DEČJE KNJIGE

Dečaci okupljeni na jednom oborenom starom hrastu dolaze na ideju da se odmetnu u hajduke. Ipak, sasvim su nepripremljeni za hajdučki život… Šta će im se sve dogoditi i kako izgleda prva hajdučka noć u šumi, saznaćete ako pročitate ovaj nezaboravni roman Branislava Nušića, koji je deo programa lektire za peti razred osnovne škole. U ediciji Knjige za sva vremena objavljujemo dela najpoznatijih domaćih i stranih autora. U okviru svakog izdanja nalaze se i saveti za čitanje i bolje razumevanje književnog teksta, kao i kreativni zadaci koji mogu biti inspiracija za samostalan rad nakon pročitane knjige.

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

U komediji Sumnjivo lice Nušić ismeva ondašnje društvo sa svim manama koje uočava u državnoj vlasti, pod vladavinom dinastije Obrenović. To je razlog zbog čega ova komedija nije smela biti izvedena na pozornici punih 36 godina. Radnja je smeštena u jednu pograničnu varošicu u Srbiji. Kroz niz glavnih i sporednih likova pisac nam prikazuje lice i naličje jednog režima i sve mane onih koji ne prezaju ni od čega kako bi što više napredovali. Takvi ljudi su površni, sebični, lenji i gramzivi, sa ličnim interesima skrivenim u vidu lažne odanosti dinastiji.

Verovatno najpoznatije delo jednog od naših najvećih komediografa Branislava Nušića, bezbroj puta izvođeno i ekranizovano. “Gospođa ministarka” govori o bolesti današnjeg i ondašnjeg društva, o političkoj i društvenoj situaciji, o porodičnim i životnim vrednostima i na maestralan način ismeva ljudske mane: glupost, pohlepu, iskorišćavanje drugih, neobrazovanost… Zbog toga je ova Nušićeva komedija, kao i sve druge, svevremenska.

Jedna od najpoznatijih satiričnih drama velikog srpskog komediografa Branislava Nušića “Sumnjivo lice”.

Branislav Nušić je jedan od najznačajnijih srpskih komediografa koji je dao ogroman doprinos srpskoj književnosti svojim komedijama Gospođa ministarka, Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Pokojnik, Mister dolar. Ove komedije su decenijama stalni deo repertoara srpskih pozorišta jer su teme kojima se bave uvek aktuelne.

Sumnjivo lice, komedija u kojoj je Nušić ismevao vladarsku dinastiju Obrenovića i mane državnih činovnika, čekala je dvadeset godina da bude objavljena. Prikazana je prvi put na beogradskoj po­zornici 29. maja 1923. godine, iako je bila napisana mnogo pre toga. Upravo zbog kritike vladarske porodice dvojica upravnika Narodnog pozorišta nisu se osmelila da je postave na scenu, a nije se usudio ni Nušić kada je postao upravnik nacionalnog teatra. Rukopis je imao neobičnu sudbinu jer je čudnim spletom okolnosti „preživeo” Prvi svetski rat i Nušićevo povlačenje preko Albanije.

“Opis ovoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak”, kaže Branislav Nušić za delo Autobiografija. “Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.” Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i piščev ulazak u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete i neočekivane obrte ispunjene humorom.

Roman Hajduci je pisan za decu i obiluje brojnim poukama. Koristeći se humorom u velikoj meri, Nušić nas odvodi u svet nestašnih dečaka čije avanture zauvek ostaju u našim srcima. Reč je o uzbudljivoj, iz dečje perspektive ispripovedanoj avanturističkoj priči u čijem središtu je četa nestašnih dečaka odbeglih u hajduke. Ovo je jedan od prvih srpskih humorističkih romana napisanih za najmlađu čitalačku publiku. Pre nego što nas uvede u radnju romana i pokaže nam kako se javila ideja o hajdukovanju, Branislav Nušić nas upoznaje sa svojom družinom koju čine: Čeda Brba, Laza Cvrca, Mika Dronja, Sima Gluvać, Mile Vrabac, Mita Trta i narator.

“Opis ovoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak”, kaže Branislav Nušić za delo Autobiografija. “Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.” Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i piščev ulazak u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete i neočekivane obrte ispunjene humorom.

U komediji Sumnjivo lice Nušić ismeva ondašnje društvo sa svim manama koje uočava u državnoj vlasti, pod vladavinom dinastije Obrenović. To je razlog zbog čega ova komedija nije smela biti izvedena na pozornici punih 36 godina. Radnja je smeštena u jednu pograničnu varošicu u Srbiji. Kroz niz glavnih i sporednih likova pisac nam prikazuje lice i naličje jednog režima i sve mane onih koji ne prezaju ni od čega kako bi što više napredovali. Takvi ljudi su površni, sebični, lenji i gramzivi, sa ličnim interesima skrivenim u vidu lažne odanosti dinastiji.

