ASTRONOMIJA IV IZDANJE

Šta jedu, kuda plove i da li im je hladno? Kakva bića nastanjuju druge planete Sunčevog sistema? Pre tri stotine godina, holandski fizičar, matematičar, astronom, inženjer i izumitelj, Kristijan Hajgens (1629–1695), jedan od pionira moderne nauke, primenio je naučni metod u pokušaju da odgonetne ima li života izvan Zemlje. Tako je nastao Kosmoteoros.

Pisan jasnim, oštroumnim jezikom, sa razmatranjima koja pružaju daleko više od osnovne teme, Kosmoteoros je poslednje delo velikana koji predstavlja vezu između srednjovekovnog znanja i novog doba.

Epoha u kojoj Hajgens stvara, između Galileja i Njutna, obeležena je novim pogledom na istraživanje prirode koje je u duhu Bejkonovog programa zasnovano na eksperimentu i suprotstavljeno vladajućim religioznim dogmama. Zagovornici nove nauke progonjeni su, zatočeni ili ekskomunicirani, brojne knjige su zabranjene, ali uprkos tome, sve veći broj mislilaca prihvata novi pristup izučavanju prirode. Hajgens je jedan od najplodotvornijih među njima.

Kosmoteoros je Hajgensov prodor u oblast koju danas znamo kao astrobiologija. Moderni čitalac će se osećati više kao u delu naučne fantastike, a manje nauke, ali će u knjizi naći pregršt uzbudljivih logičkih igara kojima Hajgens pokušava da dokuči nepoznato. Kosmoteoros je i autentično svedočanstvo o jednoj dramatičnoj epohi u razvoju ljudske misli i zagonetnim putevima kroz koje je prošla.

Prvo izdanje Kosmoteorosa na srpskom jeziku, u prevodu dr Aleksandra Bogojevića, opremljeno je detaljnim komentarima i dopunjeno nizom eseja više autora o Hajgensu, njegovom dobu i uticaju nauke na društvo.

Kosmoteoros je prva knjiga u seriji izdanja od značaja za kulturu nauke, koju u javno-privatnom partnerstvu objavljuju Heliks i Institut za fiziku u Beogradu, prvi institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena

Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena

Knjiga Šest knjiga o kruženjima nebeskih sfera, čiji se prevod s latinskog jezika sada prvi put pojavljuje na srpskom jeziku, značajno je delo renesansnog poljskog astronoma Nikole Kopernika (1473–1543). Knjiga je prvi put objavljena 1543. godine u Nirnbergu i ponudila je alternativni model univerzuma Ptolomejevom geocentričnom modelu koji je do tada bio široko prihvaćen. Kopernikov ili heliocentrični sistem zasniva se na tvrdnjama da se Zemlja okreće oko svoje ose i da kruži oko Sunca. Ove tvrdnje su uskoro bile prihvaćene u naučnim krugovima, ali su ujedno uzrokovale uzbunu u krugovima rimokatoličke crkve, pa je papa 1616. godine ovo Kopernikovo delo zabranio, tj. stavio na Indeks zabranjenih knjiga, sve do 1822. godine. Objavljivanje ovog dela smatra se jednim od glavnih događaja u istoriji nauke sa kojim je započeta kopernikanska revolucija koja je značajno doprinela naučnoj revoluciji.


Nikola Кopernik (lat. Nicolaus Copernicus, Torunj, 19. februar 1473 — Frombork, 24. maj 1543) je bio poljski astronom, matematičar, pravnik, lekar i ekonomista, prvi naučnik koji je formulisao heliocentrični model svemirskih tela. On je pripadao redu isusovaca. Od 1491. do 1494. godine studirao je teologiju, matematiku, medicinu i astronomiju u Кrakovu. Od 1496. do 1504. godine studirao je crkveno pravo (Univerzitet u Bolonji), astronomiju (Jagelonski univerzitet, Кrakov) i medicinu u Italiji. Posle je bio do 1512. godine lekar i sekretar svom ujaku, varmijskom biskupu (Varmija, poljska crkvena kneževina na ušću Visle), onda do kraja svog života je bio sveštenik u Fromborku, gde je na jednoj kuli tvrđave, koja je okruživala crkvu, uredio opservatoriju (Кopernikov toranj) s koje je posmatrao nebeska kretanja. Na temelju tih posmatranja, a i rezultata do kojih je došao, napisao je delo O vrtnji nebeskih krugova (lat. De revolutionibus orbium coelestium) u 6 knjiga, objavljeno u Nirnbergu 1543. godine, neposredno pred smrt. Ovo delo je bilo revolucionarna prekretnica u astronomiji, te je bilo podsticaj kapitalnih otkrića Кeplera i Njutna. Кopernikov ili heliocentrični sistem zasniva se na tvrdnjama da se Zemlja okreće oko svoje ose i da kruži oko Sunca. Ove tvrdnje su uskoro bile prihvaćene u naučnim krugovima, ali su ujedno uzrokovale uzbunu u krugovima rimokatoličke crkve, pa je papa 1616. ovo Кopernikovo delo zabranio, tj. stavio na Spisak zabranjenih knjiga, sve do 1822. godine. Valja reći i da su i protestantske crkve (npr. kalvinizam) bile protiv heliocentričnoga sistema, a da ga je i odbacivao nemali deo naučnika onoga doba (npr. Frensis Bekon) zbog korelacije s merenjima koja nije, u to doba, bila bolja od geocentričnog ili Ptolemejevog sistema. Nikola Кopernik pokopan je u katedrali u Fromborku na severu Poljske. Međutim, sve do 2005. godine tačno mesto njegovog ukopa nije bilo poznato, a te godine ga je utvrdio arheolog Jerzi Gasovski, što je kasnije i potvrđeno identifikacijom. Dana 23. maja 2010. Кopernik je ponovno pokopan u istoj katedrali, ali uz zasluženu svečanost i na poznatom mestu.

