Zamislite da držite šolju čaja i hodate. Odjednom, neko slučajno
naleti na vas. Čaj se proliva svuda, i prvo što pomislite jeste:
„Prosuo sam čaj jer me je neko udario.“ Ali... to nije istina. Istina
je da ste prosuli čaj jer je u šolji bio čaj. Da je u šolji bila kafa,
prolila bi se kafa. Da je bila voda, prolila bi se voda. Šta god da
je u šolji, to će se proliti. Naletanje nekoga nije odredilo šta je
izašlo iz šolje – već ono što je već bilo unutra.1
Ovaj jednostavan primer služi kao moćna metafora za život.
Kao i šolja, i mi smo ispunjeni nečim iznutra, onim što je često
skriveno od spoljašnjeg sveta. Kada život „naleti“ na nas –
kada se suočimo sa izazovima, frustracijama ili neočekivanim
poteškoćama – ono što je u nama izliva se napolje
