London je zavejan, iako je tek jesen. U crtežu Nikole Marija, kišna seta koju je Kazertano svojevremeno tako vešto oslikao u „Uspomenama nevidljivog” zamenjena je snežnim ništavilom; na svakoj stranici oseća se teskoba: rečima jednog italijanskog recenzenta, belina je ovde zavesa koja pada na nadu. U gradu (još) nema zombija, ali to ne znači da su ljudi živi. Opšti bezosećaj i učaurenost u reprizu svakodnevice, materijalizam, moralna otupelost, zaglavljeni životi… nije li svet i bez Hiksa postao Invereri?
