UMEĆE LJUBAVI TP

Ne postoji loše dete. To tvrdi dr Stjuart Šanker na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapeutskom radu sa decom. Iako nam se može činiti da je neko dete neobuzdano, ili nepristupačno i nezainteresovano, uvek postoji način da mu se pomogne – kada se primeni metod samoregulacije. Taj radikalno nov pristup, kojim se napuštaju davno ukorenjena ubeđenja o ponašanju, omogućava deci i njihovim roditeljima da sačuvaju smirenost i prisebnost. Samoregulacijom se može korenito unaprediti dečje raspoloženje i ojačati sposobnost održavanja pažnje i koncentracije. Može se pomoći detetu da bude saosećajno, da razvija one vrline koje su, kako većina roditelja oseća, presudne za njegovu dugotrajnu dobrobit. Dr Šanker pretvara nova saznanja u neuronauci u praktične savete za roditelje o sticanju veština samoregulacije, i njihovoj primeni na sebi i svom detetu koje će, potom, podučiti da ih samostalno koristi.

O autoru:
Stjuart Šanker je istaknuti kanadski profesor filozofije i psihologije, osnivač i idejni tvorac Centra MEHRIT i Self-Reg Global. Knjigom Samoregulacija. Kako pomoći svom detetu (i sebi) da se prekine ciklus stresa i uspešno krene životnim putem privukao je veliku pažnju medija širom Severne Amerike, a ona je objavljena i u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji, Poljskoj, Nemačkoj, Kini, Južnoj Koreji, Japanu, Holandiji, Gruziji, Češkoj i sada u Srbiji. Najnovije knjige ovog autora su Self-Reg Schools: A Handbook for Educators (Samoregulacija u školama: priručnik za prosvetne radnike, 2019) I Reframed: Self-Reg for a Just Society (Drugačiji okvir gledanja: Samoregulacija radi pravednog društva, 2020). Tokom višedecenijskog rada, bio je savetnik za rani razvoj dece u državnim institucijama u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u zemljama širom sveta. Neposredan rad sa decom i uvođenje u terapijsku praksu novih saznanja u neuronauci doprineli su da sve veću pažnju posvećuje uticaju prekomernog stresa koji potiče iz životnog okruženja na razvoj i ponašanje dece. Šankerov metod samoregulacije u pet koraka (Shanker Method) potvrdio se kao izuzetno delotvoran pristup razumevanju stresa i otklanjanju njegovih posledica kod dece, mladih i odraslih. Godine 2012, Šanker je učestvovao u osnivanju Centra MEHRIT sa ciljem da ta institucija podučava i informiše o samoregulaciji kao terapijskom metodu koji koristi prirodni potencijal ljudskog organizma. Kao predani psihoterapeut, Šanker veliki deo svog vremena posvećuje približavanju novih saznanja u neuronauci, stečenih istraživanjima, i njihovoj primeni metodom samoregulacije u neposrednom obraćanju roditeljima, vaspitačima, nastavnicima, rukovodiocima obrazovnih ustanova, zdravstvenim radnicima i širim zajednicama, putem predavanja, majstorskih kurseva, onlajn kurseva, vebinara, publikacija, društvenih mreža i blogova.

Autorka sagledava partnerske odnose kao dinamične procese koji se razvijaju, od izbora partnera, zaljubljenosti i uspostavljanja bliskosti, preko ambivalentnosti, seksualnih i emocionalnih kriza, ljubomore i neverstva, do obnove poverenja ili završetka odnosa. Namenjena čitaocima koji žele da bolje razumeju vlastita iskustva, ali i psiholozima, psihoterapeutima, savetnicima i studentima društvenih i humanističkih nauka, ova knjiga predstavlja svojevrsnu mapu savremenih partnerskih odnosa.

Biblijsku reč iz Jevanđelja po Mateju: „Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“, Jerotić u svojoj knjizi tumači prenoseći reči patrijarha Pavla: „… razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno u sebi razvijate dobrotu. No um je hladan, a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota, da jedno drugom drže ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota ne pređe u glupost.“

"Porodica i psihičko zdravlje dece –
odnos izneđu prihvaćenosti dece u porodici i psihičkih smetnji u adolescenciji
Sva saznanja koja sam sticala na različitim univerzitetima i u različitim oblastima ljudskog saznanja, kao i sopstvenim iskustvom, upućuju na zaključak da je najvažnije raditi na prevenciji, a ona je moguća ako je poznat uzrok.
U ovoj knjizi, koja beleži svoje peto izdanje, upoznajemo teorijske koncepte i empirijsku građu koja svedoči o univerzalnoj pojavi da prihvaćena deca nose kapacitete da vole, dok se deca sa osećanjem odbačenosti diferenciraju u dve grupe: u grupu dece koja se prepuštaju različitim oblicima psihopatologije i grupu dece (koje sam ovde nazvala „deca borci“) koja, uprkos nepovoljnim početnim uslovima, žive konstruktivan i zdrav život. Čitanjem ove knjige pokreću se sećanja na vlastitu porodicu, preispitivanja ponašanja roditelja i razumevanje koje oslobađa za vlastito bolje roditeljstvo.
Naime, u svima nama kao senka prisutno je pitanje koliko nas vole i koliko su nas voleli naši roditelji. Da li smo kao deca bili prihvaćeni ili odbačeni? Kakvi smo danas? Da li smo onakvi kakve su nas želeli ili smo izneverili njihova očekivanja? Povremeno se preispitujemo i uvek je to praćeno odgovornošću i potrebom za razumevanjem kako nas tako i naših roditelja.
Deca vide sopstvenu sliku o sebi u očima svojih roditelja. Ogledanje roditelja se odvija ponovo u očima vlastite dece. To je celoživotno iskustvo. Ako je akumulirana bol, jedino što vraća radost u život jeste ponovno pronalaženje ljubavi i prihvatanje koje potiče makar od jednog značajnog drugog. Taj Jedan može biti i Bog, možda samo u čovekovoj svesti, kao mogućnost odnosa koji obećava budućnost.
"

