Razlozi velike čitanosti dela Pola Ostera leže u daru pisca da oslika svet čije će spoljašnje i unutrašnje granice biti dovoljno propustljive da u sebe primi čitaoca, dovoljno zamagljene da čarolija čitanja ostane neokrnjena, i dovoljno čvrste da se ne naruši kritički odnos neophodan za njegovo razumevanje. Načinom svog pripovedanja, koji bi se mogao odrediti kao „meki“ postmodernizam, Oster naznačava važnost međusobnog uticaja između spoljašnjeg, fizičkog okruženja i unutrašnjeg stanja subjekta prilikom formiranja predstava o vremenu i prostoru koji njegovi likovi naseljavaju. Ova studija, oslonjena na slojevit i misaono podsticajan teorijski koncept hronotopa, nudi osvetljavanje mnogobrojnih tokova koji doprinose bogatstvu i sugestivnosti priče, važne i zato što je „čudnoliki svet“, iz pesme Rouz Hotorn, isti onaj koji promiče Osterovim delima, onaj u kome svi živimo, dopadalo se to nama ili ne.
