STRUČNA LITERATURA

"Savremena muslimanska misao naziv je novijeg studijskog programa koji se izvodi u prestižnim visokoškolskim ustanovama u islamskom svetu i na Zapadu. U okviru multidisciplinarnih akademskih studija pod ovim sve popularnijim nazivom sprovode se stručne i kritičke analize saznajnog i društvenog angažmana muslimanskih učenjaka i poznavalaca različitih islamskih naučnih disciplina u sferi njihovog suočavanja s izazovima savremenog sveta i modernih saznajnih stadijuma. Sadržaj ove knjige određen je u skladu s takvim analitičkim smernicama, a kritička platforma za koju se opredelio autor temelji se na kognitivnom kredibilitetu klasičnog islamskog saznanja.

Prof. dr Darko Tanasković, profesor u penziji, Filološki fakultet, Univerzitet u Beogradu:
Delo Seida Halilovića jedinstveno je na srpskom jeziku. Autor, izvoran i izvanredan poznavalac ukupnog islamskog duhovnog i misaonog prostora, a temeljno i široko obavešten o tokovima nemuslimanske, poglavito zapadne filozofske tradicije i aktualnosti, kroz suptilnu i produbljenu analizu doprinosa najznačajnijih muslimanskih mislilaca XX veka, kako onih koji pripadaju sunitskom tako i šiitskom učenju, ostvario je epistemološki izuzetno podsticajan pomak od raskršća ka susretištu teologije i filozofije, odnosno vere i razuma, shvaćenog u celovitom, logosnom smislu. Halilović je istraživač čvrsto ukorenjen u svom duhovnom i vrednosnom, kategorijalnom identitetu, ali i zavidno otvoren za promišljanja i kognitivne dosege na univerzalnom horizontu opštih čovekovih nastojanja da protumači svet i sebe u njemu. Svojom istrajnošću da, kroz kompetentno i objektivno predočavanje njenih najviših domašaja uspostavi suštinske parametre za prepoznavanje samosvojnosti i originalnosti, kao i bogatstva, savremene islamske misli, Seid Halilović, odavno potvrđeni autoritet u muslimanskom svetu, dragocena je intelektualna pojava u našoj sredini. Ovim svojim sadržinski obilnim, a teorijski i koncepcijski koherentnim delom, on će bitno doprineti razumevanju pojava o kojima se u nas malo ili, što je još gore, pogrešno zna ili, pak, uopšte ništa ne zna.

