"Zbog tog sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstroži izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti...
Dok slika ikonu za rukovodioca zatvora, zatim portrete svojih roditelja, beleži u dnevnik da se na čudan način oseća kao da je neko drugo biće dok to radi, kao da nije ni ovde ni tamo. A onda ga neke pojave surovo vrate unutar omeđenog kruga... U dnevnik je upisao koliko mu je značio telegram Mire Stupice kojim mu čestita novu 1997. godinu... ali i žal što ga nisu pustili na sahranu dobrom i prisnom starom prijatelju, glumcu Pepiju Lakoviću, koga je od milošte zvao – 'oco’....
I još je mnogo toga poverio dnevniku na jedinstven način, bez patetike, bez lamenta, bez vazda spremne dežurne suze u grlu i šaržiranog efekta. U celosti navodi neke neodoljivo zgodne događaje sa kolegama glumcima koji mu dolaze u posetu, divne očinske razgovore sa decom, pisma Aniti, rodbini i prijateljima, kao i ona koja šalje, uz molbe za obnovu suđenja i druge advokatske intervencije", zaključila je Vida Ognjenović
