Moji roditelji i nastavnici oduvek su se hvalili mojim ocenama kao da su njihove, a i često sam slušao kako za uspeh u školi treba da zahvalim genetici, sistemu, pa čak i podršci prijatelja…
Težak bulšit.
Niko od njih nema pojma kako sve to, u stvari, postižem. Niko ne zna kroz šta stvarno prolazim. Oni ne razumeju da mi svakog dana kuva u stomaku zbog nove škole i da moram da osluškujem svoje disanje kako bih se smirio. „Tvoja je obaveza samo da učiš“, već čujem tatu kako dobacuje iz sobe. I baš kad sam pomislio da sve to neću izdržati, ugledao sam nju. Sa paž frizurom, lenjirom i sveskom na spiralu.
Ispada da u novoj školi nisam štreber. Ovde smo, izgleda, svi štreberi. Ali, to ne znači da će mi biti lakše. Nema šanse da ću uspeti da joj se obratim, a da se ne izblamiram. Moja sestra misli da lupam gluposti. Moj novi ortak iz klupe, takođe. Moj mačak Fjodor na to samo frkne. Ali oni nemaju pojma...
Ili možda znaju nešto što ja ne znam? Možda se nešto ipak promenilo? Jer kako dani prolaze shvatam… da konačno ravnomerno dišem.
