DOM I VRT

Kada je mačka pripitomljena? Koje su egzotične pasmine mačaka? Kako se pas i mačka mogu slagati? Kada su izmišljene pasmine mačaka? Koje su najbolje priče o mačkama u literaturi? Mačke poznatih ljudi. Mačke i pisci. Mačke u poeziji i prozi. Mačke u slikarstvu. Zašto je mačka bila povezana sa đavolom tokom srednjeg veka? Koje su karakteristike sijama? ... Mala, bogato ilustrovana, biblija o mačkama odgovara na sva pitanja koja se tiču istorije, ponašanja, psihologije i brige koju treba pokloniti ovoj maloj životinji.

Knjiga „Moja ukusna Srbija” drugi je vodič u seriji „Balkanski putnik”. Autori knjige putuju po zemlji kako bi upoznali čitaoca sa srpskom kuhinjom. Put je pun avantura, susreta sa neobičnim ljudima i ukusne hrane. Zajedno sa tvorcima ovog neobičnog vodiča, čitalac će zaviriti u drevne kafane, saznati šta su srpski kraljevi večerali, ploviti gumenim čamcem duž Drine i ući u kuhinje poznatih beogradskih restorana. U knjizi je predstavljeno pedeset recepata: drevna i moderna, tipična i jedinstvena jela koja svako može da pripremi kod kuće.

Knjiga na ruskom jeziku.

Kako je pudla dobila ime? Zašto francuskog ptičara zovu i ptičar Šarla X? Kakva je veza između engleskog i francuskog buldoga?

Da li je nemački ovčar drevna pasmina? Je li baset zaista engleski?

Čime je Tintinov Sneško zadužio oštrodlakog foksterijera? Da li je bernardinac stvarno švajcarski pas?

Od apencelskog pastirskog psa, preko barbea, dalmatinca, engleskog hrta, pudle, pa do zlatnog retrivera, ova predivno ilustrovana džepna knjiga prava je mala enciklopedija 80 psećih rasa iz čitavog sveta

Bonvivan koji je uživao u dobrom zalogaju, slikar Anri de Tuluz-Lotrek strasno je voleo kuvanje – čak je napisao i mnogo originalnih i duhovitih uputstava za spravlјanje hrane. U knjizi se nalazi 80 izuzetnih, bogato ilustrovanih recepata u kojima je izražen duh ovog radoznalog umetnika, zalјublјenog u gastronomiju. Tu su i stare porodične fotografije, kao i mnogobrojni originalni radovi, plakati i njegove slike. Atmosfera Monmartra, francuskog kankana i mnogih bistroa evocira stil Pariza početkom XX veka, kada je život bio ispunjen preterivanjima: u stvaranju, u zadovolјstvima, bitkama vođenim četkicama, pametnim rečima, u prijatelјstvima... A Tuluz-Lotrek je bio čovek baš tog vremena!

U svetu ima malo mesta koja suštinski oličavaju sve emocije jedne epohe. Gostionica Ravu, koja se nalazi u Over-sir-Oazu, maloj umetničkoj koloniji trideset pet kilometara severozapadno od Pariza, jedno je takvo mesto. Za Vinsenta van Goga to je bila poslednja stanica u životu – zamena za porodicu koju nikada nije imao, mesto ispunjeno životom u senci sopstvene izolacije.

Van Gog je došao u Over tražeći mir koji mu je bio preko potreban. I danas posetilac može u Overu da doživi taj isti spokoj. Tu su brda koja je Van Gog ovekovečio, kao i stare kamene kuće, crkva... U knjizi se nalaze i mnoge Van Gogove slike i crteži, stare crno-bele fotografije, mnogobrojni recepti i njihove ilustracije, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnim dokumentom jednog vremena, koje je obeležio veliki slikar.

Ostala je i Gostionica Ravu, na kraju glavne ulice u Overu, u kojoj više od sto godina kasnije, i dalje ima mesta. Za vas kojima je stalo do Van Goga, uvek će se naći slobodna stolica za njegovom trpezom.
će se naći slobodna stolica za njegovom trpezom.