Prof. dr Mašan Bogdanovski, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu:
Svojim obimom, obuhvatnošću, kvalitetom i značajem, knjiga dr Seida Halilovića Tokovi islamske misli u XX veku je monumentalno delo. Njen autor je bio polaznik prve generacije studenata doktorskih studija savremene muslimanske misli na Tradicionalnom islamskom univerzitetu u Komu i to kao jedini neiranski student. Kreirao je studijski program iz te oblasti, koji je prihvaćen na više fakulteta u Iranu. U ovoj recenziji želim da istaknem neke opšte karakteristike ove knjige, na osnovu kojih zaslužuje da bude nezaobilazna u proučavanju savremene muslimanske misli u našem regionu.
Pre svega, knjiga Tokovi islamske misli u XX veku sadrži detaljne analize i podele različitih usmerenja savremenih muslimanskih mislilaca. Te karakterizacije i klasifikacije nisu ispisane kao svrha samima sebi, već su, kako dolikuje, u tesnoj vezi sa određenjem suštine religijskog i, u okviru toga, islamskog saznanja. Povrh toga, određenja koja Halilović daje nisu puka udžbenička izlaganja, nego su uvek primenjena na rešavanje kriza i teškoća sa kojima se suočava savremeni čovek.
Način na koji su prikazana različita gledišta u ovoj knjizi posebno je zanimljiv za evropske humanističke intelektualce jer im otkriva kako se, pre svega na planu nauke, muslimanska društva nose sa izazovima savremenog sveta. U tom smislu, dr Seid Halilović je pronašao pravu meru između poštovanja klasičnog islamskog saznanja i savremenih kretanja u muslimanskoj misli. Piscu ove recenzije je u najširem kontekstu savremene filozofije važno pitanje kako neuhvatljivo diverzifikovane tokove današnje misli disciplinovati i usmeriti nekom intelektualnom tradicijom. Čini mi se, na osnovu ove knjige, da je na muslimanskom intelektualnom kontinentu odgovor jednostavan i da se klasično islamsko saznanje nudi kao očigledan kandidat. Štaviše, ta činjenica bi muslimanskim misliocima dala moćnu osnovu za koherentan civilizacijski dijalog sa heterogenim hrišćanskim Zapadom.
A u našem regionu, Halilovićeva knjiga će posebno obradovati čitaoce zainteresovane za odnos savremenog islama prema velikim ideologijama Zapada, kao što su liberalizam ili marksizam. Značaj promišljanja nacionalizma za ovaj region nema potrebe pominjati. Posebna vrednosti Tokova islamske misli u XX veku leži u tome što se ove ideološko političke analize izlažu na pozadini najšire tematizacije odnosa između nauke i religije, kao i tradicionalnih pitanja o odnosu vere i razuma. Ta pozadina se nikada ne gubi iz vida, čak i kada rasprava ulazi u najaktuelniju temu o uticaju Zapada na odnos između sunita i šiita. Halilović uvek drži visok teorijski nivo, što mu omogućava da ostane iznad dnevnopolitičkih prepucavanja.
Kada govorimo o autorovoj analizi odnosa između nauke i religije, posebno je pohvalno njegovo poznavanje savremene filozofije nauke na Zapadu. Pišući o islamskim misliocima koji se bave epistemologijom i filozofijom nauke, autor je sposoban da vodi stalni živi dijalog sa teoretičarima saznanja i nauke koji se proučavaju, na primer, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Halilović je, u stvari, dovoljno informisan i kompetentan da može da simulira dijalog i sučeljava stavove između filozofa iz različitih delova sveta, koji se međusobno ne poznaju u stručnom smislu. Zanimljivo je da se to odnosi i na filozofe iz analitičke tradicije i na hermeneutičare. Ovi poslednji su mu, naravno, od neprocenjive vrednosti kada piše o tumačenju religijskih tekstova.
Neki delovi knjige zaslužuju da uđu i u silabuse odeljenja za filozofiju. Na primer, način na koji ajatolah Dževadi Amoli prevazilazi relativizam je intelektualno zanimljiv za svakog filozofa, bez obzira na konfesiju. Filozofija Hamida Parsanije je značajna ne samo za ljude koji se interesuju za muslimansku misao. To je samo primer, a takvih slučajeva u ovoj knjizi ima na desetine. Isto važi i za silabus nekih budućih religijskih studija na univerzitetima u Beogradu ili regionu. Kratko obrazloženje za to da je Halilovićevo delo doprinos nauci ne može da bude kratko, naročito ako bih isticao primere kritičke analize Abdurazika, Fazlurahmana, Farukija, Arkuna i drugih.
Ovo je samo kratka ilustracija razloga zbog kojih bih mogao da najsvesrdnije i bez imalo ustezanja preporučim štampanje knjige dr Seida Halilovića Tokovi islamske misli u XX veku. Ne samo da predstavlja veliki doprinos nauci uopšte, nego i utemeljuje bavljenje jednom intelektualnom disciplinom na našem jeziku i u našem regionu.
"

"Knjiga Istorija socijalne misli u islamu upoznaje nas s pet perioda raskošne istorije islamske socijalne misli. U njoj se, nakon objašnjenja o saznajnoj platformi i osnovnim principima te misli, analiziraju:

• filozofija i društveni život;
• demografska literatura i putopisi;
• socijalna misao kroz književnost;
• politika i kolektivna svest;
• period formiranja samostalne socijalne nauke;
• savremena socijalna misao u islamu.

Ova knjiga zajedno s prethodnom knjigom istog autora Islam i sociologija religije, takođe u izdanju Centra za religijske nauke „Kom“, predstavlja celinu u kojoj se obrađuju istorijske i teorijske osnove islamske socijalne misli.

