ROMANI

Nulta egzistencija je dnevnički zapis književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva.

Od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajuci Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio-televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame, ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena.

Treća knjiga prati godine ratova i raspada Jugoslavije, od 1991. do 2006. godine. Usled pogoršanog zdravlja, Ugrinov napušta javni život i sve više se povlači u sebe, posvećujući vreme isključivo pisanju. Priprema za štampu dva memoarska prozna dela i nekoliko romana. Pre odlaska na bolničko lečenje zavšava i treći deo dnevnika „Nulta egzistencija”, uz napomenu da „pisanje nema potrebu da se bavi ničim drugim sem samim pisanjem. Samo izvrsno pisanje čini umetnost pisanja. Samo poseban stil dostiže umetnost.

Roman Novinarka Sesilije Mangere Brejnar jeste literarna misterija smeštena na Filipinima 1909. godine, u doba kada su Španci otišli, a Amerikanci tek počeli da utiskuju svoj pečat nad zemljom. Udovica Ines, zajedno sa svojom neobičnom saveznicom, francuskom krojačicom Melisandom, kreće u potragu za istinom o svešteniku pronađenom mrtvom u potoku – sve kako bi oslobodila sina iz zatvora. Nadahnuta pričom o svojoj čukun-baki, prvoj ženi izdavaču na Filipinima, Brejnar ispisuje roman vođen snažnim likovima, knjigu koja postavlja suptilna i složena pitanja o pravdi, moralu i granicama ljudske odgovornosti. Ono što započinje kao istraga jednog ubistva, prerasta u dublje traganje – za smislom, istinom, i granicama ljubavi, odanosti i prijateljstva. Ovo remek-delo podseća nas i na to da se život retko razrešava onako uredno kako bismo mi želeli. Dobro i zlo mogu biti jasno razdvojeni – ali između njih se prostire mnogo nijansi sivog, kojima moramo naučiti da hodamo. (Dejvid Kajmer, The Manila Times) Sesilija Brejnar prede svoju čaroliju od kulture, folklora i mitova, tkajući raskošnu tapiseriju filipinske istorije – i ostaje jedna od njenih najposvećenijih i najsjajnijih tkalja. (Džejms E. Čeri, autor knjige Edge of the Wind) Novinarka čitaocu daruje duboke uvide u istorijske vihore i svakodnevicu života na Filipinima početkom 20. veka. Iako plod mašte, ova knjiga je mnogo više od vešto ispletene i višeslojne misterije. (Lisa S. Melnik, Positively Filipino)

Ljepša i starija Sarajevska megila je tekst koji se ističe svojim bogatstvom u mnoštvu glasova, ali i u napetosti između usmenog i pisanog, onog što se pamti (jer je izgovoreno) i onoga što opstaje (jer je zapisano). Neprestano se krećući između dokumenta i priče, službenog jezika vlasti – njegovih fermana i spiskova – i (često krhkog) ljudskog govora, Papin tekst pred čitaoca postavlja primjere jezika koji može proizvesti (i proizvoditi) nepravdu – jezika koji ne samo što ne opisuje stvarnost već je izvrće i nasiljem utvrđuje. Nasuprot tome, pripovijedanje – noseći moralnu dimenziju – postaje i prostor otpora i mjesto očuvanja smisla. Tako, putem tradicije u kojoj je govorenje odgovaranje za istinu, a pisanje izazivanje trajanja, pripovjedač pokazuje da je laž vlasti u romanu opasnija od samog nasilja, jer je ona pokušaj ozakonjenja nasilja jezikom. Nikola Miković Papo nam upravo razotkriva trostrukost kao njeno glavno obeležje – trostrukost vera, zakona i činjenja na triput živoj i triput mrtvoj zemlji one jedne i u ljusci ponunane Bosne. Na kraju, on u svom neznanju, više no u svome znanju, uprkos sklonosti da se odrekne pouke, daje ono što nam ostaje da učimo: kako isti čovek nikad nije isti; kako ista zemlja nikad nije ista; kako ista priča nikad nije ista. Petar S. Jevtić Eliezer Papo (1969, Sarajevo) profesor je sefardske književnosti na Ben-Gurion Univerzitetu u Negevu. Njegov istorijski roman, Sarajevska megila (2001) našao se u užem izboru za Ninovu nagradu, a u Agori su izašle njegove knjige priča – Nesabrane priče (2022) i Zbrka riješenih zadataka iz života i poetike (2024).

Krv u očima je roman o slepilu i događajima koji se zbijaju u kratkom periodu nakon što junakinja doživi pucanje vena u očima, a pre operacije, no taj krvavi, zamućeni vid, kojim sada posmatra svet oko sebe, govori nam pre svega o njenoj naprasnoj izolaciji, o besu koji oseća, o njenom pokušaju da sagleda ili odbije svoju novu situaciju i ulogu žrtve s kojom ne želi da se pomiri. Delom zasnovan na događajima iz autorkinog života, ovaj roman je mnogo više od autobiografije – polazeći od iskustva tela, Lina Meruane otvara teme individualnog i društvenog odnosa prema bolesti, stigmatizacije i odbacivanja obolelih i mogućeg otpora pojedinca, pa i samog smisla nenormalnog i čudovišnog.

Slepilo je takođe metafora bezuslovne ljubavi i onoga što ona podrazumeva, a zatim i nesuočavanja sa zločinačkom prošlosti vojne diktature u Čileu. To duboko lično iskustvo samoće i odvojenosti od sveta pretočeno je u nepouzdano, zamuckujuće pripovedanje, nesigurnu rekonstrukciju događaja obojenu snažnim emocijama i deliričnim impresijama koje su nam dočarane izlomljenom sintaksom, nedovršenim rečenicama i mislima, opisima usmerenim pre svega na subjektivni doživljaj stvarnosti i previranja jedne rastrzane psihe. I u tome je autorka hrabra, spremna da izneveri naša očekivanja o rodnim ulogama i o pasivnosti i bespomoćnosti koje se vezuju uz bolest i invalidnost, naše pojednostavljene predstave o dobru i zlu. - Ana Marković

Krv u očima je trijumfalno ostvarenje jedne čudesne umetničke vizije, roman tako crn i gorak i krvav (i lep) kao što je njegova središnja metafora. To je roman koji je teško opisati. Ali znaš da je veličanstven kada ga čitaš. The Nation Proza Line Meruane ima ogromnu književnu snagu: skovana je pod čekićem savesti, ali takođe izvire iz svega onog neuhvatljivog i bolnog. - Roberto Bolanjo

