STRIPOVI I MANGE

Pred nama je konačni obračun u kojem bi sudbina sveta mogla biti odlučena — ili ostati zauvek nerazjašnjena. Neobjašnjiva zaraza gurnula je čovečanstvo na ivicu nestanka, ali je jasno da bi se poredak urušio i bez spoljne intervencije. Ljudi su svojim postupcima, strahovima i slabostima sami pripremili teren za potčinjavanje sili koja dolazi izvan Zemlje, razotkrivajući najmračnije strane sopstvene prirode.


U središtu priče nalazi se nemilosrdan sukob između preostalih ljudskih frakcija — Kurusuove grupe, Asadinih sledbenika i Kororijevih pristalica — borba bez prostora za kompromis. Taj konflikt postaje ogledalo čovečanstva, u kojem se jasno vide nasilje, netrpeljivost i bezumlje kao duboko ukorenjeni obrasci, gotovo kao nasleđe upisano u samu srž našeg bića.

U završnom delu autor odbacuje i poslednje nagoveštaje nade koji su se provlačili kroz ranije nastavke. Umesto utehe, čitalac ostaje sa nelagodnim pitanjima i osećajem unutrašnje praznine: da li su pravila i zakoni tek privremena brana pred neizbežnim raspadom svakog društva?


Put glavnog junaka, Hidea Suzukija, proteže se od nesigurnog i pasivnog čoveka, nesposobnog da donese i najjednostavniju odluku, do figure koja preuzima odgovornost i deluje kao istinski protagonista sopstvenog života. Svet oko njega je uništen, ali on je opstao. Sve je izgubljeno — a on je još tu.

Mnoge dileme ostaju bez jasnog odgovora i prepuštene su čitaocu na tumačenje. Uostalom, zar i sam život ne funkcioniše na isti način?

„Da bi zaštitio ono što ti je važno, neophodna je fizička snaga. Svidelo se nama ili ne, na to se sveo ovaj svet.“ Ove reči su kao mantra za preživljavanje u novonastalom poretku. Što su junaci svesniji te činjenice, biće im lakše da dožive sutrašnji dan. Kurusuova grupa je spazila svetlo u školi i odlučila da proveri ko se tamo nalazi. Sačekaće ih iznenađujuća i šokantna otkrića.

„Junaka je malo – Ezaki je saznao iz prve ruke tokom tuče sa Kurusuom i dežmekastim ZQN-om, i to nakon što je ujeden. Teško je biti junak u vremenima kada opasno pomanjkava iskrenosti, individualnosti i introspekcije: kao da se svi zombijevski kreću ka jednom cilju, iako niko živi (neživi?) među njima ne zna o kom cilju je reč. Svidelo se to nama ili ne, na to se sveo ovaj svet.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Takaši i Kurusuova družina traže nezaražene saborce i bezbedna mesta na kojima će se sakriti od ZQN-ova. Do sada su utvrdili da postoje zakonitosti u njihovom ponašanju, ali ovim saznanjem su još daleko od razrešenja misterije koja je zaposela čitavu planetu. „Upamtite kakav je osećaj ubosti nekoga. Moraćete da se naviknete na to.“

„Ponekad pogledam u sebe, u svoja dela, i pomislim da nisu vredna, da sam tek prolazna fusnota života poput Ezakija, bilo u starom ili novom okruženju, ili pak neokružen ničim. Ponekad pogledam u sebe istim Ezakijevim telećim pogledom i pomislim da sve stagnira, da zombiji možda nisu toliko fiktivni koliko nam se čini, da sam ja, iako se pretvaram da sam heroj, zapravo jedan od njih, u gomili, predodređen za život potpunog mediokriteta, potpune nedefinisanosti. Ponekad pogledam u sebe i kažem tiho, ali dovoljno jasno: ’Bolje bi bilo da se nikad nisi rodio’.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Vreme ističe za Hiromi. Ono nije naklonjeno ni drugim likovima ove mange čija se svakodnevica pretvorila u trajnu borbu i bekstvo. Mladi Takaši se pridružio Kurusuovoj grupi i odmah dobio zadatak koji mu je pružio jasnu sliku na koju je meru sveden ljudski život. Pitanje čovečnosti nekome je pitanje koje ne treba postavljati svojoj savesti.