Iz predgovora knjige Autobiografija:
Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao – pisanje biografije – kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi akademije nauka. I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.

U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su – to se već razume – počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju
– i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dan-danas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci – to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.

Iz sadržaja knjige Autobiografija:
PREDGOVOR
OD ROĐENJA DO PRVOGA ZUBA
OD PRVOGA ZUBA DO PANTALONA
ČOVEK U PANTALONAMA
SUĐAJE
ŠKOLOVANJE
OSNOVNA ŠKOLA
HRIŠĆANSKA NAUKA
SRPSKI JEZIK
ISTORIJA
GEOGRAFIJA
JESTASTVENICA
STRANI JEZICI
MATEMATIKA
FIZIKA I HEMIJA
MRTVI JEZICI
PRVA LJUBAV
PRVA I POSLEDNjA PESMA
DRUGA LJUBAV
OD TREĆE DO ZAKLJUČNO DVANAESTE LJUBAVI
Q. b. f. f. f. s
TAMNICA
VOJSKA
BRAK
NEISPISANA GLAVA
POGOVOR

Pođoh jednom svome prijatelju da ga posetim, ali ne zatekoh tamo ni njega ni njegovu gospođu, već njihovu dečicu. Sela deca na kućni prag, čitaju neku knjigu i smeju se. Uzeh da vidim i iznenadih se kad videh da čitaju jednu od mojih knjiga, koja nije nikako namenjena deci. Istrgoh im knjigu iz šaka uz reči:

– Ovo nije za decu, ovo ja nisam napisao za vas!

– E, pa vi napišite nešto i za nas! – reći će mi dečica.

– Dobro. Dajte mi reč da ovo nećete čitati, a ja vam dajem reč da ću napisati nešto za vas.

I, evo, ja otkupljujem datu reč. Pružam dečici knjižicu koja ih može utoliko više zanimati ako im kažem da ova priča nije potpuno izmišljena, već da sam je ja, u svome detinjstvu, odistinski preživeo, a to će reći da ova priča opisuje život dece koja su današnjim danom čitaocima dedovi.

Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati6 čemu nasmejati. Najviše možda meni. Ja ću se tome njihovom smehu radovati, jer dečiji smeh je najveća radost starosti.

1. oktobar 1933. godine Beograd

Čika Nušić

Iz sadržaja knjige Hajduci:
NA HRASTOVOM STABLU
ČETVRTAK POSLE PODNE
NEDELJA
AVANTI, GENERALE!
MATAMUTA
POSLE POBEDE
HAJDUCI
TEŽAK SAN
BRBA ’ARAMBAŠA
EPIDEMIJA
NA GROBU MAKSE ŽABE
CVRCA IZDAJICA
OPROŠTAJ
ODMETANJE
U GORI HAJDUCI
PRVA BORBA
MAGARETOVA ISPOVEST
BRBINA PRIČA
GLUVAĆEVA PRIČA
TRTINA PRIČA
VRAPČEVA PRIČA
CVRCINA PRIČA
DRONJINA PRIČA
MOJA PRIČA
HAJDUČKE NEVOLJE
ŠTA JE TAMO BILO
POTERA
TAMNICA
POVRATAK
NA HRASTOVOM STABLU

Lektira za peti razred osnovne škole

Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, Branislav Nušić, dokazao je svoje umeće ne samo u komedijama, već i u drugim književnim žanrovima.

U satiričnom romanu Opštinsko dete, Nušić donosi priču o detetu koje je majka odbacila i ostavila na čuvanje opštinskim vlastima. Radnja je smeštena u neimenovani gradić, na prelazu iz 19. u 20. vek, čime se uokviruje društveno-istorijski kontekst i Nušićevo viđenje onovremenog sveta i društva.
Univerzalne ljudske osobine oslikane su na humoristično-satirični način, sa osobenim pečatom pisca.

Priča je doživela više pozorišnih, pa čak i filmsku adaptaciju.

Roman Hajduci, inspirisan anegdotom iz piščevog života, na humorističan način pripoveda o skupini nestašnih dečaka odmetnutih u hajduke.

Niz komičnih epizoda je ispripovedan iz dečje perspektive, što ovaj roman dodatno približava najmlađim čitaocima. Kroz svoje svakodnevne avanture, junaci se suočavaju sa različitim nedaćama, ali usvajaju i poučne lekcije.