Dvostruki svetski šampion u kuvanju, Milovan Mića Stojanović, vodi vas kroz pet decenija kuvarskih čarolija koje su počele s Titom, Čerčilom, Staljinom, da bi se nastavile s carevima i kraljevima, Brežnjevom, Gadafijem i tri američka predsed-nika, s mnogim poznatim ličnostima poput Elizabet Tejlor i Sofije Loren, Rokfelera i Rotšilda. Svoje kuvarsko umeće začiniće vam partijom šaha s Karpovim, fudbalskom igrom sa Šekularcem i glumom s Ljubom Tadićem. Čovek koji je prome-nio istoriju srpskog i jugoslovenskog kuvarstva obradovaće vas sa 30 originalnih menija, preko 200 originalnih recepa-ta, desetak profesionalnih tajni i dve državne tajne.

Svaka priča o hrani mora da bude i priča o ljudima, pa ni ova knjiga nije izuzetak. Ona je samo deo fascinantne i malo poznate priče o poreklu italijanske kuhinje.

U svoje vreme, Leonardo je bio poznatiji po organizovanju raskošnih banketa i spektakularnih pozorišnih predstava nego po svom umetničkom geniju. Ironično je da je bio vegetarijanac i da nije učestvovao u gozbama. U knjizi Da Vinčijeva kuhinja na poseban način se prilazi italijanskoj kuhinji od renesanse do modernog doba, kroz beleške o kuvanju, pišu i kuhinjskim izumima. Tu su i originalni recepti ranih majstora kuvanja, kao i istraživački i istorijski prikaz transformacije, razvoja i značaja italijanske kuhinje.

Prirodno je što Knjiga o pirinču Zorana V. Popovića i Olivere Popović ima na počasnom mestu, u početku, stihove Konfučija o kineskoj osnovnoj hrani. Prva slika koja nam se pritom javlja približava stepenaste u vodi skrivene površine odakle zemlja s najviše stanovnika na svetu nalazi izvore života. Svestrano daroviti i radoznali Popovići, pisci jedinstvene knjige o pirinču, uputili su prvog čitaoca pažnju i na Ibzenove redove:

Najbolje knjige koje postoje su kuvari,
većinu ostalih nije ni trebalo pisati,
šteta samo što su pisci kuvara obično nepoznati.

Eto dovoljnih razloga da se ovaj pisac koji ume samo „jaje na oko“, u iznenadnoj i doista lepoj prilici, podseti kako je u detinjstvu rado jeo oriz, naročito kao sutlijaš, potom u gimnazijskoj menzi prečesto dobijao uvek na isti način spremljenu rižu, a tek u novobeogradskom Studentskom gradu, u okrugloj zgradurini gde je na plastičnoj tacni uzimao otvrdle gomilice pirinča, razumeo da su oriz, riža i pirinač imena za istu žitaricu što odvajkada pomaže zdravlju ljudi.

Sada, nakon čitanja Knjige o pirinču, gde je prvi put video slovo I od pirinča u boji, našao izvrsno ilustrovanu, osmišljenu i preglednu istoriju oriza, njegovu ulogu i značaj, gde je video da riža kao i sve blagorodne biljke nosi dar obnavljanja i ulepšavanja predela, odakle je na dvanaest puta deset kulinarskih načina doznao da nam je brižljivo prigotovljen pirinač mnogo bolji prijatelj no što obično mislimo, gde je našao čemu se nije nadao, ovaj pisac je razumeo koliko je malo pirinačno zrno zapravo – veliko.

Popovića knjiga o pirinču prigotovljena je tako da će mnogi poželeti da je pojedu odjednom. Ali, to nije samo knjiga za pojesti, to je i knjiga za čitati i knjiga za naučiti.

Miro Vuksanović

Divna sećanja na život Alise i Kloda Monea u Živerniju, u njihovoj kući s dušom, okruženoj raskošnim vrtom. U knjizi se nalaze stare porodične fotografije, skoro 200 recepata i beležaka za jela koja je Mone voleo, prava svedočanstva autentične gurmanske prošlosti, fotografije rekonstruisane porodične atmosfere i različitih jela, uz predgovor, mnogi kažu, najvećeg svetskog kuvara, Žoela Robišona, koji je prilagodio sve recepte, tako da njihova priprema ne predstavlja teškoću. Uzbudljiva knjiga koja otkriva izuzetnu ličnost Kloda Monea, slikara koji je želeo da naslika način na koji ptica peva.

Prvi srpski twitt kuvar autora Slobodana Stojićevića sačinjen je od recepata gotovo zaboravljeih, starih srpskih jela, nijedan duži od 140 slovnih znaka, koliko ih ima twitt. Autor još ističe: „Postalo je neophodno da uz pojedine recepte napišem i priče koje su sa njima u dosluhu. I to literarne priče u kojima se mešaju mašta i stvarnost. Prirodno, nametnulo se da recepti starih jela i priče uz njih, budu ispisani starim srpskim jezikom“.