Zapanjujuća ekološka distopija iz pera vrhunske turske spisateljice Oje Bajdar... Noć dece s psima nije samo roman — to je oštra opomena i duboka refleksija o svetu na ivici propasti. Smeštena otprilike trideset godina u budućnost, ova potresna priča istražuje razorne posledice klimatske krize, koje su zbrisale granice između pojedinca i društva. U svetu razorenom poplavama, upoznajemo ženu, intelektualku, čiji se naučni rad pretvorio u botaničku arheologiju — očajničku potragu za biljkama koje danas žive samo u arhivama i semenskim bankama. Dok se suočava sa razarajućim posledicama globalne katastrofe, njena unutrašnja borba sa moralom i tugom otkriva nam dubine ljudske ranjivosti. Tu je i Adam — tajanstveni akademik i anarhistički aktivista, koji u senkama ratnih zona nosi humanitarni plamen i bori se protiv nepravde. Njihova veza produbljuje intelektualno preobraćanje i emocionalni lom naše junakinje, izvodeći na videlo nerazrešene odnose sa sinom, koji je zauzeo drugačiji put — kao vođa radikalnog omladinskog pokreta „Deca sa psima”, buntovnika koji glasno odbacuju ćutnju i nepravdu sveta. Kroz priču ovog pokreta, roman progovara o otporu protiv klimatske nepravde, klasnog sloma i političkog pritiska, bodreći čitaoca da se suoči sa stvarnošću pre nego što bude kasno. Noć dece sa psima koristi moć naučne fantastike da nas probudi iz letargije i pozove na akciju. Ovo delo nije samo knjiga — to je glas savesti, ogoljena istina o tome kako vlast, poricanje i tišina razaraju samu suštinu ljudskosti. Kroz vešto ispletenu distopijsku viziju, Oja Bajdar baca oštru svetlost na našu sadašnjost, pozivajući nas da se borimo za budućnost.

Konak suza: tekst za zadnje korice U skrivenom kutku ostrva Bujukada, Konak suza uzdiže se kao tihi svedok unutrašnje borbe jedne žene, koja se u burnim danima 1876. godine sukobljava sa vlastitim strahovima i nemilosrdnim pravilima svog vremena. Mlada žena, poslana na ostrvo pod izgovorom očuvanja časti svoje porodice, započinje novi život noseći težinu svoje tajne. Ipak, konak ne postaje samo njeno skrovište, već i lavirint koji pojačava teret prošlosti, neizvesnost budućnosti i čežnju za slobodom. U ovom zatvorenom svetu, njeni putevi ukrštaju se sa idealističkim i buntovnim mladićem po imenu Mehmed. Veza koja među njima nastaje nije obična ljubavna priča; to je iskra zajedničkog stava protiv strahova, zabrana i represivne atmosfere njihovog vremena. Zidovi Konaka suza svedoče i o njihovim unutrašnjim obračunima sa sobom, i o jačanju njihovih strasti. Šebnem Išiguzel oživljava jedno vreme sa prašnjavih polica istorije, prikazujući ga savremenom čitaocu kroz poznate emocije i jednostavnu istinu. Konak suza je roman o tome kako se odupreti svetu koji pokušava da uguši glas žena, o tome kako ne odustati od ljubavi i kako preuzeti vlasništvo nad sopstvenom pričom.

Omer Sejfetin, jedan od utemeljivača moderne turske pripovetke, i danas privlači radoznalost i pažnju, ne samo starijih čitalaca, već i savremene publike. Pisac koji je odrastao u burnoj atmosferi s kraja 19. i početka 20. veka, ostavio je neizbrisive tragove u turskom intelektualnom i kulturnom životu – kako vojničkom, tako i "književnom" ličnošću. Njegova borba za pojednostavljenje turskog jezika danas predstavlja jedan od temelja prirodne tečnosti i jasnoće izraza turskog govora. Svojom intelektualnom hrabrošću i snažnim perom, Sejfetin je igrao ključnu ulogu i u razvoju turskog identiteta. Delo Harem, koje držite u rukama, predstavlja zbirku pripovedaka koja spaja piščevo oštro zapažanje, suptilan humor i duboko razumevanje ljudske prirode. Sejfetin pojam harema izvlači iz okvira iskrivljene percepcije i pukog istorijskog kurioziteta, pretvarajući ga u snažno ogledalo koje otkriva nevidljivu dinamiku društva, porodične odnose, tihu žensku otpornost i slabosti muškaraca koje često ostaju skrivene. U ovim pažljivo oblikovanim pričama harem je i prostor i stanje duha – scena koja budi radoznalost, nasmejava, podstiče na razmišljanje, ali pre svega otkriva nepromenjive aspekte ljudske prirode. Svaka priča u knjizi, svojim majstorski izgrađenim zapletom i neočekivanim završecima, uvodi čitaoca u privlačan svet. Spajajući Mopasanov tip pripovetke zasnovane na događaju sa Čehovljevom emocionalnom dubinom, Sejfetin stvara jedinstvenu liniju u turskoj književnosti. Harem prenosi toplinu prošlosti savremenom čitaocu i ostavlja trajan utisak, kako svojim istorijskim, tako i ljudskim dimenzijama. Na ovim stranicama nećete pronaći samo jedno razdoblje – pronaći ćete duh vremena, njegove osećaje i protivrečnosti.

Radnja novog romana Aleksandra Gajića Ključ prevrata smeštena je u drugu polovinu septembra i prvih šest dana oktobra 2000. godine, u vreme državnog prevrata i pada Slobodana Miloševića.

U taj revolucionarni istorijski milje Gajić veoma vešto uvodi svoju do pucanja napetu fikciju, koju ponovo predvodi major Sokol Filipović, junak Kremanske straže, Gajićevog romana prvenca. Ključ prevrata nudi priču u kojoj se sudaraju i sarađuju obaveštajne službe, policija, navijačke i kriminalne grupe i tajanstvene okultne organizacije. U jednom neizvesnom detektivskom zapletu smenjuju se akcione scene, zaverenički poduhvati i misteriozni rituali. Ovaj roman je spoj okultnog i političkog trilera koji nam otkriva jednu zakulisnu istoriju, izmaštanu, ali moguću – i čita se u jednom dahu.

