Proizvodi

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Nastavak Dnevnika Bore Ćosića (nakon Dnevnika 2013-2020), i aktuelan i bezvremen, od onih je knjiga koje se uvek čitaju više puta, i u kojima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela našeg velikog pisca. Tu su reminescencije na mnoge velike umetnike koji su obeležili XX vek, zapisi o jednom vremenu koje kao da je nepovratno nestalo. . .

„U korenu tog doktorskog doma odigrala se čitava egzistencijalno lingvistička drama, krhanje jednog života, uz istovremeni rast tog antičkog, renesansnog, a zapravo sasvim modernog evropskog duha, čiju potvrdu držim danas u ruci. Slučaj je to sasvim montenjski, a ne dekartovski, što bi i moj Radomir, da ga još imam, potvrdio. Jer se upravo u uslovima naše balkanske zaturenosti, stvari odvijaju ovim protivurečjem, iz blata i kala nesrećnih okolnosti, do nedostižnih vrhova svake pameti i dara. Jer nije ni zaumnost nadrealizma nikla jedino na uglu Obilićevog venca, u domu Ristićevom i Vučovom, među luksuzom i lakejskom poslugom, nego upravo i u savamalskom prizemlju Davičovom i onom, Đorđa Kostića, kod ko zna kakvih prilika Dade Aleksića, Moni de Bulija i Vujice Rešin Tucića. Eto moga dodatka Doručku kod Majestica, koji, očito, nastavlja se.“ (15. jun 2020)

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i da-nas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

„Stajalo je negde jedno tenisko igralište, vremenom se i na njemu pokazivala nekakva bolest, kuga toga prostora. Najpre je njegov nekadašnji crveni pesak bio unazađen običnom prašinom koja se onde slegala iz svojih kosmičkih ra-zloga, potom su fino iscrtane bele linije nestajale sa tla, kasnije ostala je samo mreža po sredini, opuštena i mlitava. Onamo uselila su se deca koja su šuti-rala krpenu loptu, Cigani sa svojim psima i kolicima punim stvari, skitnice koje sede na zemlji, sa strane, naslonjene na zid. Samo je ona žalosna mreža i da-lje visila tamo, označavajući dve strane sveta, dve istorije, dve civilizacije. Pa onda beskućnik koji se pored nje našao mogao je birati hoće li boraviti u zapadnoj hemisferi, ili onoj istočnoj, mada obe lagano su se pretvarale u sme-tlište."

Miš koji pegla

Intervju na Ciriškom jezeru • Kasparov projekt • Rasulo

„Ko želi da sazna šta čini evropsku prozu visokog ranga treba da pokuša sa Ćosićevim knjigama.“
– Karl-Markus Gaus, Neue Zürcher Zeitung

„Egzistencijalni vrtlog i apsurdni humor – ko jednom pročita ove kratke romane Bore Ćosića zauvek će mu se vraćati.“
– Ilma Rakuza, Neue Zürcher Zeitung

„Kasparov projekt je piščeva povest o emigraciji, duboko tužna, a istovremeno ispripovedana sa neočekivanom i nesvakidašnjom vedrinom.“
– Kornelija Zeče i Eva Demelhuber

„Protagonisti na ivici društva... Kako se pritom iznova pokazuje opšte u posebnom i društveno u individualnom, radi se o neodoljivoj prozi, pogotovo zato što Ćosić izbegava da deli moralne lekcije.“
– Roland Čehner, Radio Deutschlandfunk Kultur

„Ćosićeve novele o emigraciji su zgusnuta remek-dela i mogu se čitati kao opis bekstva sa primesama autobiografije.“
– Tomas Mar, Lesart

Priznajem da sam zadovoljna što na mnogo tih mesta nismo imali pristupa, pa nam je ostajao sam život i njegova puna sloboda. . .“
Sama

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Sama, novi roman Bore Ćosića, autoportret jedne žene, nešto je kraći od finala Džojsovog Uliksa. . . Ovaj lavirint u kome je mnogo duhova iz književnosti vodi nas stalno u nepoznato, sve dalje i dalje, i kao neka je himna životu. . .

„Kad bi mi neko ponudio da idem ili u zoološki vrt ili u operu, ne bih uopšte umela da se odlučim. Tamo su rešetke, ovamo je gvozdena zavesa, tamo urla gorila na sav glas, ovde jedna vrlo debela pevačica zavija svoju ariju, tamo su majmuni, ovde su balerine, ko bi znao gde je bolje! A inače, dovoljno je tog pozorišta i po ulicama, videli smo već kako prolaznici vrlo dobro glume da su prolaznici, putnici u tramvaju predstavljaju putnike u tramvaju, a tek u bioskopu! Pa oni gledaoci tamo ionako gledaju glumce koji glume na filmu, zato valjda imaju prava da i sami predstavljaju gledaoce u toj sali!. . .“ Kako mi samo ovo nije već ranije palo na pamet da sve o čemu govorim kao da se odigrava na nekom filmu, zahvaljujući tome da mogu sedeti u svom vlastitom bioskopu, makar i u poslednjem redu. . .“

Sama

Bora Ćosić je rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Ruski vrtlar, nova knjiga Bore Ćosića, za razliku od ciklusa njegovih dela kao što su Priče o zanatima, Bergotova udovica, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, pripada drugom krugu njegovog stvaralaštva, u koji možemo ubrojati romane Tutori i Doktor Krleža, ali i Dnevnik 2013-2020.

