Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.
Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.
.png){kind=logo}
