STRUČNA LITERATURA

Ovo je najznačajnije delo Karen Hornaj, psihoanalitičara svetskog glasa, osnivača, predavača i dekana američkog Instituta za psihoanalizu. O njenom delu akademik Dušan Kosović piše između ostalog: „Kad bi se i prihvatilo mišljenje da je Karen Hornaj zaslužna za uspostavljanje feminizma kao društvenog pokreta teško bi je bilo smestiti u bilo koji od nekoliko bitno različitih njegovih realizacija, ali je sigurno da njeno proučavanje psihologije žene i njenih egzistencijalnih i polnih specifičnosti značajno doprinosi produbljivanju teorije roda i njenim životnim implikacijama. Ona je svakako otklonila i mnoge nesporazume i zablude o tome da ljudski život opstaje isključivo pod uticajem čovekovih biofizičkih svojstava. Specifičnosti ženskosti i ženskih vrednosti, kako ih je obrazložila Karen Hornaj, u stvari, pokazuju da se razlike između ženskosti i muškosti ne bi smele ni previđati ni pojednostavljati u teorijama o jednakosti polova i ljudskih prava.
Već na samom početku njenog istraživanja i rada sa ženskim pacijentima, Karen Hornaj je uvidela da su stavovi tadašnje konvencionalne i uglavnom frojdovske škole bili pogrešni, barem što se tiče ženske psihologije. Žene nisu isto što i muškarci, ali nisu ni onakve kakve ih je video Frojd, ustvrdila je Hornaj, koja je osporila Frojdu pravo da tvrdi da su žene defektni muškarci.”

O ovom delu Karen Hornaj akademik Dušan Kosović piše:
„Knjiga Naši unutrašnji konflikti, sa podnaslovom Konstruktivna teorija neuroze, jedno je od dva ključna dela koja karakterišu zrelu fazu njenog stvaralaštva. Drugo je kapitalno delo Neuroza i ljudsko uzrastanje, napisano 1950. godine. Ono pripada istraživanju ove psihoanalitičarke koje označava njen tvorački uspon. Tu je već teorija neuroze uobličena na uverljiv i koherentan način. Konflikt je njena plodna preokupacija. Iz nje je proisteklo uverenje da su unutrašnji konflikti suštinski problemi neuroza...
Karen Hornaj je ukazala da najveći broj ljudi prolazi kroz razne faze i sukobe u sebi i da primenjuje različite odbrambene mehanizme u ophođenju prema okolini i sopstvenim, unutrašnjim nemirima. Tako, osoba može u jednoj situaciji da bude pitoma, u nekoj drugoj – agresivna ili da se privremeno povuče od sveta u tišinu i izolaciju, a da pri tom nijedna od ovih faza ne bude razlog za uznemirenje, niti znak bolesnog stanja...
Karen Hornaj je više puta skretala pažnju, na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva, da se neurotična osoba odlučuje da potraži pomoć kada uvidi da njeni mehanizmi odbrane ne donose boljitak i da ključne funkcije života bivaju ugrožene...
A konflikt i dalje ostaje nezaobilazna karakteristika ljudskog postojanja. To je jedan od bitnih razloga što teoriju Karen Hornaj o konfliktima vidim kao nezaobilazno iskustvo u bogatoj istoriji psihoanalize.”