iznova; ali to je hrana.
Uslo je u mene, juri kroz krv, osvezava mozak,
cisti dusu od grehova. Njegovo *Kada za smrtnika
umukne bucni dan* jednako je sa 50. psalmom
(*Pomiluj me, Boze*). Takodje je veliko,
zaglusujuce i religiozno.
Takva je istina...
