STRUČNA LITERATURA

Novo izdanje Đurićevog prevoda triju Platonovih dijaloga (Ijon, Gozba i Fedar) donosi današnjem čitaocu priliku da i sam doživi onu radost u čitanju o kojoj je čuo da pričaju stariji od njega. Gozba je, uz Odbranu Sokratovu, verovatno književno najuspeliji Platonov spis, a zanimljivi su u tom pogledu i Ijon i Fedar. Kako i ne bi bili, kada se u njima govori, redom, o temama nadahnuća, ljubavi i lepote. U podnaslovu Ijona, doduše, stoji da je to dijalog o Ilijadi, spevu koji se nalazi na početku grčke i evropske književnosti, i koji se pripisuje Homeru. Ali glavno pitanje dijaloga je pitanje o pesničkom nadahnuću, i ovde Platon formuliše prvu zaokruženu teoriju inspiracije u zapadnoj kulturi. Podnaslovi Gozbe (o ljubavi) i Fedra (o lepoti) odgovaraju onome što se zaista odvija pred okom i dušom čitaoca.

Iz pogovora Saše Radojčića

Na osnovu svega dosadašnjeg izučavanja svi Platonovi spisi smatrani za autentične mogu se podeliti na četiri skupine, koje odgovaraju fazama u njegovu filosofskom razvitku. U prvu skupinu idu mladački spisi: Ijon, Odbrana, Kriton, Hipija manji, Lahet, Trasimah (nacrt iz koga će postati prva knjiga Države), Harmid,Eutifron, Lisid. U spisima ove, prve, faze Platon se kreće sasvim na zemljištu svoga učitelja, ali se svugde oseća ruka velikoga umetnika i jasno raspoznaje potonje stvaralaštvo velikoga filosofa. Sadržaj tih spisa je prikazivanje Sokratova života i sudbine i privrženičko iskivanje njegova učenja i metode. Glavni cilj Platonova filosofiranja u toj fazi jeste određivanje etičkih pojmova.

Sokratova filosofija je bila epistemološka i etička, i po tome uzorno učenje takozvanog antropološkog perioda starogrčke filosofije, perioda u kome se mislioci okreću od pitanja o prirodi, koja su dominirala u prethodnom („kosmološkom“) periodu, ka pitanjima o čoveku i njegovoj zajednici.
Saša Radojčić

Dobro vaspitanje donosi pobedu, a pobeda ponekad donosi nevaspitanje i surovost.
Zakoni predstavljaju Platonovo poslednje i najobimnije delo, svojevrsnu krunu i zaokruženje celokupne filozofske misli. Za razliku od Države, gde idealna zajednica ostaje u carstvu ideja, u Zakonima antički filozof nudi realističniju, kompromisnu viziju uređenja polisa, u kojoj zakon postaje vrhovni čuvar reda i vrline. Dijalog vođen između atinskog stranca, Spartanca i Krićanina razvija promišljanje o tome kako zakoni oblikuju živote ljudi i kako država može podstaći građane da teže dobru, a ne da slede samo svoje strasti i interese. U središtu se nalazi potraga za poretkom koji usklađuje slobodu i disciplinu, običaj i racionalno uređenje, tradiciju i filozofski uvid.
Kombinujući političku teoriju, religiju, pravo i etiku, Platonovi Zakoni prevazilaze granicu traktata o zakonodavstvu, i nude istraživanje o ljudskoj prirodi i mogućnostima zajedničkog života. Drugim rečima, nude praktičnu utopiju – pokušaj da se most između ideala i stvarnosti konačno pređe, da se pravedno društvo ne zamišlja, već stvara.

Na raskršću između mita i racionalnog mišljenja, književne umetnosti i filozofske sistematičnosti stoji jedno od najuticajnijih i najkompleksnijih dela svetska filozofije – Platonova Država. U njoj se prvi put u istoriji ljudske misli u celini razmatraju temelji stvarnosti, smisao znanja, priroda vrline, pravednosti i društvenog poretka. U razgovorima Sokrata i njegovih sagovornika otvara se drama između individue i zajednice, tradicije i slobode, večnog sveta ideja i promenljivog sveta čulnog iskustva. Alegorija pećine, teorija ideja, pojam najvišeg dobra i vizija pravednog poretka predstavljaju stubove na kojima je izgrađena zapadna filozofija.
Država nije samo politički traktat niti utopijska slika idealne zajednice već istovremeno i metafizičko, etičko i estetičko istraživanje o tome šta znači živeti u skladu s istinom. Ona spaja filozofiju i književnost, spekulaciju i praksu, i tako postaje paradigmatsko delo u kojem filozofija stiče svoj „moderni” oblik. Zato se istorija mišljenja do danas može čitati kao trajni dijalog s Platonovim nasleđem: kako pronaći put iz senki u svetlost, kako povezati mudrost i delanje, kako učiniti da dobro pojedinca bude nerazdvojivo od dobra zajednice.

