STRUČNA LITERATURA

Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, posthumno objavljen prvi put 1985. godine, predstavlja najiscrpniju i najsistematičniju studiju posvećenu lokalnim etnobotaničkim predstavama u srpskoj nauci do danas. O narodnim znanjima i verovanjima o magijskim i lekovitim svojstvima biljaka Čajkanović veli: „Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba jako razvijena. U tom pogledu Srbi, doduše, ne čine izuzetak prema ostalim narodima, kod kojih su biljke i drveta, u dalekoj starini, imale takođe visok ugled; ipak, od značaja je činjenica da se od te religije sačuvalo kod Srba i do današnjeg dana više ostataka, i jasnijih ostataka, nego kod mnogih drugih naroda...”

O starim srpskim bogovima nemamo mi, kao što je poznato, nikakvih neposrednih dokumenata – ni domaćih, ni stranih, ni savremenih, ni docnijih; nemamo, drugim rečima, u rukama ništa. Očevidno je, dakle, da ti bogovi, ako ih je bilo i ukoliko ih je bilo, pripadaju vremenu koje je za nas preistorijsko, i da se pitanje o njima ne može ni rešavati uobičajenim istorijskim metodom. Pri svemu tome, naš položaj, ma koliko da je nepovoljan, nije bezizlazan. Nauka o religiji ipak je u mogućnosti da drugim putevima dođe do potrebnih saznanja i donekle rekonstruiše našu mitsku prošlost. Na ovom mestu biće učinjen pokušaj da se bliže odredi ličnost starog srpskog vrhovnog boga, njegova priroda, oblast i funkcije. U vezi s ovim, biće govora o vrhovnom bogu kod ostalih Slovena, i kod drugih indoevropskih naroda.

Iz vremena kada je naš narod pripadao paganizmu nije nam o njegovoj religiji ostalo nikakvih pisanih spomenika, ni domaćih ni stranih.

Ta praznina nije bila ni naknadno popunjena: ni u docnijim vremenima dok su starinska verovanja, starinski kultovi i božanski mitovi mogli biti još u snazi, ili bar u svežoj uspomeni, nije se našao niko da ih zabeleži. Kako je stara vera zamenjena hrišćanstvom, koliko se to može kontrolisati ili naslućivati, manje borbom a više sporazumom, uskoro posle stvaranja prve srpske države, ne treba se mnogo čuditi što se za paganizam, u doba kada su se javili prvi naši pisci, nije više interesovao niko, ni u dobrom ni u rđavom smislu, ni da ga brani ni da ga napada, i što je prema tome ostao nezabeležen.

Proučavanje narodnog stvaralaštva navelo je Čajkanovića da se posveti istraživanju predhrišćanskih verovanja srpskog naroda. U vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora za proučavanje i rekonstrukciju predhrišćanske religije, a kao polazište su se nametnule narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Čajkanović je koristeći komparativnu metodu i pažljivo analizirajući srpske običaje, umotvorine i tradiciju u velikoj meri uspešno rekonstruisao predhrišćansku religiju srpskog naroda. Njegova najznačajnija knjiga iz ove oblasti je O srpskom vrhovnom bogu, objavljena za njegova života 1941. godine.