Aleksandar Fridman (1888–1925), ruski matematičar i kosmolog, postavio je, prvi, i jedini, put u istoriji kosmologije, teoriju širenja vasione tako što je na temelju opšte teorije relativiteta ponudio nestacionirano rešenje kosmološkog problema. A po toj teoriji, vasiona je prosečno homogena i izotropna, sa srednjom je gustinom materije, gde relativne brzine kretanja dvaju kosmičkih objekata rastu srazmerno njihovom međusobnom rastojanju. Fridmanova teorija osnova je celokupne savremene kosmologije, jer je pokazala elementarno izvođenje zakona širenja vasione, njenu strukturu i metriku, gustinu njene materije, zakriv¬ljenost prostor-vremena, supersvetlosnu brzinu kretanja, tačnu formula i fizičku interpretaciju crvenog pomaka, a takođe i električni naboj u vasioni i njenu masu.

Radovi francuskog matematičara, fizičara i astronoma Pjer-Simona Laplasa znatno su doprineli razvoju matematike, fizike, astronomije i statistike. Sažeo je i proširio radove svojih prethodnika. Njegovo ime nose integralna transformacija koju je utemeljio, jedan diferencijalni operator koji se pojavljuje kako u klasičnoj, tako i u savremenoj fizici i diferencijalna jednačina povezana sa njime. Preformulisao je i razvio hipotezu porekla Sunčevog sistema i bio je jedan od prvih naučnika koji je najavio postojanje crnih rupa i naslutio pojavu gravitacionog kolapsa. Sebi je postavio zadatak da napiše delo koje će: ”ponuditi celokupno rešenje velikog mehaničkog problema koji predstavlja Sunčev sistem i koje će dovesti teoriju u skoro potpuno poklapanje s posmatranjima tako da empirijskim jednačinama više neće biti mesta u astronomskim tabelama”. Takva je njegova “Nebeska mehanika”, ali je onda poželeo i da napiše delo u kojem će svi ovi rezultati biti približeni široj čitalačkoj publici. Rezultat je knjiga “Izlaganje sistema sveta” u kojoj nema ni matematičkih formula ni crteža, sva matematika je objašnjena rečima a svi osnovni pojmovi iz fizike potrebni za razumevanje izlaganja su objašnjeni na licu mesta. Polazeći od opisa svemira kakvog ga vidimo, on iznosi argumente za heliocentrični sistem, objašnjava zakon opšte gravitacije i pokazuje kako se pomoću njega mogu objasniti sve činjenice prikupljene astronomskim posmatranjima. Knjiga sadrži kratak pregled istorije astronomije. Delo se može smatrati pravim spomenikom distignućima ljudskoga uma.


Pjer-Simon, Markiz de Laplas (franc. Pierre-Simon, Marquis de Laplace; Normandija, 23. mart 1749 — Pariz, 5. mart 1827) bio je francuski matematičar i astronom koji je postavio završni kamen matematičke astronomije sumirajući i proširujući radove svojih prethodnika u delu od pet tomova Mécanique Céleste (Nebeska mehanika) (1799—1825). Ovo remek-delo prevelo je geometrijske studije sa mehanike, koju je koristio Isak Njutn, na studije zasnovane na računu, poznate kao fizička mehanika. On je takođe otkrio Laplasovu jednačinu. Iako je Laplasova transformacija dobila ime u njegovu čast, jer je ovu transformaciju koristio u svom radu o teoriji verovatnoće, transformaciju je zapravo otkrio Leonard Ojler, plodan švajcarski matematičar iz osamnaestog veka. Laplasova transformacija pojavljuje se u svim granama matematičke fizike – koja je bila glavno polje njegovih istraživanja. Laplasova diferencijalna oznaka, koja se često primenjuje u primenjenoj matematici, takođe je nazvana po njemu. Asteroid 4628 Laplas je dobio ime u njegovu čast. Laplas je postao grof Prvog francuskog carstva 1806. godine, a titulu markiza je dobio 1817, posle povratka dinastije Burbon. U prvom srpskom naučno fantastičnom romanu Jedna ugašena zvezda koji je 1902. napisao Lazar Кomarčić, duh naučnika Laplasa je vodič i učitelj glavnome liku kroz svemir.

Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena

Kratka povest vremena predstavlja jedno od najznačajnijih dela iz oblasti popularne nauke. Ova izuzetna knjiga vodi nas na uzbudljivo putovanje kroz crne rupe, dalekim galaksijama i paralelnim dimenzijama i obogaćena je Hokingovim razmišljanjima i zabeleškama o napretku u nauci u prethodnih nekoliko decenija, koje u velikoj meri potvrđuju njegove naučne pretpostavke. Zbog ovoga ali i mnogo čega drugog, jasno je zbog č