Pa onda, ako istina o stvarima odvajkada postoji u našoj duši, naša duša mora biti besmrtna. Zato moramo biti hrabri; i ono što sada ne znamo, to jest ono o čemu smo sećanje izgubili, moramo odvažno tražiti i sećanje ponovo naći. Jedan od najranijih Platonovih dijaloga Menon, prati razgovor između Sokrata i mladog aristokrate Menona o prirodi vrline. Kroz raspravu o tome da li se vrlina može naučiti, dijalog se razvija u dublje istraživanje osnovnih pitanja: šta je uopšte vrlina, kako definišemo apstraktne pojmove i kako stičemo znanje. Kada Menon istakne paradoks o nemogućnosti traženja nečega što ne poznajemo, Sokrat uvodi teoriju o znanju kao o prisećanju duše na istine koje već poznaje. Tekst se bavi ključnim filozofskim temama poput prirode definicije, odnosa između znanja i vrline, kao i razlike između ispravnog mišljenja i pravog znanja. Iako se dijalog završava u tipičnoj sokratovskoj aporiji – priznanju neznanja – on postavlja temelje za razumevanje epistemologije i etike koji su oblikovali zapadnu filozofsku misao.

Ako bi trebalo birati između toga da li nesreću treba trpeti ili je činiti, ja bih pre izabrao da se meni učini nepravda, nego da je ja učinim drugome. Platon nas vodi kroz uzbudljivu filozofsku raspravu u kojoj Sokrat suočava čuvenog retora Gorgiju i njegove sledbenike sa fundamentalnim pitanjima o prirodi moći, pravde i ljudske vrline. Kroz živu diskusiju, Sokrat razotkriva razliku između istinske veštine i pukog laskanja, između dobrog i prijatnog, između prividne i stvarne moći. Da li je gore činiti nepravdu ili je trpeti? Može li moćan vladar biti nemoćan? I zašto je filozofija više od igre rečima? Gorgija nije samo dijalog o retorici – to je potraga za temeljima pravednog života i vrline, kako u duši tako i u telu. Kroz ovaj dijalog Platon vodi čitaoca ka dramatičnom završetku u kojem Sokrat mitom o zagrobnom životu pokazuje zašto je vrlina važna i s ove i sa one strane postojanja.

Jer što je ljubavi dostojno, to i jeste odista lepo, i nežno, i savršeno, i blaženo; a ono što ljubi ima neki drugi lik. U domu mladog pesnika Agatona, okuplja se atinska intelektualna elita povodom proslave njegove pobede na dramskom takmičenju. Nakon bogatog obroka, gosti počinju da se nadmeću u pohvalnim besedama posvećenim bogu ljubavi Erotu. Svaki učesnik ističe različite dimenzije fenomena transformišući je od plemenitog nagona ka vrlini i nebeskog sklada do slave lepote i mladosti, razlikujući zemaljsku i nebesku ljubav i prisećajući se antičkog mita o postanku čoveka. Platonov dijalog Gozba svojom živošću, oštrinom i snažnim dramskim nabojem zaslužuje posebno mesto u opusu ovog velikog filozofa.

Ali u Parmenidu imamo i najsloženijeg, najneobičnijeg Platona. U stvari, kao što sadržaj ovog dijaloga pokazuje, Platon prethodno izlaže na kakve sve teškoće ono nailazi, a u drugom delu podjenako razotkriva celu skalu teškoća koje sobom nosi dijalektičko istraživanje. To je i dalo povoda Gompecu (Gomperz) da ovaj dijalog nazove izrazom "parmenidiske samokritike" u kojoj je Platonova suptilnost dostigla svoj pravi vrhunac. Idući za Gompercom u ovoj oceni, Bertran Rasl (Bertrand Russel) smatra čak da je Platon napisao Parmenida svestan teškoća kojima se suočilo celo njegovo filozofsko učenje i da je ovaj njegov dijalog najznačajnijniji primer samokritike koji je ikad dat u istoriji.

Platonov Timaj jeste kosmologija, prirodna filozofija i biologija, on je i kritika i naučno motivisani diskurs, ali je i kosmogonija, teogonija, mit i teologija, u čijoj pozadini stoji kako antička grčka nauka tako i Platonovo učenje o duši i dobru.