Aleksandar Gajić (1973) je savremeni srpski pisac, ali i doktor pravnih i političkih nauka, naučni savetnik na Institutu za evropske studije u Beogradu i profesor na katedri za bezbednost Fakulteta za pravne i poslovne studije „Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu – i upravo su ta piščeva vanliterarna znanja i veštine u velikoj meri doprinela ubedljivosti i utemeljenosti ovog romana.

Pred čitaocem je tiha, ali snažna proza, u kojoj se život prikazuje u svojim paradoksima... vrsta knjige koja ne galami, ali ostaje u čitaocu dugo nakon čitanja.

Njeni junaci nisu heroji u epskom smislu – to su obični ljudi, često na ivici, rastegnuti između onoga što osećaju duboko u sebi i onoga što im stvarnost, rutina i društvene okolnosti nameću. Tu dolazi do sukoba, ali ne nužno dramatičnog – češće je to sukob u tišini, u pogledu, u misli koja ostaje neiskazana. Proza koja je emotivno bogata, senzibilna i psihološki prodorna dok se stil kreće od lirskog ka fantastičnom, od realističnog ka simboličnom dok likovi tragaju za smislom, lepotom ili oslobođenjem u svetu koji ih pritiska normama, ratovima, strahom ili ustaljenim ulogama.

Upravo ta tanana linija između običnog i neobičnog koju Ljiljana Lukić vešto stvara čini ovu prozu autentičnim tragom u savremenoj srpskoj književnosti. Autorka majstorski otvara svet u kojem se stvarnost i mašta prepliću. Prostor u kome se radnje odvijaju deluje kao neka vrsta malog, zatvorenog univerzuma – mesta koje postoji istovremeno u stvarnom i u unutrašnjem svetu likova.

Tu su prisutni elementi svakodnevice, ali obrađeni na poetski način, što stvara utisak magičnog realizma. Čitalac se oseća kao da prisustvuje nekom drevnom pripovedanju, ispod krošnje, u tišini i hladu.

S ove strane je sigurnost, Poredak. Napolju su: Postapokaliptični pejzaž i nepoznata čudovišta koja ga obitavaju; Ruševine davnih civilizacija; Divljina sa ruševinama, ili Prosto divljina. * Šta je, pedesetih i šezdesetih godina Dvadesetog veka, unutra, a šta spolja? Unutra, to je Partija. Unutra, to je ideologija, i posao. Napolju, to je minsko polje, divljina. Unutar svega toga je Arhiv, kao nepoznata teritorija. Kao prošlost puna zamki. Arhivar je vodič kroz tu nepoznatu teritoriju. U kojoj se nalaze dokumenti kao predmeti koji mogu biti i zamke. Jednostavno zato što dolaze iz prošlosti, koja se nalazi van sadašnjeg. I kojima samo posebno ovlašćeni znaju da rukuju.

UMETNOST SLUŠANJA

Zoran Ljubičić istrajava u nameri da meni lično, kao i svojim čitocima, otkrije „velike tajne u malim pričama“. Najpre, valjda, preko „Čitanja sa usana“, pa „Otkopčavanja“, i preko “Crvotočine“... Hvalio sam ga posle „Otkopčavanja“ pominjujući ga uz Harmsa i Miku Antića. Ovoga puta dajem sebi slobodu da ga pomenem uz mene, i seriju emisija „Fazoni i fore“, preciznije – uz moju rubriku „Vesti iz nesvesti“, u svakoj od 157 epizoda ove serije! Ali nije samo to katanac koji nas vezuje! Zoran Ljubičić se rodio osam godina pre nego što se „rodila“ moja prva knjiga „Ma šta mi reče“. Kao da sam ciljao da se taj srećni događaj odigra tek kada Zoran odraste, i doraste, da ga sačeka dobra lektira! Odmah sam znao da nam je svanula „jedna nova literarna zora, uzbudljivog umetničkog glasa“. Hvalio sam se da je LJUBI, iz njegovog prezimena, mitološka poruka, i da smo određeni da budemo „braća po jutrenju“! Svedok nam je Zoranova kratka priča „Umetnost slušanja“: „VISOKOUMNI RAZGOVOR JE TRAJAO SATIMA, A DA NIKO NIJE REKAO NI REČ!“

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

Roman višestruko nagrađivane slovačke autorke Etele Farkaš, poznate srpskim čitaocima po delima Scenario i Časovi letenja, predstavlja duboko filozofski i uzbudljiv književni izazov. Spasavanje sveta po G. vodi vas kroz dramatičan portret žene G., čija opsesivna borba protiv entropije i haosa prerasta u ličnu misiju spašavanja svega što je vredno. Farkašova suptilno preispituje granicu između pojedinačne akcije i kolektivne odgovornosti, provocirajući pitanje: može li pojedinac doneti spas globalnoj stvarnosti? Intenzivni doživljaji glavne junakinje, strogoća njenih principa i hrabrost da dovede u pitanje sopstvenu ulogu u svetu teraju čitaoca na preispitivanje ličnih vrednosti i strategija. Ovaj roman je istovremeno i poziv na zajedničku akciju i filozofsku refleksiju, snažan prikaz savremene borbe sa osećajem promene, haosa i zahtevima celovitosti. Farkašova nas izaziva da ne budemo ravnodušni pred sitnicama jer nijedan veliki svetski poredak ne nastaje bez njih. Postanite saučesnici u traganju za odgovorom: Koja je vaša strategija u spašavanju sveta? Ovo je priča koja pokreće – i menja. Zdenka Valent Belić œ Etela Farkašova (1943) pesnikinja, prozaistkinja, esejistkinja, književna kritičarka i filozofkinja. Spada u red najznačajnijih savremenih slovačkih autora.

Nebojša Jevrić je autentična i nesalomiva ličnost, poznat po svojoj neposrednosti, hrabrosti i neustrašivosti u istraživanju i pisanju. Kao novinar i ratni izveštač, ne beži od teških tema niti kompromisa – uvek traži istinu, čak i kada to znači suprotstavljanje opšteprihvaćenim narativima. Njegov stil je oštar, britak i beskompromisan, ali istovremeno emotivan i duboko ljudski. Kao pisac, Jevrić ima sposobnost da prepozna i prikaže sirove emocije i sudbine običnih ljudi, posebno onih koje je život bacio na marginu. Njegova dela su često prožeta melanholijom, ali i surovom realnošću. Privatno, on je čovek strasti, neko ko živi intenzivno i sa uverenjem da se istina mora reći bez obzira na posledice. Ne robuje autoritetima, niti se plaši osude – njegov glas je glas onih koji su često nečujni. U srpskoj javnosti prepoznat je kao čovek koji ne zna za strah i koji svoju reč vrednuje iznad svega.

