STRUČNA LITERATURA

Dve kratke etičko-religiozne rasprave

Kao što svako zna, Diogen je istupao kao oponent kada su Eleaćani poricali kretanje. On je stvarno istupio, jer nije rekao ni reč već se samo nekoliko puta goredole prošetao, čime je mislio da ih je u dovoljnoj meri pobio. Kada sam se, bar usputno, duže vremena bavio problemom da li je moguće neko ponavljanje i kakvo ono ima značenje, da li kroz ponavljanje nešto dobijamo ili gubimo, palo mi je iznenada na pamet: pa ti možeš otputovati u Berlin, tamo si već jednom bio, i tada se uveri da li je moguće ponavljanje i kakvo ono ima značenje. Kod kuće sam s ovim problemom skoro zapeo. Neka se kaže o tome šta god se hoće, no on će igrati važnu ulogu u novijoj filozofiji: jer ponavljanje je presudan izraz za to što je kod Grka bilo „sećanje“.Kao što su ovi tada učili da je sve saznanje sećanje, tako nova filozofija želi da uči kako je čitav život ponavljanje. Jedini noviji filozof koji je tu nešto naslućivao jeste Lajbnic. Ponavljanje i sećanje je isto kretanje, samo u suprotnom smeru. Jer ono čega se sećamo, bilo je i povratno se ponavlja, nasuprot čemu se stvarno ponavljanje unapred seća. Zato ponavljanje, ako je moguće, usrećuje čoveka, dok ga sećanje čini nesrećnim.

Svako hrišćansko izlaganje mora biti slično izlaganju lekara kraj kreveta bolesnika: ako ga samo lekar i razume, ipak nikada ne smemo zaboraviti da se izlaže kraj kreveta bolesnika. Ta hrišćanska prisnost prema životu (u suprotnosti prema naučnoj otuđenosti od života) ili ta etička strana hrišćanstva upravo je pouka; i takvo izlaganje, ma koliko, uostalom, bilo strogo, potpuno je različito, kvalitativno različito od naučnosti koja je „ravnodušna”, i čiji je takozvani uzvišeni heroizam za hrišćanina toliko daleko od toga da bude heroizam da on, hrišćanski rečeno, predstavlja vrstu nečovečne radoznalosti. Usuditi se da budemo potpuno vlastito ja, da budemo pojedinac, ne takav ili onakav, nego ovaj određeni pojedinac, neposredno pred samim Bogom, sâm u ovom užasnom naporu i ovoj ogromnoj odgovornosti, jeste hrišćanski heroizam koji, istina, prilično retko srećemo; ali nije hrišćanski heroizam da se čovek pravi budala kao čist čovek ili da se igra divljenja pred svetskom istorijom. Sve hrišćansko saznanje, ma koliko njegov oblik bio strog, mora biti ispunjeno brigom, i ta zabrinutost upravo je pouka. Zabrinutost je pravi odnos prema životu, prema stvarnosti ličnosti i, tako, za hrišćanina, savršena ozbiljnost; hladna ravnodušnost ravnodušnog znanja ni u kom slučaju za hrišćanina nije više ozbiljnost, ona je šala i sujeta...

Dnevnik zavodnika je objavljen neposredno posle vraćanja vereničkog prstena Regini, naknadno uključen u obimno delo Ili-ili (1843), sa namerom da bi je Kjerkegor konačno odvojio od sebe. U velikoj meri literizovan, glavni akteri su Johanes i Kordelija, Dnevnik je delo romantičara i primerenog koncepta ljubavi koja se odvija između idealizacije i sumnje, ljubavne žudnje i ironije, želje i odbijanja da se objekt ljubavi poseduje, te konačnog raskida koji bi trebalo da uspostavi ljubav s one strane institucionalizovanog i ograničavajućeg morala. Dnevnik zavodnika, u svojoj estetskoj radikalnosti u traganju za sdobodom u ljubavi, predstavlja najdublje stranice posvećene strasti i njenom egzistencijalnom i filozofskom poštovanju.

Šta ako je sve na svetu nesporazum, šta ako je smeh zapravo plač?

„Šta ako je sve na svetu nesporazum, šta ako je smeh zapravo plač?“

Ili-ili je prvo veće filozofsko delo Serena Kjerkegora, danskog mislioca i autora iz XIX veka čija nas originalnost i danas opčinjava. Poznat pre svega kao tvorac ključnih koncepata moderne misli i „otac egzistencijalizma“, ali i kao religiozni mislilac, Kjerkegor zahvata oblasti filozofije, teologije, psihologije, književne kritike, religiozne literature i književnosti, istovremeno ih obogaćujući mnogim originalnim doprinosima. Ta moćna mešavina služi mu, pre svega, kao temelj za društvenu kritiku, ali i za novo tumačenje i revitalizovanje hrišćanske vere. Predstavljajući stanovišta dve izrazite ličnosti oprečnih uverenja – mladog estete iz prvog dela Ili-ili, jednostavno nazvanog A, i etičara, sudskog savetnika Vilhelma iz drugog dela – Kjerkegor promišlja o traganju za životom ispunjenim značenjem, razmatrajući najrazličitije teme: od Mocarta i drame do dosade i ciničnog zavođenja i odbacivanja mlade devojke u čuvenom Dnevniku jednog zavodnika. Remek-delo dvojnosti, Ili-ili je brilijantno istraživanje konflikta između estetskog i etičkog duha u kome se ironično i zavodljivo promišlja o epikurejskim zadovoljstvima i elokventno izlažu plemenite vrline kreposnog života.