BIOGRAFIJE

„Kao i u slučaju većih i poznatijih piščevih dela, i ova pisma se čitaju bez daha. A sada čitaoci u Srbiji mogu u to i da se neposredno uvere (...) Ona su monumentalno svedočanstvo, često dramatično, o Kafkinom životu i delu, ali i nezaobilazna kada je reč o svekolikosti njegovog opusa. Postoji nesumnjivi raskol u takozvanim intimnim spisima Franca Kafke. U Kafkinim dnevničkim zapisima poglavito se suočavamo s piščevim kricima iz sve jače samoće, iz unutrašnjeg pakla u koji se oburvava naročito od fatalne jeseni 1917. godine kad počinje njegovo neizlečivo i neopozivo umiranje. Od tog datuma u pisma se upisuje osobena, dostojanstvena i intimna istorija bolesti, a ova potom prerasta, u poslednjoj godini života, u samozatajnu istoriju umiranja. Istovremeno, u njegovim pismima prijateljima i sestri Otli na videlo, međutim, kao dominantni elementi izbijaju Kafkin izvanredan dar za prijateljstvo i intenzivna žudnja za drugima, pri čemu sam daleko od toga da mislim da se bol i seta samoće i zle kobi ne mogu uočiti i u prepisci. Ipak, u prepisci na delu su druženje sa drugima, prijateljska osećanja, ljubav, razumevanje. Bio je na jedinstven način sam za života, a nastavio je u našem svetu da bude sam i u smrti. Mnogi će reći da je Franc Kafka mrtav i da je od njegove smrti, 1924, prošlo stotinu godina, ali Kafka je još živ i još je sam. Možda i življi nego ikad. Godinama sam ispisivao odlomke svog romana o imaginarnom druženju sa Kafkom i realnom sa njegovim književnim delom u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji. I sa svakom reči bio sam zatečen u kojoj meri je on živ, poput večitog savremenika, sa svojim pričama i romanima. Kao da se od njegovog vremena do našeg ništa nije promenilo. Ne prestaje da bude izuzetak u književnoj istoriji.” Jovica Aćin

Pisma srpskih pisaca 20. veka otkrivaju nam dragocene podatke o ljudima ali i o društvenim zbivanjima i događanjima. Nekad su to pravi mali eseji. Ima pisaca koji su uživali u epistolarnim ispovedanjima, poput u svetu epistolarnog međusobnog ispovedanja Andre Žida i Rože Marten di Gara. U nas bi to moglo biti ispovedanje Miodraga Bulatovića i Mirka Kovača ili Isidore sa mnoštvom korespondenata sa kojima je održavala bliskost do kraja života. Ova knjiga je, u stvari, srpski epistolarni roman, u fragmentima, od početka do kraja veka, a pisali su ga pisci različitih estetskih i etičkih opredeljenja, ali često sasvim iskreno, bez ostatka.