Најновија књига Станислава Ракуса Сажаљивост састоји се од пет приповедака у којима долази до конфронтације уобичајених дана са изоштреним, граничним ситуацијама и угроженошћу. Следеће конфронтације проистичу из западнословачке и источнословачке средине, сеоске младости и градске савремености ликова, њихове младости, старења и старости. Сижејно исходиште приповедака јесте породична средина и на њеној позадини кретање и живот протагонисте у географски удаљеној средини. Иако приповетке протичу у туробном а повремено и трагичном тону, аутор, као и у претходним књигама прибегава и комичним линијама и мотивима. По типу и конфигурацији ликова и средине књига јесте израз његове нове поетолошке концепције.

Ne znam da odgovorim na pitanje zašto mi se ovaj tekst tako dobro čita. Da li zbog toga što se u njemu probija retka danas konvencija pikarskog romana? Ili me dira u njemu simetrija iskustva? Jer kao student za vreme komunističke Poljske skitao sam po pariskim trotoarima siromašniji od junaka ovog romana. A možda simpatija prema autobiografskoj priči u kojoj predjudicira junakova strast, njegova vera u smisao pisanja. Ljude sa strašću lako je zavoleti. Na motivima dela ovog romana postaje scenarij, koji planiram proizvesti u filmskom studiju TOR. Preporučujem ovaj roman za lektiru, pre nego što postane film. Kšištof Zanusi

I postalo je sasvim ozbiljno sa Zbrkom riješenih zadataka iz živora i poetike. Jer, ako su zadaci iz života i njihovo rešavanje ove bili sasvim lična stvar Eliezera Pape, njegovi odgovori na poetička pitanja tiču se, ipak, svih nas. Kao da nas upućuje na elotovske težnje da poeziju/književni tekst ipak merimo u okvirima (književne) tradicije. A ona je, na jeziku kojim Papo piše, dugačka i komplikovana. Reaktuelizujući žanrova kakvi su anegdota, beseda, citat, palimsest, reinterpretacija; sasvim smisleno aktuelizujući različite jezičke registre, i postavljajući sve to (i još ponešto, uključujući i autocenzurisane beline) u poredak ove knjige, pisac kao da nas podseća da je preobilje kojim nas kao čitaoce obasipa, to poetičko i istorijsko nasleđe, i dalje tu. I da ga on eruditno ali prevashodno celishodno udeva u svoju teksturu. Ona negde u senzibilitetu sigurno nosi i novotalasni duh Sarajeva, ali se i prema tom nasleđu pisac referiše sa svešću o onome šta je bilo posle. Odgovore na zadatke iz života, Papo je pronalazio (a i dalje to čini) u biblijskom tekstu, čija kanoničnost nije kraj nego početak rešavanja zadataka i iz života i iz poetike. Za njega, ali i za čitaoca. Piščevim rečima rečeno: „Možda bi ipak bilo bolje da se počnemo baviti pitanjem kakvi bi trebalo da budemo, umjesto da dovjeka razglabamo o tome zašto moramo biti onakvi kakvi već jesmo” (Psihoanaliza i cionizam). Jer, ako potraga za istinom i vrlinom nije demodirana, a čini se da nije i ako simbolični izlazak iz robovskog mentaliteta, kada god se našli u situaciji da izađemo iz Egipta i izbacimo Egipat iz sebe (Ka jednom savremenijem razumijevanju pashalnih rituala) stoji kao zadatak, tada čitalačko iskustvo koje se baštini iz Papine knjige jeste onaj neophodni alat kojim svoju zbirku zadataka iz života (i poetike) rešavamo. Gordana Todorić

„Kao i u slučaju većih i poznatijih piščevih dela, i ova pisma se čitaju bez daha. A sada čitaoci u Srbiji mogu u to i da se neposredno uvere (...) Ona su monumentalno svedočanstvo, često dramatično, o Kafkinom životu i delu, ali i nezaobilazna kada je reč o svekolikosti njegovog opusa. Postoji nesumnjivi raskol u takozvanim intimnim spisima Franca Kafke. U Kafkinim dnevničkim zapisima poglavito se suočavamo s piščevim kricima iz sve jače samoće, iz unutrašnjeg pakla u koji se oburvava naročito od fatalne jeseni 1917. godine kad počinje njegovo neizlečivo i neopozivo umiranje. Od tog datuma u pisma se upisuje osobena, dostojanstvena i intimna istorija bolesti, a ova potom prerasta, u poslednjoj godini života, u samozatajnu istoriju umiranja. Istovremeno, u njegovim pismima prijateljima i sestri Otli na videlo, međutim, kao dominantni elementi izbijaju Kafkin izvanredan dar za prijateljstvo i intenzivna žudnja za drugima, pri čemu sam daleko od toga da mislim da se bol i seta samoće i zle kobi ne mogu uočiti i u prepisci. Ipak, u prepisci na delu su druženje sa drugima, prijateljska osećanja, ljubav, razumevanje. Bio je na jedinstven način sam za života, a nastavio je u našem svetu da bude sam i u smrti. Mnogi će reći da je Franc Kafka mrtav i da je od njegove smrti, 1924, prošlo stotinu godina, ali Kafka je još živ i još je sam. Možda i življi nego ikad. Godinama sam ispisivao odlomke svog romana o imaginarnom druženju sa Kafkom i realnom sa njegovim književnim delom u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji. I sa svakom reči bio sam zatečen u kojoj meri je on živ, poput večitog savremenika, sa svojim pričama i romanima. Kao da se od njegovog vremena do našeg ništa nije promenilo. Ne prestaje da bude izuzetak u književnoj istoriji.” Jovica Aćin

Autofikcijski roman 24×30 bavi se (ne)sposobnošću prihvatanja promena (mesta boravka, društvenog statusa, starosnog doba, imovinskog stanja, imidža, tradicije, društvenog uređenja, vere...). I uopšte, bilo čega što protagonistkinja smatra suštinskim u građenju svog identiteta. Glavna junakinja, koja je ujedno i naratorka, ima 48 godina, momka od 54 godine i psa. Nema svoj stan, ni decu, često putuje i naslikala je hiljade slika. Radnja beleži njen jednomesečni rezidencijalni boravak u ateljeu u Ulmu, koji je podseća na stan u kojem je jedno vreme živela u Kisačkoj ulici u Novom Sadu. Kako ljudsko telo smatra kućom u kojoj boravi duša, a arhitekturu organskom tvorevinom koja se pod uticajem svojih stanara vremenom menja, ona upoređuje ova svoja dva privremena boravišta, kao dva lika, i kroz njih poredi dva grada, njihovu istoriju i društvo. Uz to, oba stana pohode različiti duhovi neprilagođeni promenama i remete njen mir. Dnevnički koncipirana, knjiga sadrži hronološki nizane priče o autorkinom upoznavanju sa gradom, muzejima, ljudima, suočavanju sa sopstvenim životnim promenama, dok naraciju presecaju poređenja „nas” sa „njima”, razmišljanja o umetnosti i savremenoj likovnoj sceni, ali i misli o smrti, jer „stav prema smrti određuje stav prema životu”.