Terapija rečima. Knjiga koja vas vodi kroz složene lavirinte sopstvene svesti. Od zaboravljenih veština poput izvinjavanja, zahvalnosti, iskrenosti, preko erotske ljubavi, pa sve do analize smrtonosne buke i krize mentalnog zdravlja. Zašto nam je čitanje danas važnije nego ikada? I kakav je smisao ulepšavanja? Psiholog Aleksandar Dimitrijević spaja psihoterapiju i kulturu, nudeći odgovore koji se ne nalaze u popularnim priručnicima.

Knjiga raščlanjuje mnoge oblike ućutkivanja koji lako prođu neprimećeni. Ona govori o ućutkivanju u diktaturama, pod dejstvom propagande, između velikih religija i unutar njih, u psihijatrijskim institucijama i u obrazovnim sistemima, odnosno o tome kako je ućutkivanje prikazivano u istoriji kulture i književnosti.

Holonetics metoda: Od podeljenosti do celovitosti je delo sa izraženom teorijskom dubinom i snažnom praktičnom vrednošću, namenjeno čitaocima koji žele da razumeju sopstvenu psihološku arhitekturu i da zakorače u proces suštinske transformacije.

Stejn Vanhule, ugledni profesor i psihoanalitičar, vodi nas kroz lavirinte psihoze – stanja koje pogađa značajan deo populacije, a o kojem i dalje retko govorimo otvoreno. Autor nas uči kako da komuniciramo kada reči više nisu dovoljne, spajajući psihoanalitičku teoriju sa pričama o poznatim umetnicima. Knjiga je suštinski resurs za svakoga ko želi da razume dubinu ljudske psihe i nauči kako da pruži podršku u najtežim trenucima.

U svetu gde se komunikacija temelji na zajedničkim pričama, psihoza predstavlja trenutak kada taj jezik nestaje. Profesor Stejn Vanhule istražuje šta se dešava kada se stvarnost radikalno promeni. Kroz analizu kliničke prakse i kreativnih genija, ova knjiga ruši stigme i nudi efikasnije načine za reagovanje na krize mentalnog zdravlja. Ovo nije samo teorijsko štivo; to je duboko ljudski pokušaj da razumemo one čija je realnost drugačija od naše, pružajući ruku spasa i onima koji pate i onima koji o njima brinu.

Ova knjiga predstavlja praktičan i jasan vodič za sve koji se u svojim odnosima često suočavaju sa emocionalno nezrelim osobama — bilo da je reč o roditeljima, partnerima, prijateljima ili kolegama. Autor, psihološkinja Lindzi Gibson, polazi od iskustva „odrasle dece“ emocionalno nezrelih roditelja i procesa u kojem se formiraju obrasci prilagođavanja, ugađanja drugima i zanemarivanja sopstvenih potreba.
Kroz knjigu se objašnjava kako emocionalna nezrelost drugih ljudi utiče na odnose: kroz nerazumevanje, nepoštovanje granica, emocionalnu nedostupnost i ponavljajuće obrasce konflikta i povlačenja. Takvi odnosi često dovode do osećaja iscrpljenosti, izolovanosti i nesigurnosti u sopstvene odluke.
Autorka nudi konkretne uvide i strategije kako da se ovi obrasci prepoznaju, razumeju i postepeno promene. Poseban fokus stavljen je na izgradnju ličnih granica, jačanje samopouzdanja i razvoj zdravijih, stabilnijih i uzajamnih odnosa. Cilj nije promena drugih ljudi, već oslobađanje od njihovog uticaja i povratak sopstvenoj emocionalnoj stabilnosti.
Otpetljavanje od emocionalno nezrelih ljudi je praktičan priručnik za sve koji žele da prekinu ciklus emocionalnog iscrpljivanja i izgrade odnose zasnovane na poštovanju, jasnoći i unutrašnjoj snazi.

Praktikovanje pozitivne kognitivno-bihevioralne terapije integriše istraživanja i praksu pozitivne psihologije i kratke terapije usmerene na rešenje unutar okvira kognitivno-bihevioralne terapije. U pitanju je pristup zasnovan na kompetencijama klijenata koji se ne fokusira na ono što nije u redu sa njima i kako to popraviti, već na ono što je dobro u njihovim životima i kako to nadograđivati. Fokus je na osobi, a ne na bolesti; centralnu ulogu preuzima blagostanje klijenata budući da je upravo ono, uz odsustvo patologije, ključni pokazatelj dobrog mentalnog zdravlja.

"Kolonizovani intelektualac će pre ili kasnije shvatiti da se nacija ne potvrđuje na osnovu kulture, već se ispoljava u borbi koju narod vodi protiv okupacionih snaga."

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje. Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Ovim rečima obratio mi se čovek koji me je primio na rad u Udbu davne 1965. godine. Iskreno, tada tu poruku nisam razumeo, jer mi nije bila logična. Sad, kad je dosta kasno, shvatam da je ona duboko životna i filozofska. Da sam ga poslušao, danas bih imao drugačije iskustvo, i ni na pamet mi ne bi palo da se na ovaj način sebi obraćam i čitaocu ispovedam. Došlo je, sazrelo i poteklo vreme priče – o ovome, o onome i o još koječemu što je nastalo u takozvanom savremenom dobu.