Da li će se dečaci vratiti svojim kućama? Šta će u ovoj pustolovini naučiti o prijateljstvu, pravdi i životu?

A kad je prošlo šest punih decenija – vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
– Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!
– A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
– Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
– A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
– Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.
Uze reč zatim onaj što je plakao:
– Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!
– A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
– Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
– A jesi li bar poznao i video život taj?
– Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Uze reč i onaj treći, što se smejao:
– Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Iz predgovora

Pođoh jednom svome prijatelju da ga posetim, ali ne zatekoh tamo ni njega ni njegovu gospođu, već njihovu dečicu. Sela deca na kućni prag, čitaju neku knjigu i smeju se. Uzeh da vidim i iznenadih se kad videh da čitaju jednu od mojih knjiga, koja nije nikako namenjena deci. Istrgoh im knjigu iz šaka uz reči:
– Ovo nije za decu, ovo ja nisam napisao za vas!
– E, pa vi napišite nešto i za nas! – reći će mi dečica.
– Dobro. Dajte mi reč da ovo nećete čitati, a ja vam dajem reč da ću napisati nešto za vas.
I, evo, ja otkupljujem dati reč. Pružam dečici knjižicu koja ih može utoliko više zanimati ako im kažem da ova priča nije potpuno izmišljena, već da sam je ja, u svome detinjstvu, odistinski preživeo, a to će reći da ova priča opisuje život dece koja su današnjim danom čitaocima dedovi.
Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati čemu nasmejati. Najviše možda meni. Ja ću se tome njihovom smehu radovati, jer dečiji smeh je najveća radost starosti.
Čika Nušić

Roman Hajduci je pisan za decu i obiluje brojnim poukama. Koristeći se humorom u velikoj meri, Nušić nas odvodi u svet nestašnih dečaka čije avanture zauvek ostaju u našim srcima. Reč je o uzbudljivoj, iz dečje perspektive ispripovedanoj avanturističkoj priči u čijem središtu je četa nestašnih dečaka odbeglih u hajduke. Ovo je jedan od prvih srpskih humorističkih romana napisanih za najmlađu čitalačku publiku. Pre nego što nas uvede u radnju romana i pokaže nam kako se javila ideja o hajdukovanju, Branislav Nušić nas upoznaje sa svojom družinom koju čine: Čeda Brba, Laza Cvrca, Mika Dronja, Sima Gluvać, Mile Vrabac, Mita Trta i narator.

Objavljen ranih 30-ih godina XX veka, roman Hajduci Branislava Nušića u istoriju srpske književnosti pozicionirao se među prve humorističke romane napisane za najmlađu čitalačku publiku. Premda je imao pionirsku ulogu, s vremenom će postati jedan od najčitanijih romana uz koji su odrastale, i odrastaju, generacije i generacije čitalaca. Građeno na anegdoti iz piščevog iskustva, ovo delo napisano je s namerom da nasmeje i pouči. Reč je o uzbudljivoj, iz dečje perspektive ispripovedanoj, avanturističkoj priči u čijem središtu je četa nestašnih dečaka, odbeglih u hajduke. Iako su njihobve zgode I nezgode, a sa tim u vezi i komične epizode, ono što zaokuplja pažnju najmlađih čitalaca, šire gledano ovaj roman govori o pobuni mladih protiv sveta odraslih, podsećajući pritom ove potonje da su i oni nekada bili deca, te da se dečjim nestašlucima nasmeju, „[…] jer dečji smeh je najveća radost starosti“.

Autobiografija jednog od naših najznačajnijih komediografa, autentično svedočanstvo o jednom vremenu i piščevim školskim danima. „Napisao sam ovu knjigu”, kaže Branislav Nušić, „zato što sam njome hteo da obeležim šezdesetogodišnjicu života… da pogledam čak daleku prošlost, najdragoceniji deo života. Ali ne osvrćem se da zaplačem za onim što je prošlo. Osvrćem se da se nasmejem smehom…”

Kultna Nušićeva komedija – satira donosi čitavu galeriju živopisnih likova čija se potraga za društvenom respektabilnošću i ugledom pretvara u urnebesnu farsu. Šta se događa kada ljudi iz male, palanačke sredine igrom sudbine budu uzdignuti na društvenoj ljestvici? Ovo je drama o tragikomičnosti pokušaja da se bude neko drugi. Svako oponašanje ugleda, manira, karkatera osuđeno je da bude groteskna karikatura. „I , eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za ruku jednu dobru ženu i dobru domaćicu — gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži“, zapisao je sam Nušić u predgovoru ove komedije.

„Što sam više upoznavao život, i što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao.“

Retki su naši književnici koji su u formi autobiografije pisali o vlastitom životu, a samo je najveći srpski komediograf u svom životopisu tretirao sebe kao junaka komedije.

Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i ulasku u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete, neočekivane obrte, komediju situacije, ispunjenu razdraganim, dobronamernim humorom. Stranice posvećene školovanju, po kojima se Autobiografija najviše pamti, obavezna su lektira za sve generacije. Uživljavajući se u ulogu deteta, u svojevrsnom katalogu školskih predmeta, kroz vic, anegdotu i parodiju, Nušić pruža satiričnu istoriju nesklada između dečjeg poimanja sveta i krutosti škole, koja učenika ne sprema za neminovni sudar sa stvarnim svetom. U očuđenom doživljaju takve stvarnosti prepoznavaće se buduće generacije, sve do naših dana.

A nesvakidašnja autobiografija ima i takav epilog. U intervjuu koji vode novinar i pokojni Branislav Nušić, pisac crnohumorno zaključuje, ispostaviće se i ne bez razloga: „A kada se bude čulo da sam umro, vi ćete videti, svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će, verovatno, i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala.“

Lektira za peti razred osnovne škole, prema novom Planu i programu nastave i učenja. Jedan od najznačajnijih romana za decu našeg čuvenog komediografa Branislava Nušića.

Na hrastovom stablu kraj Beograda, na poljani pored Dunava, nastala je neobična „hajdučka” družina koju krase odabrani ‒ Čeda Brba, Mile Vrabac, Žika Dronja, Laza Cvrca… Ovo je priča o drugačijim hajducima, koji su do kraja romana naučili važnu životnu lekciju.
Po prvi put kod nas, lektira je upotpunjena bogatom metodičko-didaktičkom aparaturom primerenom uzrastu, sa motivacionim predgovorima i korpusom pitanja za analizu i razumevanje pročitanog dela. Tu su i pitanja koja pomažu učenicima da se od petog razreda osnovne škole, na analizi konkretnog dela, pripremaju za polaganje male mature. Šarene strane na kraju knjige na zanimljiv način otkriće učenicima nove i manje poznate podatke u vezi sa pročitanim delima. Tako će saznati kako je Branislav Nušić bio domišljat i luckast u školi, šta se danas nalazi na mestu gde je bila njegova kuća, ko su bili poznati hajduci...

“Narodni poslanik” - prva Nušićeva komedija, ide u red njegovih vrhunskih ostvarenja. Zanimljiva je istorija i sudbina ove komedije. Komad je išao od upravnika Narodnog pozorišta (M. Popović Šapčanin) do recenzenata (Milovan Glišić i Laza Lazarević), od jedne do druge instance, da bi najzad, 19. oktobra 1896. godine, gotovo deceniju i po otkako je napisan, bio prikazan na zadovoljstvo publike - pred punim pozorištem i uz određene primedbe kritike. Ili - po rečima samog Nušića, „dok je moj “Narodni poslanik” putovao iz kancelarije u kancelariju ili se baškario po policijskim fijokama, dotle je vreme naglo odmicalo, godine prolazile, život se menjao".

Jedan od razloga životvornosti Nušićevog komičnog teatra svakako je i u tome što pojedini poroci koje je tako inventivno naslikao nisu iščezli ni u naše dane. Ipak, najveća tekovina njegove komediografije jeste životvorni i neuništivi smeh, a upravo je u tome i najveća mera humanosti. Po tome je Nušić (1864-1938) savremen i svevremen, kao i svi veliki komediografi od antike do danas.

“Narodni poslanik” - prva Nušićeva komedija, ide u red njegovih vrhunskih ostvarenja. Zanimljiva je istorija i sudbina ove komedije. Komad je išao od upravnika Narodnog pozorišta (M. Popović Šapčanin) do recenzenata (Milovan Glišić i Laza Lazarević), od jedne do druge instance, da bi najzad, 19. oktobra 1896. godine, gotovo deceniju i po otkako je napisan, bio prikazan na zadovoljstvo publike - pred punim pozorištem i uz određene primedbe kritike. Ili - po rečima samog Nušića, „dok je moj “Narodni poslanik” putovao iz kancelarije u kancelariju ili se baškario po policijskim fijokama, dotle je vreme naglo odmicalo, godine prolazile, život se menjao". Jedan od razloga životvornosti Nušićevog komičnog teatra svakako je i u tome što pojedini poroci koje je tako inventivno naslikao nisu iščezli ni u naše dane. Ipak, najveća tekovina njegove komediografije jeste životvorni i neuništivi smeh, a upravo je u tome i najveća mera humanosti. Po tome je Nušić (1864-1938) savremen i svevremen, kao i svi veliki komediografi od antike do danas.