Marijana Enrikes piše o utvarama, vračarama, crnoj magiji, prokletstvima; takođe piše o mentalnim bolestima, kanibalizmu, siromaštvu, nasilju, seksualnim nastranostima, sirovim, neposrednim, često vrlo razgovornim jezikom, i sve to iz perspektive devojaka i žena.
Nadovezujući se na tradiciju fantastične i horor književnosti, služeći se povremeno tradicionalnim žanrovskim postupkom, gde onostrano i natprirodno narušavaju spokoj svakodnevice, autorka ogoljava mračnu stvarnost i represivne norme kapitalističkog i patrijarhalnog društva, pokazujući da se istinski horor nalazi u samom njegovom temelju.

Većinom smeštene u savremenoj Argentini, ove priče govore o užasima argentinske diktature ili o klasnim razlikama, te se tako utvare vraćaju među žive da ih podsete na svoju patnju, na političke zločine ili pretrpljeno nasilje, kao nemirna savest zajednice i pobuna protiv zaborava.
Njene junakinje nisu, međutim, prosto i uvek žrtve ugnjetavanja – sebične, ljubomorne, otvoreno seksualne, bolesne, ili čak zle, ove žene i devojke prikazane su na iskren, povremeno brutalan i nadasve uverljiv način, u svoj složenosti, i kada je to potrebno i ružnoći, ženske egzistencije.
Ana Marković

Lepi, užasni svet Marijane Enrikes, koji se može nazreti u Opasnostima pušenja u krevetu, sa svojim poremećenim adolescentima, duhovima, propalim demonima, tužnim i ljutim beskućnicima moderne Argentine, jeste nešto najuzbudljivije što sam otkrio u oblasti pripovedne proze u poslednje vreme.
Kazuo Išiguro, The Guardian

Poslednjih godina mnogo je toga rečeno o sve većoj zapaženosti spisateljica iz Latinske Amerike, a posebno o njihovoj sklonosti da se služe hororom kao sredstvom ponovnog čitanja tradicionalnih književnih prostora i tema. U svom novom bestijariju noćnih mora i kletvi, Enrikes nudi ključeve za razumevanje skorašnje argentinske istorije i književni projekat čudesne širine i ambicije.
Federiko Perelmuter, Los Angeles Review of Books

Novi roman dobitnika nagrade „Meša Selimović”, Nebojše Lapčevića, zasnovan je na nekoliko isprepletanih pripovednih tokova u dvadeset četiri poglavlja, većma lirske proze: o umetnosti, o precima, ljubavi i strasti, o duši, propadljivosti čoveka i smrti, o čulnom ka misaonom, o sopstvu i zajedničarenju, mitu i legendi Tromoravlja, o lepoti stvaralaštva, oneobičavanju i vaskrsloj prirodi... Gospodin slučaj je hteo da pismo sa tapijom na Zakos livadu u Jankovoj klisuri iz 1833. godine, od čukundede Đorđija, čudesnim putevima, stigne na adresu kompozitora u poznim godinama – Adama Dedinca. Njemu, s jedne strane, ovaj nepoznati libreto postaje stvaralački izazov, uzbuđenje i opsesija, dok s druge strane istraživački podvig, uz pomoć grešnika, prijatelja Koste Pamjatnika, uspostavlja i jednu drugačiju, narativnu nit Priče... Tako Sejač – simboličan lik u libretu za operu libretiste Anonima koji je pisao u osamnaestom veku za nepoznatog naručioca – iz stranice u stranicu biva i multisemantički simbol iz kojeg se celokupni značenjski potencijal romana ekstrahuje i ponovo u njega vraća. Adamovu neusklađenost sa tokovima civilizacije dvadeset prvog veka otežava i situacija zbog teško obolele supruge Evgenije, ljubavi kojoj je sasvim posvećen. Gde je zaklon od ovog sveta? Lična dužnost čija je supruga na samrti ili stvaralački sveti zanos kompozitora stavljenog na iskušenja... Kuda krenuti, kojoj se uzvišenosti prepustiti? Impozantni polilog sada vode Smrt, Ljubav i Umetnost... Umetnik će svoje delo posvetiti lepoti prirode, čistoti sveta u kojem je moguće odvojiti žito od kukolja, gde oseća neprestano prisustvo: Stanislava Biničkog, grofa Save Vladislavića, Vivaldija, Eho-Faustitisa, Vinsenta van Goga, Dubrovčanina, Kulturnika, Suslova, Lazara Čolaka Antića, Ćir Nesanika, Angel-tice, vilosne učenice Petre Ribnik... Gde će čuti nebesku kompoziciju kad je pozorište zaključano, gde će naći Terra incognita, svet koji je svakome prostran, svet koji vraća prostor Tromoravlja u srpsku književnost. Nebojša Lapčević (1966, Kruševac) savremeni je srpski književnik. Piše poeziju, prozu, kao i libreta i dramske tekstove. Za svoje književno stvaralaštvo ovenčan je sa više značajnih priznanja, poput nagrada „Meša Selimović”, „Radoje Domanović”, „Srboljub Mitić”, „Đura Jakšić” i dr.