Prof. dr Husnija Kamberović, Filozofski fakultet, Univerzitet u Sarajevu:
Knjiga na originalan način govori o razvoju socijalne misle u islamu. Pokazuje kako se ta misao postepeno razvijala u samostalnu naučnu disciplinu, u čijoj osnovi su cjelokupna pisana islamska baština (uključujući i Kur’an), ali i sve druge institucija i državne i socijalne ustanove koje su određivale socijalni život i uticale na identitet muslimanskih društava od vremena prvog kalifata do danas. Uz to, na razvoj socijalne misli u islamu važnu ulogu su imali i uticaji drugih civilizacija. U ovoj knjizi to se vrlo precizno istražuje te naučno sintetizira u cjelovit prikaz.
Nakon što je pokazao platformu na kojoj izrasta socijalna misao u islamu i uticaje drugih civilizacija, autor je u uvodu detaljno predstavio principe na kojima je izrastala socijalna misao u islamu (jedinstvo i mnoštvo, čovjek, razum, život poslije smrti) te pokazao kako se po pojedinim periodima razvijala socijalna u misao u islamu tokom historije. U glavnom dijelu knjige autor prati odnos socijalne misli u islamu i drugih nauka. Prvo istražuje razvoj odnosa filozofije i socijalne misli kroz djelo Abu Nasra Farabija, odnos filozofije i religije kroz djelovanje filozofsko-političke grupe „Ihvanu safa“, te kroz djela filozofa i istoričara Abu Ali Miskevejha, a potom istražuje društvene i političke teorije Abu Rejhana Birunija, koji je pisao o astronomiji, matematici, filozofiji, istoriji, geografiji i tako dalje. Posebno su zanimljivi autorovi uvidi u odnos putopisa, te književnosti (Sadija Širazija), poezije (Mevlana Rumi) i satire (Ubejd Zakani) prema socijalnoj misli u islamu.
Poseban dio autor je posvetio raznim političkim poslanicama („savjetnički dvorski spisi“), koje su imale važnu ulogu u razvoju socijalne misli u islamu. Također je veliku pažnju posvetio misli Abu Hamida Gazalija, koji je „u svojim delima neretko obrađivao i socijalne teme i probleme“.
Autor u knjizi pokazuje kako je socijalna misao u islamu izrastala u zasebnu naučnu disciplinu, predstavlja glavne socijalne mislioce i njihova djela, oslikava kako se kroz misao pojedinaca etika širila od pojedinca na društvo (Hadže Nasirudin Tusi). Pred čitateljima iskrsavaju ideje raznih mislilaca, od mislilaca u prvobitnom kalifatu i ranim razdobljima islama, preko Abdurahman Ibn Halduna, Mula Muhsin Fejz Kašanija do savremene socijalne misli u islamu (Ruhulah Homeini, Murteza Mutahari).
Knjiga pruža sliku razvoja socijalne misli i omogućava nam da bolje razumijemo ne samo islam nego i sistem vlasti u savremenima muslimanskim državama. Zbog toga je ova knjiga važna i sigurno će imati svoga odjeka u zemljama i izvan balkanskih granica.

Prof. dr Željko Kaluđerović, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu:
U knjizi Muamera Halilovića Istorija socijalne misli u islamu, autor se kroz Prolegomenu i šest celina (filozofija i socijalna misao, demografska istraživanja i putopisi, socijalna misao kroz književnost, politika i socijalna nauka, period formiranja samostalne socijalne nauke, savremena socijalna misao u islamu) odnosno 17 poglavlja, iskazuje stručnošću i upućenošću u navedeni problemski okvir, kao i razgovetnošću i lucidnošću pristupa samoj tematici, te korišćenjem preciznih termina i adekvatnog pojmovlja, uspevši da realizuje, ne baš jednostavno spojivu, sintezu popularnosti nekog dela za čitalački tj. laički auditorijum sa čuvanjem njegovog temeljno naučnog karaktera.
Jezički izričaj u monografiji Istorija socijalne misli u islamu primeren je naučnom i stručnom diskursu, jasan i nedvosmislen, sa stilom koji respektuje referentne uzuse prilikom pisanja znanstvenog teksta; literatura je prikladno i jednoobrazno navedena dok na njenom kraju postoji iscrpna brižljivo posložena bibliografija sa više od 410 jedinica.
Knjiga Istorija socijalne misli u islamu napisana je i uređena uz poštovanje principa pouzdanosti, koherentnosti, konzistentnosti, proverljivosti i nepristrasnosti.
Monografija Muamera Halilovića Istorija socijalne misli u islamu, zajedno sa njegovom prethodnom knjigom Islam i sociologija religije, predstavlja zaokruženu celinu teorijskog i istorijskog pristupa islamskoj socijalnoj misli.
Zbog svega navedenog, iskreno se nadam da će knjiga Muamera Halilovića Istorija socijalne misli u islamu biti prihvaćena od naučno-stručne i druge publike.
"

