Od šezdeset pete neprestano je na ovu akademiju pristizao sve veći broj mladih ljudi, bukvalno iz celog sveta. Šezdeset osme bilo ih je skoro stotinu (na oko dve stotine domaćih studenata). To nije bilo normalno, ta iznenadna koncentracija. Bilo je momenata kada je izgledalo da je to skup avanturista, desperadosa i anarhista, ali i trenutaka, kao onda kada se četvrtog dana studentske okupacije fakulteta ispred zgrade FAMU zaustavio sovjetski tenk i uperio cev u kapiju fakulteta, kada se činilo da se na jednom mestu sakupilo sve što je imalo hrabrosti na ovome svetu...
Trideset godina posle prvog izdanja ove knjige pokazuje se da su događaji u njoj opisani značili ne samo jedan preloman trenutak u povesti blokovske podele sveta, nego i početak jedne nove faze u istoriji jugoslovenske kinematografije: pojavu grupe sineasta koji su danas klasici filma na ovim prostorima.
O svojim studijama, kolegama i uzbudljivom početku filmske karijere na čuvenoj praškoj filmskoj akademiji u vreme „praškog proleća“ Goran Marković govori već prepoznatljivim rečima kojima se odlikuje njegova uvek intrigantna proza: pitko, jednostavno, duhovito i na mahove dramatično. Junaci ove knjige su ne samo tadašnji studenti – pored Gorana Markovića još Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Rajko Grlić, Goran Paskaljević, između ostalih, nego i ne manje poznati češki profesori, oskarovci, pisci – Elmar Klos, Jan Kadar, Miloš Forman, Milan Kundera…