Dijalog Zakoni, u kojem je izneta skica jednog pravednog grada, obimom je najduže, a po svemu sudeći i najpoznije delo velikog grčkog filosofa Platona, napisano u vreme kada njegovo životno i misaono iskustvo nije dozvoljavalo iluzije u pogledu čovekovih političkih kapaciteta. On se ovde vraća misaonom poduhvatu iz dijaloga Država, filosofskom utemeljenju pravedne ljudske zajednice. Odgovora na pitanje kakva je svrha zakona koji se donose u nekoj ljudskoj zajednici (a svaka zajednica ima svoje zakone): ta svrha je postizanje sreće i vrline kod članova zajednice (građana).

U Zakonima, ljudi koji bi bili bez zakona, upoređuju se sa divljim zverima. Ali u ovom dijalogu nomos nije shvaćen isključivo kao suprotnost prirodnom stanju, nego i kao činilac racionalnog poretka, pa bi bezakonje zapravo predstavljalo njegovo narušavanje, i utoliko bi moglo da se nazove neprirodnim.

Zanimljivo je da se buduća Magnezija prikazuje kao „drugi najbolji grad“. Onaj „prvi“, zaista najbolji, jeste grad opisan u dijalogu Država, čije najvažnije karakteristike su zajednička svojina i podela građana na tri osnovna staleža – ali to je savršen, postojećim ljudskim zajednicama nedostupan ideal, i u njemu bi, kako Platon kaže, mogli da žive samo bogovi ili njihova deca, ne i stvarni ljudi. Horizont Zakona je, nasuprot tome, oblast politički ostvarivog, horizont zajedničkog života koji uvažava stvarne ljudske nejednakosti i nesavršenosti.

***

Veliki stilista, Platon je i u Zakonima ipak pokazao deo svog majstorstva. Dijalog počinje in medias res, čitalac ulazi u jedan razgovor koji već neko vreme traje, čime verovatno Platon sugeriše da se u dijalogu obrađuju pitanja koja su stalan predmet diskusija među njegovim savremenicima.

U ovom kratkom dijalogu Platon razgolićuje rapsoda Ijona kao diletantski i šarlatanski tip svoga vremena, a takav tip pojavljuje se ne samo u rapsodskim agonima posle Peloponeskog rata nego i u docnijim vremenima. Tout comme chez nous, jer Ijonâ, varljivih i naduvenih šarlatana, ima i danas u svima sredinama. Ovaj mali dijalog može se posmatrati kao karakteristična slika vremena, kao spis koji je po svojoj negativnoj strani uperen protiv dosadne i beznačajne huke najrazličitijih nadriglumaca, komentatora i deklamatora Homera i drugih pesnika, a po svojoj pozitivnoj strani napisan da, u suprotnosti prema takvoj huci, podstakne na temeljno i solidno proučavanje starih pesničkih dela i na njihovo dublje i pravilnije razumevanje.

„Dijalog Država je najznačajnije delo starogrčkog filosofa Platona, i verovatno do danas najčitanije delo antičke filosofije. U njemu je Platon izneo utopijsku sliku jedne savršene zajednice, koja bi bila zasnovana na načelu pravednosti.

Dokaza za besmrtnost duše ima pet. Prvi dokaz se poziva na postanak suprotnog iz suprotnog; drugi se zasniva na sećanju na ideje; treći se poziva na prostotu duše; četvrti se zasniva na odricanju da je duša harmonija tela; a peti na učestvovanju duše u ideji života.

U velikim kulturama podrazumeva se da se klasični tekstovi iznova prevode na svakih nekoliko godina, a kada se u maloj kulturi, poput srpske, pojavi novi prevod klasičnog dela, to je već istinska intelektualna gozba. Slavni Platonov dijalog Ijon jedno je od najžešćih Platonovih obrušavanja na pesnike i poeziju – premda je važno podsetiti da ni na drugim mestima nije bio nežan – ali kako to već biva u ironiji istorije i nasuprot namerama autora, ovaj je neveliki dijalog, istovremeno, i jedan od najlepših spomenika upravo pesništvu i pesnicima.

Knjiga je opremljena instruktivnim predgovorom francuskog stručnjaka za antičku filozofiju Žan-Fransoa Pradoa, komentarima koji olakšavaju čitanje, potom tekstom Marsilija Fičina o Ijonu (u prevodu Noela Putnika), Geteovim tekstom o Platonu (u prevodu Jelene Savić), te dvama tekstovima same prevoditeljke Divne Stevanović-Soleil.

Sokratova odbrana pred sudom spada u Platonov sokratovski ciklus, u kojem je, pre svega iznosio misli svog učitelja i nastavljao ih, pri čemu se dijalozi često završavaju konstatacijom neznanja