U prvom delu ove monumentalne knjige ponuđeni su najvažniji aspekti antropologije u islamskoj misli, kao i filozofske osnove islamskog shvatanja ljudske egzistencije. Drugi deo detaljno prikazuje problem čovekove društvenosti, dinamiku odnosa pojedinac – društvo, a posebno suštinu i ulogu religije u društvu. U trećem delu razmotren je razvoj sociološke misli na Zapadu, i u njemu se ističe da je sholastička misao već krajem srednjeg veka počela da gubi autoritativnost u zapadnim društvima, zbog čega su novovekovni humanistički stavovi postali sve zastupljeniji. Religija je vremenom, u društvenom smislu, proglašena mrtvom, pa je bilo neophodno da se na njenom mestu predloži nova idejna struktura. U tom duhu razumljivo je zašto ovaj deo u svom središtu ima iscrpnu kritičku analizu Dirkemove pozitivističke i empirističke sociologije religije i njene metode. Ovo je i načelno važno jer je za Dirkema religija najvažniji element društvenog života. U četvrtom, zaključno delu autor objašnjava na koji način islamski socijalni stavovi o religiji utiču na celokupan sistem nauke.

Ova knjiga biće od koristi onima koji se u okviru društvenih nauka bave religijom, ali i onima koji iz perspektive određene religije razmatraju socijalne fenomene.

Autor u ovoj knjizi nudi originalnu naučnu sliku socijalne misli u ranom i u kasnom razdoblju islama, kao i odgovore na neke poslerenesansne izazove s kojima se ta misao suočava.

Prof. dr Željko Kaluđerović, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu: „Ova kvalitetna i temeljna knjiga verovatno predstavlja jedno od najpotpunijih dela o ovoj temi na srpskom i srodnim jezicima… Inspirativno, slojevito i dosledno vlastitom istorijsko-analitičkom pristupu prikazuje nastanak i razvoj socijalne misli u ranom i kasnom razdoblju islama, ali i argumentovanu reakciju na neke od fundamentalnih postrenesansnih izazova sa kojima se ta misao ukrštala i posredovala, uvek vodeći računa o onim temama i misliocima koji su predstavljali supstancijalne tačke njenog razvoja.“
Dr Mašan Bogdanovski, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu: „Naročito treba istaći originalnu i ubedljivu kritiku koju je autor izložio protiv stanovišta u sociologiji da religija nema kapacitet da pruži nove i obuhvatne modele društvene misli. Povrh toga što autor poseduje nespornu kompetenciju u sferi islamske filozofije, ovo obrazloženje bi mu nanelo nepravdu ukoliko ne bi sadržalo najveću pohvalu za duboko razumevanje zapadne filozofske tradicije...“

U ovoj knjizi govori se o nauci u kojoj sveto ima središnji značaj i ispunjava samu suštinu i teorijsku strukturu svih naučnih disciplina. Sledstveno tome, filozofija, prirodne nauke, etika i politička nauka razvijaće se na zajedničkoj duhovnoj i religijskoj platformi.
Autor prati sudbinu religijske nauke i njen zadivljujući razvojni tok u političkoj filozofiji islama. Govori o politici koja je usmerena ka višnjim metafizičkim ciljevima, a čija stabilnost se meri kvalitetom očuvanja etičkih vrednosti u društvu. Takođe, usredsređuje se na neke značajnije teorijske izazove pred reformističkim muslimanskim misliocima koji islam i svoju kulturu žele da analiziraju iz perspektive moderne nauke i u skladu s njenim saznajnim usmerenjima.

