DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Teško mi je reći kako moja knjiga deluje. Zapisao sam i slobodno uobličio hroniku jedne pozorišne trupe koja je delovala između 1939. i 1958. godine i bila srž Beogradskog dramskog pozorišta u njegovim najslavnijim danima.


Oslanjajući se na stvarne događaje i ličnosti koji pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda i istorije jednog pozorišta, autor se, po sopstvenom priznanju, nije libio da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala, a da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja.

Knjiga Male tajne počinje odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera, čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanjca do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier – joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života…Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: Da li je



Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanjac?



Male tajne delo je koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i blještavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. U ovoj knjizi razobličava se do kraja ta uobičajena predrasuda. Govori se o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema.

Sanja Domazet



Goran Marković:
Rođen je u Beogradu. Oba njegova roditelja, Rade Marković i Olivera Marković, bili su poznati srpski glumci. Završio Petu beogradsku gimnaziju, a potom FAMU u Pragu.

Režirao pedesetak dokumentarnihi jedanaest celovečernjih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, napisao šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave, napisao tri knjige. Dobio više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Najznačajnije nagrade: dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju filma „Tito i ja“ y San Sebastijanu, Gran pri za „Kordon“ y Montrealu i Sterijina nagrada za najbolji savremeni tekst za „Turneju“.

Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu. Kolumnista je dnevnog lista "Politika" gde mahom piše o temama vezanim za kulturu.

2012. godine je dobio i francuski Orden oficira umetnosti i književnosti.

Od šezdeset pete neprestano je na ovu akademiju pristizao sve veći broj mladih ljudi, bukvalno iz celog sveta. Šezdeset osme bilo ih je skoro stotinu (na oko dve stotine domaćih studenata). To nije bilo normalno, ta iznenadna koncentracija. Bilo je momenata kada je izgledalo da je to skup avanturista, desperadosa i anarhista, ali i trenutaka, kao onda kada se četvrtog dana studentske okupacije fakulteta ispred zgrade FAMU zaustavio sovjetski tenk i uperio cev u kapiju fakulteta, kada se činilo da se na jednom mestu sakupilo sve što je imalo hrabrosti na ovome svetu...



Trideset godina posle prvog izdanja ove knjige pokazuje se da su događaji u njoj opisani značili ne samo jedan preloman trenutak u povesti blokovske podele sveta, nego i početak jedne nove faze u istoriji jugoslovenske kinematografije: pojavu grupe sineasta koji su danas klasici filma na ovim prostorima.

O svojim studijama, kolegama i uzbudljivom početku filmske karijere na čuvenoj praškoj filmskoj akademiji u vreme „praškog proleća“ Goran Marković govori već prepoznatljivim rečima kojima se odlikuje njegova uvek intrigantna proza: pitko, jednostavno, duhovito i na mahove dramatično. Junaci ove knjige su ne samo tadašnji studenti – pored Gorana Markovića još Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Rajko Grlić, Goran Paskaljević, između ostalih, nego i ne manje poznati češki profesori, oskarovci, pisci – Elmar Klos, Jan Kadar, Miloš Forman, Milan Kundera…