Stvarnost izmešana sa maštom, prijateljstvo sa zločinom, ironija sa ozbiljnošću, ljubav sa netrpeljivošću, život sa smrću. Daleko od velikih gradova, u zabačenom selu na Arabijskom poluostrvu, otvara se slika sveta ljudi koji vode svoje jednostavne živote: ustaju u zoru i mole se, sede u kafedžinici i ćaskaju, a kada sunce upeče, svako pođe svojim poslom. Ništa nije moglo da poremeti život u selu sve dok u jednom bunaru nije pronađeno beživotno telo žene. Pričalo se da ju je ubio duh, kako bi se osvetio njenom mužu, drugi su govorili kako je zabasala na teritoriju nečastivog, ali niko nije ni mogao da pomisli da je ubica među njima. Ko bi se usudio da počini taj užasni zločin? Istovremeno, pred čitaocem je priča o prijateljstvu dvojice mladića i njihovim snovima: jedan želi da postane pisac, drugi policijski detektiv. Oni će svoje snove ostvariti, ali svet više nije ono o čemu su snevali. A poput centralnog simbola „magičnog kvadrata“ u rasplitanju misterije – misterije zločina i misterije života – pojavljuje se nepomična starica, strankinja koja se odavno doselila na prostore u kojim se odvija višeslojna fabula lutajućih protagonista, koja sve zna i sve razume... * Fajsal El Suvajdi (UAE, 1989) značajan je savremeni arapski autor mlađe generacije. Napisao je više knjiga poezije, proze, eseja i putopisa. Neki od njegovih najpoznatijih naslova su: Narodni klub, Fajsalova promišljanja I i II, Odrastam, majko, Ubistvo u kafiću i Pod krilima anđela.

Segmentiran u osamnaest poglavlja, roman U jednom dahu obuhvata kasne devedesete godine i prati životna iskušenja dvojice glavnih junaka: mladog pisca poreklom iz emigracije i inostranog dopisnika. Obojica kreću u svojevrsni Road Trip kroz Srbiju, s ciljem izveštavanja o Protestu. Dok novinar šalje dopise svojih anketa, dotle mu mladi pisac služi kao konsekutivni prevodilac. Jedan tok romana pruža sliku prvih koraka ulaska u književnost, dok je drugi, dominantniji, onaj koji opisuje susrete inostranog dopisnika sa građanstvom i seljaštvom, sa predstavnicima vlasti i opozicije, diljem zemlje. Ceo siže dat je u vedroj (i pomalo setnoj) atmosferi, sa mnoštvom veselih i burlesknih scena iz porodičnog i društvenog života. Roman biva protkan intertekstualnim literarnim pasažima i referencama koje upućuju na rokenrol, odnosno Novi talas, koji predstavlja muzičku potku njihovih kretanja. Okidač za reminiscenciju je telefonski poziv prijateljice, punih dvadeset godina nakon tih događaja. Kao svojevrsna georefleksija, ovaj roman predstavlja hroniku jednog kako geografskog, tako i mentalnog, ili pak najintimnijeg unutrašnjeg prostora i unutrašnjeg govora pojedinca, na raskršću istorije i savremenog trenutka, a sve u iskustvenom i pažljivom radu na jeziku, stilskim, motivskim i semantičkim raslojavanjima, između jednostavnog, sažetog izraza i semantičkih bujnosti metafore, alegorije, parabole... Složeni svet njegovih protagonista biva na trenutke toliko predočiv, a onda iznova višeslojan, skriven, nedokučiv, u igri jezika koji postaje jedan od junaka romana. * Boris Lazić (1967, Pariz), savremeni srpski pisac i prevodilac. U jednom dahu je njegov peti roman, nakon objavljenih romana: Gubilište, Pank umire, Dupli album i Očinstvo.

PITATE SE KO SAM? Ja sam Anđeo. Moje ime je AHAVA. Zapravo, ono to nije, ali bih ovom pričom koju ću vam ispričati želeo da ga zaslužim, ne bi li me bar poneki od vas tim imenom oslovljavali. Kada kažem AHAVA, zbilja pomišljam na svu težinu kanonskih okova kojima sam obručen, nadajući se, ne bez izvesne doze humora (jer jedno bez drugog ne ide), da su bar poneki od vas „overili” Vendersov ili Bergmanov pokušaj da objasni koliko je teskobno anđelu smrti postati anđelom LJUBAVI. PITATE SE GDE SAM? ...Znate li za ono mesto gde Ister tromo teče kraj Kule Nebojše? Tu, gde nemo svedoči a imao bi o čemu da priča... e, pa malo iznad, povrh dorćolskih dvorišta, tih oaza iscrtanih jorgovanima, jasminom i pokojim kiselim drvetom... Eto tu sam, čini se odvajkada, ali ne sumnjajte u moje prisustvo. Ja ne obmanjujem pričajući koješta. Ja ne umem da lažem. Međutim, ja jesam nevidljiv i od vaših čula skriven svojom anđeoskom prirodom, ali ne za svakoga, jer uočavaju me psi i pokoje nadareno dete koje iz tog razloga redom ismevaju. Omnipotentan sam, razume se, u svoj svojoj tajnosti ali, opet, nisam demijurg. Zapravo, skoro da jesam ali, samo u toj uskoj delatnosti koju, vi – ljudska bića, nazivate – smrt.

Niko nema pravo da od čoveka traži da spokoj priloži kao votivni dar, da ga žrtvuje polažući ga pred tuđe noge ili tuđu volju. Mir je neprocenjiv i zato ga treba braniti do kosti, do krvi, do ivice sebičnosti.

Sećanje na pomolu – knjiga intimna, iskrena, ljudski prisna. Narativ romana kroz redove jednako diše, a taj dah se ubrzava od momenta zapleta kada se glavni junak nađe među zidovima čudne, neznane institucije u koju je nevoljno, tuđom rukom doveden pod nerazjašnjenim okolnostima. Protagonista počinje da se orijentiše, bori, (ne) snalazi lavirajući od ogorčenog nezadovoljstva do trenutaka u kojima se ponaša kao dete u začaranom zamku gde igrom traži izlaz. Uz začine Kafkine atmosfere prepletene s živopisnim dijalozima naviru čitaocu pitanja i osećaji koji traže odgovore. Uzbuđenja se zatiču neočekivano, pa čak i kroz privid mentalnog posrnuća, koje kao Damoklov mač stoji nad svakim čovekom kada se obre u savremenom svetu. Pre ili kasnije, sve će se dovesti u pitanje: ko je prav, a ko kriv, da li je i ko deo neobičnog eksperimenta, kome je pomoć potrebna, a kome je namenjeno da bude vidar. Na elegantan način se provlači i pitanje nad pitanjima – ko je sposoban da bude srećan, kome je sreća data a neprepoznata i, naposletku, ko se sreće ne plaši pa hrabro može da ogrne njen plašt. 

