SAVREMENI ROMAN

Figura usamljenog jahača koji s uzvisine posmatra prostor pred sobom u nameri da sagleda vlastito mesto u njemu, kao i sve ono što bi moglo da predstavlja pretnju, jeste vestern arhetip koji nepogrešivo uokviruje lik i delo Sema Šeparda… Teško je svesti takav život na nekoliko pasusa, na vikipedijsko nabrajanje onoga što je snimio i objavio, na Pulicerovu nagradu i nominaciju za Oskara. Jedno je sigurno – vremenski luk, od dana kada izgladneli Stiv Rodžers u
Njujorku donira svoju krv da bi mogao da kupi čizburger, do dana kada Sem Šepard diktira poslednje rečenice Špijuna iz prvog lica, opasuje punoću, doslednost vlastitom osećaju za jezik i stvarnost, uronjenost u istinsku emociju, ma kako bolna ona bila.

Pripovest Sema Šeparda visokog emotivnog naboja, prepuna uspomena, počinje prizorom čoveka koji se nalazi u svojoj kući, u zoru, okružen jasikama i kliktavim smehom kojota, dok u tišini savladava razdaljinu između sadašnjosti i prošlosti. Sve više obuzet uspomenama, vidi sebe u prikolici na fi lmskom setu gde ga iz ogledala uokvirenog sijalicama posmatra lice kakvo je imao u mladosti. U snovima i u vizijama vidi svog pokojnog oca, vidi i Ameriku svog detinjstva koje više nema, a ono što ga najviše proganja jeste prizor mlade devojke njegovog oca s kojom je i on bio u vezi, što pokreće mehanizam tragedije koja u njemu ostaje zauvek. Njegova složena nutrina dopire do nas kroz prizore planina i pustinja kroz koje se vozi, dok putuje zemljom, nošen džezom, benzedrinom, rokenrolom, i nemirom rođenim iz izgnanstva. Ritmovi pozorišta, jezik poezije, i sumorni humor, prepliću se u ovoj fascinantnoj meditaciji o prirodi iskustva, u isto vreme slavljeničkog, nadnaravnog, gorkog i nezaboravnog. „Stvarnost je precenjena. (…) Onaj iznutra je atlas od sakupljenog materijala, obeležen otiscima čizama čoveka koji otvorenih očiju instinktivno luta po predelima nezemaljskih puteva.“ - Peti Smit, Iz Predgovora