Tema ovog hamsunovskog romana Bore Ćosića jedna je od najaktuelnijih i najbolnijih u našem vremenu: reč je o prisilnoj emigraciji, o čoveku koji je zbog rata postao apatrid, ali i o stanju ljudske vrste na ovom svetu.

„Čitao sam, davno, pripovest o jednom, prilično neprijatnom slučaju: nekakav bednik je po svaku cenu probao da se uvuče u neko društvo, a ovima iz tog društva nije padalo na pamet da ga onamo prime. . . Pripovest o mizeriji nekog stvora, koji predstavljao je čitav ljudski rod. Kako se ovaj utrpao na tu planetu, a nije bio načisto zašto. I da ga je u onom podzemlju neko pitao zbog čega mu je onoliko bilo stalo da se onde utrpa, ne bi znao šta da odgovori. Jer blato je osnova ove planete, uz neki, tu i tamo, kamen. Ovo pokazuje i taj mladi Rus, koji je odbegao iz svoje domovine, zato što se u njoj osećao kao u blatu, a onda je samo pitanje vremena kada i sam uvideće da je stanje sa ljudskom rasom sveukupno takvo, neizmenljivo blatno.

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beo-gradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. U ovom izdanju sabrane su „priče o zanatima“ koje nisu ušle u knjigu Priče o zanatima • Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (LOM, 2008, 2011, 2020), a dodate su i nove „priče o zanatima“.

„I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo!“ U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: „Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi!“ Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: „Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički!“ Deda je zaključio: „Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare!“ Tetke su se usprotivile: „Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba!“ Tata je dodao: „Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa!“ Mama je rekla: „Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju!“ Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su pro-šaptale: „A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan!“ . . .

Bora Ćosić rođen je 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim sce-nama. BERGOTOVA UDOVICA je njegov najnoviji roman.

Od drugih dela Bore Ćosića LOM je objavio Dnevnik 2013-2020, svojevrstan kaleidoskop „ogromnog sveta u glavi“, kako je pisao Kafka u svojim Dnevnicima, i aktuelan i bezvremen, jednu od onih knjiga koje se uvek čitaju više puta i u ko-jima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela Bore Ćosića, kao što su Priče o zanatima, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Povest o Miškinu, i Bez.

„Ali šta je to, rekla je mama prema onoj ne-srećnici iz Drinčićeve što je rodila dete sa dve glave! To je sve od gasova koji se dižu iz obre-novačkih rudnika, tvrdio je g. Tatalović. Pa jel’ oni naplaćuju te svoje priredbe, ili kako, pitao je ujak. Naprotiv, rekao je g. Tatalović, kod njih je to sve anpasan, u prolazu. Ja sam čula, rekla je manikirkina sestra, da se tamo uopšte ne zna ko je kome muž, a ko žena. Pa kad se među njima vrzma onaj debeljko, tvrdio je ujak, koji se kar-miniše i nosi ženski donji veš. A pošteno bi bilo da obuče suknju, da se odmah zna šta je! Mož-da će jedanput tamo da svrati neki policajac, pa će videti svoga boga, rekao je prijatelj koji radi u ludnici.“ Bergotova udovica

„Slično kao i kod Prousta, i u Porodici kao i u njezinom poznom nastavku Udovici nema „prave“ radnje koja bi se mogla prepričati kao inicijalni događaj, konflikt ili izazov, zaplet, kulminacija i rasplet, nego je radnja disperzivna, sveprisutna, skriva se u svakom susretu i svakom ra-zgovoru, jer se međuljudski odnosi i psihološki profili, društvena kretanja i povijesni kontekst odigravaju uvijek simultano, a glas pripovjeda-ča – starmalog djeteta rastvorenih očiju i ušiju, brbljavca koji istodobno jako dobro razumije i uopće ne razumije sve ono što nam prepričava, prerušenog Marcela, koji je postao mali Bora – nadomješta junakovo putovanje iz onih romana koji se oslanjaju na plot. . .“ - iz pogovora Alide Bremer

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. BEZ je njegov najnoviji roman.
„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “
„. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

Pisanje dnevnika je kao pogled iz emigracije. Onaj ko ga piše već je odmah u exilu, ono o čemu piše, to je zemlja njegove zbilje, koju je napustio.
Tako je on u progonstvu od sopstvenih događaja, koji su do skora bili njegovo rodno tle, a sada, pošto su prošli, ispada kao da je iz njih izbačen, proteran, izgnan.

Zato što smo i mi ličnosti iz pripovesti Dostojevskog, koje ne znaju šta bi sa svojim životima, osobito ako ti životi pođu nabolje. U nesreći živeti se još i može, jer nekakav bečki projekt ostvarićemo ili ne, ali kada ovo obavljeno je, kada već imadosmo ta svoja prolazna, stanična, zapadnokolodvorska četiri dana, sada je na redu nesreća, usud koji sami biramo po crti sopstvenih minusa i okolnosti koje nam vidno idu na štetu i u očaj nas, ličnom željom, teraju neminovno. Ponekad pomislim: ako može čovek od sreće da umre, onda će se to meni desiti!

Kao svojevrsni splet memoarskih meditacija, ova se Ćosićeva proza nadaje poput kompleksna hermetičnog štiva, nastalog pod tegobnim bremenom "nekadašnjeg života i zemlje iz koje je taj život istrgnut". Promatrajući s gotovo znanstvenom hladnoćom - kao kunstistoričarski uzorak - vlastito apatridsko "vegetiranje", čije fragmente razlaže poput krhotina, on fenomen vlastita unutrašnjeg bića, sudbine, prošlosti, domovine počesto literarizira gotovo do alegorijskih razmjera.