Nakon nekoliko prethodnih romana, Alma Koman, svojim čitaocima još jednom daruje suze i smeh kroz romaneskni rukopis vrcavih zapleta i tako poziva svakog čitaoca da se približi što više može njenim protagonistima. Paleta živopisnih likova defiluje u neverovatno širokom dijapazonu i strukturi karakera i ličnosti – heroji i antiheroji brzo menjaju svoje uloge ukazujući na relativnost, sukobljavaju se ličnosti koje rade pod najtežim kulukom jer su zarobljene u dužničkom ropstvu svom egu i oblapornoj sujeti, naspram onih duša potvrđenih anđela čuvara koje postojanjem i prisustvom leče. To je moj prvi utisak. Prvi, ne i presudan. Presudan utisak daje samo vreme. Vreme je ta sila koja utisak prevodi u argumente, koja kaže da li greška ima formu previda ili postojanost navike, koja svedoči o učinjenim delima osvetljavajući ih kao lažna obećanja ili kao čvrsto održane reči, koja proverava iskrenost osmeha... Vreme će reći ili samo došapnuti, ali neće prećutati istinu.

Pejami Safa jedan je od retkih turskih pisaca koji se oprobao skoro u svim književnim disciplinama – neki kažu da njegova bibliografija broji magičnih 500 bibliografskih jedinica. Mehmed Nijazi Ozdemir, bez imalo dvojbe, kaže „da je Safa vrh turskog sveta književnosti!”

Skoro u svim romanima Safa obrađuje odnos između istoka i zapada, na videlo iznosi sukob između starog i novog, između naprednog i degenerativnog, i to maestralno radi sukobljavajući alafranga i alaturka likove dopuštajući da svako govori sopstvenim jezikom.

Roman Sami smo jedno je od Safinih dela o kojem se među književnim kritičarima ponajviše raspravlja. Radnja romana dešava se nakon Drugog svetskog rata u jednoj vili koja se nalazi u istanbulskom kvartu Ješilkoj. U njoj žive braća Samim i Besim sa sestrom Mefharet i njenom decom Selmin i Ajdin. Samim je najstariji, najmudriji i o svemu ima sopstveno mišljenje, dok Besim predstavlja njegovu suprotnost. Mefharet, njihova namrgođena i nervozna sestra, rano je ostala udovica i u stalnom je sukobu sa svojom ćerkom Selmin. Da bi se osvetila svojoj majci, Selmin izmišlja sopstvenu trudnoću i nimalo ne pokušava uveriti svoju majku – kada ova umisli da je ostala u drugom stanju sa rođenim ujakom Samimom! – da to nije istina.

Safa roman započinje motivom u kojem dominira jedna perverzna sumnja. Iako predstavlja tešku sliku tadašnje Turske, sabijenu u jednoj porodici na skučenom prostoru, problemi jedinke i zajednice – laž, totalna suprotnost, suprotnosti između istoka i zapada – koje Safa želi rešiti, večni su i tiču se celog čovečanstva.

Safini savremenici, i oni ogorčeni „neprijatelji” i oni opčinjeni njegovom koloritnom ličnošću rekli su da im je Safa doneo stil, da je bio apsolutni vladar reči koje su mu se pokoravale i pred njim ničice padale, da je razumeo životnu nutrinu i životnu vanjštinu, da je razumeo večitu obostranu trgovinu između ove dve strane, i da je svako svoje delo pred ljude iznosio u svojstvu verodostojnog dokumenta sopstvenog shvatanja.

Roman Sami smo, kojeg je Pejami Safa napisao pred kraj života, i iz aspekta jezika i psihoanalize, smatra se njegovim najzrelijim delom i najlepšim izrazom njegovog hezarfenskog duha.

Ova knjiga niti je klasično nefikcionalno prozno štivo, niti romansirana dokumentarna priča, niti bilo šta slično što bi se moglo uvrstiti u poznate i definisane žanrovske okvire. Upravo to joj i daje draž jer je pisana nepretenciozno a sa puno zanimljivih i upečatljivih slika iz naše prošlosti – često i takvih na koje smo kao kultura nažalost zaboravili!

Najbliže je onome što tzv. novi istorizam označava kao „istoriju svakodnevnog života” i što je poslednjih decenija na vrhovima svetskih bestseler-lista. Ovo zanimljivo i čitalački uzbudljivo štivo nije posvećeno – kako bi se iz samog naslova očekivalo – biografiji poslednje grofice Branković, nego nizu likova i događaja koji su karakteristični za naše urbane sredine iz nedavno minule epohe ali i samim tim sredinama koje su imale svoje običaje, navike, pravila kao i „iskakanja” iz njih.

Na ovim stranicama srećemo se sa nizom upečatljivih mini-portreta osoba koje nisu obeležile veliku istoriju, sa opisima Sremskih Karlovaca, Novog Sada, kakve nam nisu ostavili hroničari-naučnici, sa etnografskim pikanterijama i društvenim kodovima minula dva veka, koji su ranije bivali izvan dominantnih vizura akademskih krugova...

Ponekad čitalac ima utisak da čita romaneskne varoške hronike jednog Jakova Ignjatovića, ponekad da je nepoznati autor ove knjige zapravo proučavalac arhitektonskih, genealoških i sličnih zanemarenih fenomena iz srpske tradicije – ali uvek taj isti čitalac može sa recepcijskom sladostrašću uživati u samom tekstu i njegovom arhaično-poetičnom jeziku.- Sava Damjanov

Pred čitaocem je jedanaesti roman Slobodana Mandića.

Tematski okvir ove proze jeste zrenje, dugotrajni i naoko neprimetni proces tokom koga protagonisti stiču spremnost za unutrašnje preobražaje.
Drugim rečima, na ovim stranicama teče priča o bezazlenosti izloženoj svetu, o odbrani prostora intime. Polazna tačka Antikvara Gospodnjeg u figuri je pripovedača: on dobija nalog da sačini rodoslovno stablo svoje porodice, pritom uvidevši da u rodoslov mora uvrstiti i pojedince koji tu spadaju tek po unutarnjoj srodnosti sa njim. Slede neočekivana otkrića, iskrsavaju srodnici i preteče iz dubina vremena.

Pripovedač traga za mestom od koga počinje područje duha. „Konačno je sve propalo, dosta sam strepeo, najzad sam slobodan.“
Eto prvog stepenika; motoa za epitaf, u kome je lik Senatora u celosti sažet. Napuštanje karijere i visokog položaja, povlačenje iz svetskih poslova, u tišinu – već samo po tome, rodonačelnik je neobične loze čije razgranavanje pisac prati iz stranice u stranicu.

