SAVREMENI ROMAN

Satira bazirana na realnim političkim događajima. Stvarnost koja deluje kao da je nemoguća. A zapravo je ujedno bajka za odrasle i zastrašujući komentar političke moći.

Večna Houpova tema – Južna Afrika, ovoga puta u poslednjim godinama aparthejda, uz putovanje preko Zimbabvea, Ugande, Mobutuovog Zaira, Liberijskog rata i Somalije do Černobilja, pada Berlinskog zida, Moskve i Rumunije. A putnik, pogrdnog imena Džimfiš je "retka zver" u Južnoj Africi: crnac bele puti ili belac sa crnačkim korenima koga rasizam i etničko klasifikovanje sveta uporno tera od odgovora na pitanje "Kako ću znati kada sam na pravoj strani istorije? I koga da pitam?"

Igra imenima glavnih junaka, počev od Džimfiša (Sovjet Malala, Zoran Srbin) uvezuje u priču Istočnu Evropu, a naivnog putnika pri povratku u domovinu suočava sa grubom istinom sveta: da aparthejd nije umro već je mutirao.

Gorki humor koji zastaje u grlu jer je oruđe i snaga ljudi bez moći i efekta. Preko puta tzv. malih ljudi stoje oružje, ratovi i revolucionari koji postaju establišment.

"Ja sa Južnom Afrikom imam vrlo strasnu, ali duboko nesrećnu ljubavnu vezu. Ne znam da li da se oženim njome ili da je gurnem sa litice; no, na kraju, nijedno mi ne bi pomoglo." - Kristofer Houp

"Odiseja Džimfiša opasana je sirotinjskim turizmom, oružanim pornom, decom ratnicima, albino aukcijama, neefikasnim mirotvorcima, krvavim dijamantima, koncentracionim logorima, ejdsom, genocidom u Ruandi, građanskim ratovima od Jugoslavije do Sijera Leonea." - En Gudvin

"Jedan od najboljih romanopisaca ove zemlje danas." - Literature Review

„Nekad sam se zvao Vinston“, kaže u prvoj rečenici glavni junak romana, „bivši“ čovek koji je olako poverovao da prošlost pripada isključivo prošlosti. Sadašnjost će ga, međutim, lišiti te iluzije i prinuditi da još jednom prođe kroz mračni lavirint zanosa i otrežnjenja, ljubavi i mržnje, života i smrti. Kroz taj lavirint, čiji su zidovi sagrađeni u obličju bezimene, ali prepoznatljive totalitarne države (bezimene zbog toga što totalitarne države neizbežno pate od krize identiteta, a prepoznatljive zbog toga što sve cinično liče jedna na drugu), Čarlija Krokera vodi utvara Džoa Endžela, njegovog druga iz detinjstva. Utvara ili anđeo, anđeo čuvar ili anđeo uništenja, pitanja su na koja Kroker ne ume da odgovori, i ta zapitanost pretvara njegovu priču u povest o lovu na anđele. A njih, anđele, nije moguće snimiti fotoaparatom; ubijati ih mecima, znatno je jednostavnije.

„Afrika... Za moju majku bila je to reč koju je izgovarala bez tračka nelagode – kao da je bila njeno vlasništvo, kao da živi sjedinjena s njom. A ja sam znao da bi trebalo da se i ja s njom osećam podjednako lagodno i prirodno. Na kraju krajeva, nije li upravo to ljubav? Umesto toga, osećanje koje sam gajio prema njoj bilo je suviše vrelo, neuravnoteženo i grozničavo, kao napad malarije. Osećao sam da bi reči ’ljubav’ trebalo pristupiti veoma obazrivo, posebno onda kad se dovodi u vezu s Afrikom – i sve vreme motriti na remen s pištoljem – pošto je ta reč često označavala neku vrstu ubistva.“

Smešten u vremenski okvir druge polovine dvadesetog veka, roman Ljubavnici moje majke je povest o jednom čoveku, jednoj ženi i, povrh svega, jednom kontinentu, ispričana iz vizure mladića koji odrasta kraj nedokučive i gorostasne majke. Ona veći deo njegovog detinjstva provodi u lovu na bufale i slonove, pilotiranju lakim avionima iznad Zanzibara, Kaira ili Johanesburga ili posvećeno štrikajući... Iako ženstvena na način koji bi se teško mogao uklopiti u stereotipno poimanje te reči – autor je poredi sa okeanima, zemljotresima i plimskim talasima – ona poput magneta privlači rojeve neobičnih muškaraca. U pokušaju da razume šta za njegovu majku znači ljubav, Aleksander zapravo traži svoj put kući i mir sa gradom koji, poput nje, počiva na suprotnostima.

S trezvenim i demistifikatorskim odnosom prema istoriji i realnosti, služeći se živopisnim i nesvakidašnjim likovima, pisac nas provodi kroz mračne tunele afričkih rasnih sukoba, lažne revolucije, njenih privremenih pobednika i večitih gubitnika. Iako nas na ovom putu sve vreme drži za ruku, njegov stisak je čvrst, a sve što nam govori duhovito je, promišljeno i – direktno!

Iako Afrika deluje nepremostivo daleko, čitaoci će s lakoćom i uživanjem prepoznati slike iz života u svetu koji je u isto vreme pun nežnosti i nasilja, šarma i tegobe, bola i ljubavi, a u tom prepoznavanju otkriti i autorovo uverenje da nam je potreba da budemo voljeni i da negde i nekome pripadamo, svima zajednička, ma kako različiti bili.