Prof. dr Darko Tanasković, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu: „Ovo delo originalan je i značajan doprinos razmatranju danas izuzetno aktualne problematike odnosa između savremenosti i svetosti… Blagodareći mnogobrojnim originalnim uvidima u pojedina konkretna pitanja međuodnosa savremenog i spiritualnog, nastalim na osnovu kreativnog aktualizovanja bogatih potencijala islamske duhovnosti i misaone tradicije, monografija dr Seida Halilovića otvara jednu veoma izglednu i obogaćujuću novu dimenziju celovitijeg dijaloškog sagledavanja večne teme odnosa između duhovnog i svetovnog, teocentričnog (ne i neracionalnog!) i raciocentričnog, kao i hrišćanskog i islamskog pogleda na svet i na čoveka u njemu.“

Svet u kojem živimo obuhvata toliko raznovrsnih bića, predmeta i događaja da često metaforično govorimo o brojnim svetovima. Što su razlike svetova veće a sličnosti neznatnije, više ima smisla da određeni kolektiv nazovemo svetom. Svet duše i svet tela toliko su različiti da su filozofi i naučnici neprestano nastojali da saznaju kako ove dve vrste bića uopšte međusobno sudeluju. U stvari, razlika između svetova u ovoj knjizi toliko je suštinska da mnogi mislioci smatraju da neki od tih svetova uopšte ne postoje. Upravo zato, važno je napomenuti da ne možemo sve svetove i sva bića razotkriti istim saznajnim sredstvima. Kao što ni sva svoja saznanja ne stičemo istim čulima. Da bismo precizno odredili koja su to saznanja koja mogu da prošire naše poglede o svetovima, u knjizi ćemo opisati značajne metodološke principe u islamskoj filozofiji i nauci. Na osnovu tih principa možemo zaključiti da su znanja o svetovima raznovrsna i da svako od tih saznajnih sredstava ima svoju metodologiju.

Prof. dr Bogoljub Šijaković: Knjiga „Svetovi u nama, svetovi iznad nas“ predstavlja zbirku studija kojima je cilj, nezavisno od konkretne teme, da istaknu osobenost i samosvojnost islamske filosofije, kako tradicionalne tako i savremene, argumentovano se protiveći njenom svođenju na puko komentarisanje klasične grčke filosofije, mada se njeni podsticaji (naročito oni Aristotelovi) svakako imaju u vidu. Autor znalački ističe da složena i slojevita struktura stvarnosti potrebuje naše odgovarajuće saznajne moći, pa onda i naše shvatanje saznanja treba da bude prošireno. U knjizi je podrobno pokazana važnost filosofije i nauke (uopšte znanja) za islam i u tom duhu se nude odgovori islamske filosofije na pitanja savremenosti. Oslonjeni na argumentaciju iz ugla islamske tradicije, tekstovi u knjizi implicitno sadrže poziv na argumentativan kritički dijalog.

Prof. Dr Drago Đurić: Delo predstavlja doprinos nauci, pre svega zbog toga što na često originalan način razmatra odnos između doktrine islamske misli i pojava u savremenom svetu. Drugi važan doprinos je informativnog karaktera, pošto naša publika malo zna o islamskoj filozofiji, a naročito o njenim savremenim raspravama.

Šta je nauka, a šta filozofija? U čemu se one razlikuju? Da li je filozofija neka vrsta nauke? Ako je filozofija posebna nauka, šta onda nju obeležava i kako je ona povezana sa drugim naukama? A ako filozofija nije nauka, da li ona pomaže i služi nauci, da li joj smeta, ili pak počiva u nekom odvojenom stadijumu i nikako se ne dodiruje sa naukom? Ovo su neka od pitanja na koja autor, u ovoj knjizi, pokušava da odgovori.
Poslerenesansni čovek je, svim snagama, pokušao da se udalji od tradicionalne definicije nauke i filozofije. Na tom putu, on je ustanovio brojne i uglavnom oprečne nove definicije nauke. Usred sukoba različitih posvetovljenih pogleda, empiristička nauka je stekla dominaciju. Danas, u svetu, obrazovni sistemi i naučne institucije organizuju se na osnovu te definicije. Štaviše, naučne institucije se oštro protive tome da se u njihov rad uključe nenaučni elementi, ili, drugim rečima, naučne baštine koje ne slede principe empirističkog spoznajnog stadijuma. Iako joj je cilj bio da oslobodi čovečanstvo iz okova isključivih razmišljanja, verovanja i ideologija, ipak moderna nauka je, sama, nametnula najsuroviji ekskluzivistički stav i prognala iz kulturne i naučne baštine mnogobrojnih naroda one discipline koje su nekada utvrđivale i obogaćivale samu bit velelepnih civilizacija.