I moj slučaj ponavlja, kaže pripovedač, kako će se svako više puta naći pred Sfingom, kada mora dati odgovor. Njegov prvi susret sa tim čudovištem zbio se kada je dečak od koga se neprekidno udaljava posađen na stolicu bez naslona, da polaže račune veštaku zvanom otac. Tada se po prvi put, i ne znajući o čemu je reč, prihvatio prevođenja stvarnosti u fikciju, upinjući se da ona bude toliko uverljiva da je istražitelj prihvati kao istinsku realnost, stvarniju od one koja mu se pričinjava. Istovremeno je, iz odgovora na unakrsno očevo ispitivanje, počinjalo otkrivanje sopstvenog života kao priče.

Slobodan Mandić (1947, Sutjeska) savremeni je prozni stvaralac; autor romana, pripovedaka, eseja. Njegova prozna ostvarenja nagrađena su sa više značajnih književnih priznanja među kojima su i nagrade „Isidora Sekulić“, „Beskrajni plavi krug“, „Svetozar Ćorović“ i „Branko Ćopić“.

Roman Kraut ili saće, ispisan u četiri poglavlja, arhaičnim jezikom i baroknim narativom oplemenjenim brojnim digresijama i asocijativnim prizorima, prati život i rad pesnika, filozofa, lekara i alhemičara Jakopusa Krauta od njegovih zrelih godina do starosti, njegova traganja i istraživanja širom Evrope poznog srednjeg veka. Obrazovan i nadaren za razne duhovne discipline, upućen u veštinu dugotrajnog memorisanja građenjem Zamka pamćenja, vođen knjigama i spisima (među kojima su i oni slavnog Paracelzusa) ali i narodnim pričama, Kraut putuje na ostrva, odnosno odlazi u planine kako bi se lično uverio u nepoznate, neobjašnjive pojave. Na ovom putovanju, svako otkriće menja njegove svetonazore, bilo da je reč o kosturu anđela, vampirovom oku, ili znamenitom kamenu mudrosti. On je u milosti bogatih aristokrata i gost u njihovim palatama, pritom upoznajući znamenite ličnosti poput Kazanove ili grofa Sen Žermena, koji je, navodno, ovladao tajnim znanjima koja su mu darovala besmrtnost. Alhemičar prisustvuje i demonstracijima tehnoloških novotarija finansiranih od bogatog mecene koji, zbog spletki, pada u nemilost dužda grada-države. I sam Kraut dopada u tamnicu, a odatle, iscrpljen i ostareo, biva, kao znak milosti, poslat da bude upravitelj gubavišta gde, uprkos svim nedaćama, pomaže gubavcima, nastavlja da piše traktate i da sistematično, po cenu ličnih žrtava, sprovodi eksperimente stvaranja veštačkog čoveka sve do konačnog uspeha. Tako se, u iskušenjima kroz koja njegov protagonista prolazi u interakcijama sa čitavom lepezom drugih aktera jedne mistične priče, otvara složeni lavirint između mistike, alhemije, fantastike i višestrukih preobražaja žanra romana koji i u savremenom trenutku nastavlja provokaciju sopstvenih konvencija…

Nulta egzistencija je dnevnički zapis književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva – od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame – ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu ovog autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena. Stojan Ćelić, Vasko Popa, Josip Broz Tito, Dragoljub Draža Mihailović, Dobrica Ćosić, Radomir Konstantinović, Dr Hugo Klajn, Oskar Davičo, Ivo Andrić, Borislav Mihajlović Mihiz, Marko Nikezić, Latinka Perović, Mića Popović, Mira Trailović, Ljuba Tadić, Rade Marković, Laza Vozarević, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Miro Glavurtić, Filip David i Slobodan Stojanović su samo neki od protagonista ovih dnevnika koji sadrže zapise o bitnim ambijentima, kao i gradovima u kojima je Ugrinov boravio: Monte Karlu, Nici, Parizu, Firenci, Sijeni, Dubrovniku, Ulcinju… Prva knjiga dokumentuje period posleratnog razvoja i uspona, do 1972. godine. U nastavku slede još dve knjige dnevnika, u kojima Ugrinov prati godine sloma i raspada Jugoslavije.

Tatjana Janković je jedinstven pisac. Njen manir podseća na Fleneri O’Konor. Samo je drugačiji. Kao kod Alis Manro, kod Jankovićeve postoji osećaj prigušene opasnosti.

Ljudi i žene kreću se protiv tog sveprisutnog osećanja. Ipak, život je veličanstven kao balerina na hali galiju. Njime vlada bog malih stvari. Jankovićeva zna da nađe priču u svemu. Beba je oblak u povoju. Devojčica stiče moć nad svojim telom i interpretativnu moć nad svetom.

Postoji nešto tajanstveno kao Indija, ali Indija nije tamo gde je tražimo. Nada za spasenje lebdi nad buvljom pijacom. Sklapanje braka je momenat mistične promene. Majka je nekad volela da čita. Majka je plela protiv smrti. Baba i deda su pobegli sa Šagalove slike. Od uživanja baba je sebi dopuštala sunce. Baba je zatvorila šake. Potom je zatvorila usta. Zatim oči. Sklopila se kao cvet u sumrak.

Detalji i raspleti dolaze da nas iznenade. Vesna je prodavala korpice od suvog cveća, besplatni osmeh sveta. Profesorka fizičkog na lošem glasu bila je čamac protiv struje – Ema Bovari, Ana Karenjina, ledi Četerli. Ove vinjete na neki način opisuju jednu žensku sudbinu. Simboličko i faktuelno se prepliću.

Bajka je ustav života. U ovim pričama se proverava njegova ustavnost. Da bismo videli svet moramo biti neustrašivi. Ono što je stvarno važno skriveno je. Kada pročitamo naslov knjige Pogled pod suknju sveta, pada nam na pamet vašarska balerina sa ukočenim očima. Zažarene lampice na zavitlanoj suknji zamiču u mrak i ponovo izviru. Strašna je. Divna je. Takav naslov sugeriše da je reč o ženskoj priči. Duhovitost, poezija i empatija je čine univerzalnom.- Vladimir Pištalo

Tatjana Janković (1973, Kragujevac) savremena je srpska spisateljica. Objavila je zbirke kratkih priča Priča Babinog sina (2008) i Danas sam bila u našoj kući (2016), kao i putopisnu prozu Prisvajanje Venecije (2018).