„Da li medicinska sestra poput Cugumi može da operiše iako nema licencu? Da li je moguće istovremeno držati dijametralne stavove, pretvarati se da si ubog ili obrnuto – pretvarati se da si moćan? Nemam odgovor, ali naposletku, ovo su prilično sumanuta vremena – niko nema prave odgovore.“ – Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Napustivši autlet centar „Gotenba“, jedva spasavši živu glavu, Jabu i Hideo traže bolnicu u kojoj će se Hiromi operisati. Vremena za Hiromino izlečenje sve je manje, a beznadežne situacije smenjuju jedna drugu. Jestive hrane ponestaje, zdravi ljudi pronalaze spas u izolaciji i bekstvu, a zaraženih je sve više, i broj im nezadrživo raste. Hideo po ko zna koji put preuzima odgovornost i donosi odluke na koje neće biti ponosan.

„Ovo vreme čas je vrelo, čas ledeno, gde neopisivo sparne dane prati kišurina koja satire ljude poput Hideove paljbe po ZQN-ima. Pritom, ni sami ljudi nisu preterano ažurni; taman kad ti se učini da je neko katastrofalni krvopija, pokaže ti trunku ljudskosti poput ZQN majke koja štiti svoje nerođeno dete.“ – Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Nikome se i ni u šta ne može verovati. Zakoni, ustav, novac – sve što je postojalo kao čvrst oslonac prethodne civilizacije – bezvredne su tekovine minulog sveta. Preživeće samo oni koji se brzo prilagode okolnostima koje se menjaju munjevito, iz dana u dan, iz časa u čas. Ljudski život je poput valute koja ništa ne vredi. Pohod na nove izvore hrane pod Sangovim vođstvom doneo je nove žrtve i brojne preokrete. Bekstvo iz autlet centra „Gotenba“ jedini je način da likovi povrate kontrolu nad svojim životom.

„’Trebalo je ranije da umrem’ – misao je koja mi se motala po glavi dok sam bio znatno mlađi poput Cugumi Ode, sa istom dozom nihilizma. Činjenica da je spasla i Hidea i Hiromi govori da čak i u tom dobu ne volimo da budemo okruženi zombijima – trebaju nam osobe koje nas razumeju, koje nisu prazne table, koje nisu faksimil života već ljudi od krvi i mesa, sa svojom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. I ako i tebe ubada ista doza nihilizma kao nekad mene, zapitaj se sledeće – da li bi želeo da živiš, makar ostao potpuno sam?“

Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Stigavši u autlet centar „Gotenba“, Hideo, Hiromi i Araki ubrzo shvataju da mesto o kome su čitali na internetu ne predstavlja utočište i spas od zombija. Iako se većina populacije i dalje prilagođava novonastalom slomu civilizacije, neki su se pojedinci vrlo lako uklopili u nov, anarhičan svetski poredak. U mikrokosmosu autlet centra vlada zakon jačeg kao u životinjskom svetu, a Ijura i Sango nikoga neće štedeti kako bi uspostavili svoju vlast nošenu samovoljom i surovošću. U takvim okolnostima nejasna je granica između zaraženih i nezaraženih.

„U ovo turbulentno doba ljudi se dele po političkim osnovama: smatram to potpuno idiotskim – naposletku, kojoj god strani da se privolite, pratite tuđu ideologiju kao zombiji, ili ako vam je draže, kao ZQN-ovi na koje Sango puca iz Hideove puške. Za dotične zombije nemoguće je objasniti da ljude na vrhu ne interesuju mali na dnu. Ovde nikom ne možeš da veruješ.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Zaražena beba je ujela Hiromi, ali izgleda da je samo delimično inficirana, što joj omogućava da se s lakoćom bori protiv razbesnelih ljudi dok Araki i Hideo krče put do autlet centra „Gotenba“, u kome se, kako kažu nepouzdane priče sa foruma, nalazi dobro organizovana grupa boraca. U „Gotenbi“ ih dočekuju sa nepoverenjem i animozitetom, ali budući da Hideo poseduje pravu pušku, borci shvataju da su u svojim redovima dobili vrlo moćnog saborca.

„Sve ide po zlu; iako Hideo izbegava da ubija, ne može a da ne koristi Hiromi u uništavanju neprijatelja. Pitanje je da li bi se ovakve monstruoznosti pravdale u stvarnom svetu. Ljudi su uvek zarad pravdanja sopstvenih pristrasnih pogleda na svet (ekstremno desno ili ekstremno levo, monarhisti ili anarhisti, religiozni ili nereligiozni) ili činili zverstva ili ih proglašavali herojstvom. Ovaj svet i ljudi u njemu su okrutni.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Vest o zombijima preplavila je čitav Japan, panika je na vrhuncu, a u takvom ambijentu istinu su nadglasale neproverene glasine. Mnogi traže spas na planini Fuđi verujući da razređen vazduh usporava infekciju. Bolest se nezaustavljivo širi, niko nije bezbedan bez obzira na to gde se nalazi, slabe su nade da postoji izlaz. Od mnogobrojnih pitanja, kao najvažnije izdvaja se: ko je Kurusu?

