SAVREMENI ROMAN

U bombardovanju Drezdena 1945. mladi Herman Funk ostaje bez roditelja, a pod svoje ga uzima slavni i kontroverzni naučnik Ludvig Kaltenburg, za kojeg inspiraciju autor nalazi u slavnom nobelovcu, lekaru, zoologu, etologu, Konradu Lorencu.

Dečak odrasta u zavodljivom svetu ptica, životinja, akademskih spletki i političkih intriga kojima orkestrira nedokučivi profesor Kaltenburg. No, kada pedeset godina kasnije u njegov život stupi jedna prevoditeljka, Funk, tada već uspešni stručnjak za ptice, vođen njenim interesovanjem, počinje rekonstrukciju svog života na Ornitološkom institutu, ili pre, dekonstrukciju sopstvenih sećanja.

U bolnom procesu demistifikacije Kaltenburga i svih ostalih likova utkanih u Funkov život, od ekscentričnog umetnika Martina Špenglera, koji po mnogo čemu podseća na čuvenog Jozefa Bojsa, reditelja filmova o životinjama Knuta Ziverdinga, pa sve do Funkove žene Klare i njene porodice, junak ne dolazi do jednoznačnih odgovora i nesumnjivih istina. Ljudi su složena bića, a način na koji se prepliću u stvarnosti i našim interpretacijama još je složeniji.

Bajerov jezik je skoro naučno precizan, a opet uzbudljiv i nikada suvoparan. Ključne scene između ovih nesvakidašnjih likova odvijaju se na dva plana: u spoju užeg konteksta Instituta (u kom se preparira čavka ili analizira porodica zeba) i onog šireg, istorijskog, u posleratnoj Nemačkoj (kada izbori koje su ljudi pravili za vreme rata polako izlaze na površinu). Upravo ovo rešenje čini od Kaltenburga roman retko bogatog misaonog opsega.

Marsel Bajer jedan je od najreprezentativnijih i najpriznatijih nemačkih pisaca današnjice.

Ono što Bajera čini drugačijim od pisaca koji su se bavili nasleđem krivice iz Drugog svetskog rata jeste samome sebi dat neobičan zadatak: da slike rata prikaže zvukom! Naime, glavni lik Herman Karnau po profesiji je inženjer zvuka. Iz svog običnog života skromnog i moralnog čoveka on ulazi u mulj nacističkih eksperimenata. Put od ozvučavanja bizarnih političkih okupljanja do Hitlerovog bunkera u Berlinu, posut je pričama dva glasa: Karnaua i najstarije, dvanaestogodišnje Gebelsove ćerke Helge. Karnau sluša. Helga posmatra. Iz tog pojedinačnog uha i oka Bajer, spektakularno vešto, poetički zgusnuto i jezički jedinstveno, poručuje: nacisti nisu toliko voleli Firera koliko su malo voleli čovečanstvo.
Karnauova opsesivnost ljudskim glasom, a potom i svim drugim zvucima (od onih u bitkama na Istočnom frontu do samrtnih) svojevrsna je zvučna kulisa koja povezuje svu koroziju uticaja nacizma na pojedinačne živote.