Otuda je knjiga za jezičke i kulinarske sladokusce opremljena i Rečnikom manje poznatih reči, a pisac preporučuje i koju bi muziku valjalo slušati. Ilustracije Koste Milovanovića još više dočaravaju bisere baštine naših predaka.

Stojićević ističe: „jednostavno je, ukusno, ali i više od jela: svaki recept je lek protiv nestajanja! Mi tako izvlačimo jelo iz zaborava, a ono nas spasava od bezličnosti“.

U životu sam pola veka proveo krstareći planetom uzduž i popreko, vođen svojim želucem, a još uvek me nije napustila želja da o tome pripovedam. Ali ne kao profesor „gastronomije“ (oh, gadne li reči!), već kao gurman, kao ljubitelj dobrih i lepih stvari, susreta i otkrića. Da bih sa čitaocem podelio svoja ushićenja, nedaće ili nalete srdžbe, ušao sam u lik pripovedača, kao da sam u društvu okupljenom za stolom. Kad mu ponudim da proba zečetinu na kraljevski način, eto nas u Pale Rojalu kod gospođe Kolet. Zajedno udišemo mirise kuvane govedine gospođe Milor, moje kućepaziteljke, neprimetno se uvlačimo u tajanstvene kuhinje slobodnog zidarstva, sedamo za sto kod najvećih šefova kuhinje veka i izvrgavamo ruglu smešne strane izvesne savremene gastronomije. (Kristijan Mijo)

Rečnik zaljubljenika u mačke vodi nas u čudesan i očaravajući svet mačaka. To je neodoljivo zabavna knjiga, napisana pristupačnim stilom i krcata anegdotama. Frederik Vitu nas, kroz mnoštvo odrednica ovog rečnika, vodi kroz literaturu (od Lafontena do Selina, od Alise u zemlji čuda do Kolet, od Patriše Hajsmit do Radjarda Kiplinga) u društvu pisaca koji su voleli mačke, pisali o mačkama i živeli s njima; podseća nas na mačke ovekovečene u slikarskim i muzičkim delima; prenosi nam vlastita iskustva, budući da o mačkama može da govori jedino osoba koja je s njima dugo bila prisna; upoznaje nas sa poreklom takozvane domaće mačke, koja se pre otprilike deset hiljada godina odrekla života u divljini da bi se približila ljudima; vodi nas kroz različite istorijske epohe, tokom kojih je mačka bivala obožavana ili pak omrznuta i progonjena kao otelovljenje đavola; daje nam izbor najlepših misli izrečenih o mačkama; opisuje različite rase mačaka.
Ovo je knjiga koju bi trebalo prelistavati natenane, otkrivajući u njoj uvek nova iznenađenja. Pisac nas poziva da mu se pridružimo u toj neobaveznoj, ali i poučnoj šetnji, jer čovek je postao civilizovano biće u pravom smislu te reči tek kada je prihvatio mačku kraj sebe.

U Rečniku zaljubljenika vina prisećam se samo onoga što znam, što volim, i što u meni budi strast. Ima u njemu autobiografi je, štiva, uspomena na vrenja, podrume, stolove i šankove... Ipak, evo šta je najvažnije: vino je kultura. Kultura gajenja vinove loze, ali i gajenja duha. Težnja ove knjige je da tu kulturnu dimenziju jednog univerzalnog proizvoda široke potrošnje približi vremenu koje vinu ne pridaje značaj nimalo veći nego alkoholu dobijenom iz kukuruza ili iz krompira. Možda će izgledati čudno što često s lakoćom i sa zabavom govorim o nečemu što škropi naša usta i naše duše. Meni je vino radost. Zašto bi, onda, moje mastilo bilo kiselo, oporo ili tupo. Ima jedan izraz koji na pravi način iskazuje društvenu ulogu vina u Francuskoj: časno vino. Ovaj Rečnik zaljubljenika vina želi da bude radosno, časno vino. – Bernar Pivo Radijski i televizijski novinar Bernar Pivo je punih dvadeset osam godina, na drugom programu Francuske televizije (France 2), uređivao i vodio emisije posvećene književnosti: Otvorite navodnike, Apostrofi , Kulturna čorba. Knjiga je ilustrovana crtežima Alena Bulduira