BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Priča o mom životu je željno očekivana knjiga Gabrijela Garsije Markesa, sveobuhvatno prisećanje vremena koje je ostavilo presudan trag u njegovom životu. U ovoj strastvenoj pripovesti, kolumbijski nobelovac otelovljuje sopstvene uspomene na rano detinjstvo i mladost, tokom kojih će formirati svoj imaginarijum i kreirati poprište za neke od najznačajnijih priča i romana napisanih na španskom jeziku.

Pred čitaocima je roman o životu Gabrijela Garsije Markesa, kroz čije stranice autor polako i slojevito otkriva odjeke ličnosti i istorijskih trenutaka kojima obiluju njegova najpoznatija dela: Sto godina samoće, Ljubav u doba kolere, Pukovniku nema ko da piše ili Hronika najavljene smrti.

Ovi nesvakidašnji memoari su vodič za čitanje celokupnog opusa slavnog kolumbijskog pisca i neprikosnoveni priručnik za osvetljavanje njegovih nezaboravnih epizoda, koje sada dobijaju sasvim novu perspektivu.

O autoru:

Gabrijel Garsija Markes (1927−2014), rođen u Kolumbiji, jedna je od najznačajnijih i najuticajnijih figura svetske književnosti. Intelektualac koji se bavio velikim problemima našeg vremena, a pre svega temama koje su uticale na njegovu domovinu i celu Latinsku Ameriku, bio je romanopisac, esejista, pripovedač i novinar, što mu je bilo prvo zanimanje i, uz film, jedno od njegovih glavnih interesovanja, o čemu svedoči njegov rad u Fondaciji za novo novinarstvo (Meksiko) i Međunarodnoj školi za film i televiziju (Kuba).

Kao najveća figura takozvanog magičnog realizma, zapravo je bio tvorac jednog od najgušćih narativnih svetova u oblasti književnosti na španskom jeziku.

Među njegovim delima ističu se romani Sto godina samoće, Pukovniku nema ko da piše, Hronika najavljene smrti, Ljubav u doba kolere i Patrijarhova jesen; knjige priča Sahrana Velike mame i Dvanaest hodočasničkih priča, kao i reportaže Priča brodolomnika, koja je u nastavcima objavljivana u listu El Espectador, a kasnije publikovana i u formi knjige. Godine 1982. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Godine 2002. objavljen je prvi i poslednji deo njegove autobiografije, Priča o mom životu.

Prošle su pedeset dve godine otkako su Vargas Ljosa i Markes, dva latinoamerička romanopisca koja su još uvek bila mlada, u Limi vodili ovaj veoma neobičan razgovor koji će čitalac uskoro imati pred sobom. Veoma neobičan, jer u njemu nema nijedne važne reči koja se u međuvremenu nije drastično promenila. Naslov razgovora, Roman u Latinskoj Americi, deluje neutralno, kao jednostavan i jasan opis, ali odmah postajemo svesni da ni roman, ni Latinska Amerika, a pogotovo latinoamerički roman, nisu ono isto o čemu su Vargas Ljosa i Garsija Markes razgovarali u septembru 1967. A tako je, obratite pažnju, upravo zbog toga što su se dogodili Vargas Ljosa i Garsija Markes: jer je ovih pola veka bio period uspeha i uticaja Sto godina samoće, nezimerne ambicioznosti Razgovora u katedrali, čudesa naše tradicije koja predstavljaju Hronika najavljene smrti i Rat za smak sveta; jer ovih pola veka je, takođe, vreme preobražaja našeg političkog sveta (od slučajeva Padilje i Pinočea do fudžimorizma i dugovečnosti Fidela Kastra), a u svakom od njih bila su prisutna ova dva romanopisca. Borhes, o kome se često govori u ovom razgovoru, zauvek je postavio tu ideju u svojoj priči „Pjer Menar, autor Don Kihota“: prolazak vremena – i to njegovo čudesno otelotvorenje u vidu knjiga koje pišemo – menja reči.

Ovo je jedan od najproduktivnijih načina čitanja ovog razgovora. Za nas čitaoce i romanopisce, reči koje su se 1967. koristile kako bi se opisao taj istorijski trenutak više ne postoje: uništene su i ponovo stvorene tokom godina, i mi ih danas ne koristimo na isti način na koji su ih koristili oni.

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.