„Hanazava-sensei je u ovom tomu posvetio čak 35 stranica raspadu sveta – 35 stranica gde uopšte ne vidimo glavne likove! Samo narod kako divlja. Nemoguće je u ovim scenama ne prepoznati ljude upravo u našem svetu tokom pandemije, kada se sve preko noći ugasilo. Globalne pandemije ostavljaju neizbrisiv trag.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Hiromi je na školskom izletu. Budući da je izgubila u igri, primorana je na test hrabrosti. Lutajući šumom, zatiče Suzukija koji izgleda kao da će počiniti samoubistvo. Njihov prvi susret zasnovan je na nesporazumu, njegova priča o zombijima i smaku civilizacije podseća na buncanja ludaka, ali nemili događaji koji će se odigrati duboko u šumi nateraće je da se pridruži Suzukiju u potrazi za sigurnim mestom.

„Nije lako gledati osobu koja usahne a da nije ni poživela život. Sigurno se tako osećala i Hiromi kada je Hideovom lovačkom sačmarom ustrelila drugaricu svojih godina. I onda mi malo (ali vrlo malo) lakne kad saznam da su Egon Šile, Džejms Din ili Ijan Kurits iz benda Joy Division otišli relativno mladi, a pamtimo ih vrlo dobro. Tad shvatim da nije bitno koliko je neko živeo, već kako je živeo. Zar ne?“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Prilikom bekstva Hideo će spas potražiti u metrou i taksiju, prisustvovaće kolapsu američke baze, smelo će odolevati napadima zombija pokazujući snagu i snalažljivost. U gustoj i negostoljubivoj šumi u blizini planine Fuđi, opsednut uverljivim halucinacijama i sputan neprozirnim mrakom, nije ni svestan da će uskoro doživeti sudbonosan susret sa i te kako neobičnom devojkom Hiromi Hajakiri.

„Kao malac sam povremeno puštao mašti na volju, pa i halucinirao, što vizuelno, što auditivno; otprilike kao kod Hidea, priviđale su mi se kreature neopisivog izgleda (tek kasnije sam čuo za paralizu u snu). Dešavalo se da nalećem na ljude, životinje, predmete i pojave koje nijedno inteligentno biće nije moglo da osmisli. Svaka čast stvarnosti. Nadmašila je moju maštu u svakom smislu.“

– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Sadašnjica se pretvara u košmar, strašniji od Hideovih halucinacija. Izbegavši ujede zaražene Teko i kolega na poslu, Suzuki svedoči strmoglavom raspadu sveta bežeći iz Tokija od razularenih krvoločnih hordi zombija. Broj zombija vrtoglavo raste, katastrofe se odigravaju na svakom koraku, nesreće se nižu jedna za drugom. Da bi izvukao živu glavu, moraće prvi put u životu da preuzme odgovornost i pronađe hrabrost duboko skrivenu u sebi.

„Nagli nalet vreline, nakon skupine hladnih dana, bio je katastrofalan. Maltene su svi izmileli napolje kao zombiji, slično scenama na ulici kada Hideo Suzuki pokušava da spase živu glavu nakon bliskog susreta sa nemrtvim senseijem.“

– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar

Hideo Suzuki radi kao potplaćeni pomoćnik mangake, ima problema sa samopouzdanjem i halucinacijama. Oseća se kao sporedni lik u sopstvenoj životnoj priči, i da stvar bude gora, sumnja da ga devojka Teko vara sa svojim bivšim dečkom. Nakon što joj je saopštio svoje sumnje u vezi sa prevarom, Hideo odlučuje da joj se izvini. Međutim, život će mu se uskoro drastično promeniti, jer niz misterioznih incidenata i smrti širiće se celim Japanom. Svet koji poznaje potpuno će nestati.

„Sanjao sam da sam kasnio na let – zvuči naivno, ali ništa u snu nije išlo kako treba; od prvog do poslednjeg trenutka, od prvog do poslednjeg koraka osećao sam se bespomoćno. Kao da sam sporedan lik mange zvane Život, toliko neimpresivan da me Hanazava-sensei ne bi crtao ni u pozadini malog prolaznog kadra ne preterano bitnog za priču. Ne bih želeo tu nemoć ponovo da proživim.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar