DOMAĆE KNJIGE

Šta osim Dunava i njegovih neretko mutnih tokova povezuje grad u Nemačkoj sa srpskim ravničarskim gradićem? Da li se životni tok glavnog junaka pretapa sa nezaustavljivim i konačnim tokom reke i od koliko je predostrožnosti satkana svaka čovekova odluka? Poznat i kao pesnik i kao prozni pisac, Bojan Vasić oslikava svakodnevicu pomerenu za nekoliko centimetara od normalnog ustrojstva sveta. Na ovakvom nesigurnom i zaljuljanom tlu života iskorenjenog pojedinca, autor gradi svoj kontemplativni ironični triler.

Tamna – Slava i kob druga je od šest knjiga velikog spisateljskog poduhvata Bojana Vasića, koji nas je iznenadio sve okušavši se na polju epske fantastike.

Svaku knjigu serijala Tamna moguće je čitati zasebno, ali da bi se dobila sveobuhvatna slika sveta Tamne, čitalac će morati da se posveti čitavom serijalu.

U tom trenutku, prvi put u ovoj bici, prvi put u životu, pomislio je da je gotovo. Bol u rebrima je iščileo, u glavi mu je zabučalo, a onda je nastalo strašno zatišje. Okružile su ga bestrasne maske od žute mjedi. Njegove ruke više nisu bile njegove. Nije bilo mirisa krvi, njištanja konja, ukusa prašine. Nije više osećao ništa. Bio je spreman da umre. U samu zemlju potonuli su prizori i zvuci kao da ih je potopila crna voda. Oko njih se otvorila i sve ih progutala večita Pesma.

Pohod je okupio čitavu Tamnu: nezaustavljivi Trivnjani, oprezni Levčani, divlji Morlaci, Modranci, Tardanci… svi su na putu ka kaganovim zemljama, spremni da ispune proročanstvo i obnove carstvo. Međutim, velmoške trzavice prete da ugroze zajednički interes, a sudbina možda ima druge planove, pogotovo kada je reč o četiri banske kćeri. Uz buku karni i doboša ukrštaju se mačevi, koplja i rufije, a gnev vojvode Trivuna, najavljen zveketom lobanja s njegovog konja, preliva se na čitavo bojno polje. Hoće li gnev Trivunov moći da zaustavi ubojite strele arpade kišeleske, strašne kaganove ratnice?

Tamna – zemlja iscrpljena velikaškim razmiricama, rastrzana između stare i nove vere, na granicama nagrizena upadima neprijatelja – očekuje buđenje sudbine. Ban Božur u gradu Kupelniku pun je nade u svetlu budućnost njegove zemlje. Misao o obnovi slavnog carstva postaje zvezda vodilja kojoj će se na velikom svetovdanskom Saboru podrediti sve – pa čak i sudbina njegove četiri kćeri. Međutim, šta ako se ta sudbina premetne u kob?

Kroz fantastični svet Tamne kreću se velmože i težaci, mudri starci i golobradi dečaci na pragu zrelosti, oklopnici i četiri banske kćeri, dok u pozadini sve glasnije zvecka oružje. Hoće li nadolazeći pohod protiv neprijatelja doneti junacima slavu dostojnu Pesme? Da li će obnova carstva razrešiti sve sukobe među glavnim tamnjanskim kućama? Tajanstvene crnomajke samo posmatraju, vidom očinjim i vidom unutrašnjim, kao da samo one znaju na čijoj je strani sudbina

Jedan dečak priča svoju priču, njegov glas dolazi iz prostora koji je u nastajanju: od prvih sećanja, mutnih i preverbalnih, prvih reči koje se sriču, stvari koje tek dobijaju imena, ka iskustvima koja dečaka uvode u poredak sve do samog praga odraslog doba (gde se priča upravo i završava) – u prostoru, dakle, u kome se jezik tek formira, u kojem tek nastaju označiteljske strukture predodređene, na koncu, da propišu i pokore. Ovaj glas kao da dolazi iz rascepa u diskursu: između dečje naivnosti, prijemčive i jednostavne, i onog što se pod pojmom ideologije može razumeti kao sistem vrednosti vladajućeg, svakako kapitalističkog, poretka.
Da li u tom rascepu i počiva otvorenost ovog jezika, to nešto u njemu tako očigledno i prisno, njegova sloboda da se razliva i teče katkad neočekivano i nepredvidivo, snaga koju intimno osećamo kao oslobađajuću? Jezik koji ovde nastaje tako je prepoznatljivo poetski: nešto u njegovoj prirodi je drukčije.
Da li iz toga, onda, treba čitati i jedan politički stav, par exellence antisistemski, upravo antiideološki – imamo li prostor koji izmiče tim kandžama ideologije, imamo li jezik za to? Možda treba pitati: da li je detinjstvo naša jedina domovina?
Na kraju, opet – a taj osećaj znamo vrlo dobro, ostajemo razoružani upravo pred poezijom, nesumnjivom, apsolutnom i tajanstvenom poezijom koja ovde izbija iz svake stranice. Po navici tražimo koordinate, povezujemo, interpretiramo, sećamo se Crnjanskog ili Kiša, zato što se sećamo tog osećaja: razoružani pred poezijom, kojoj ne treba nikakvo tumačenje, koja kao da nam je sama već sve rekla.

Uroš Kotljić"

Pesme u knjizi Bojana Vasića Udaljavanje u znaku su neprestanog kretanja i izmeštanja. Lirski subjekt se kreće u prostoru, čas gotovo neosetno, kako se i ide kroz grad, čas u velikim prostornim celinama. U tim kretanjima se ne menja samo pejzaž u kome se nalazi, već se preobražava i on sam. Bio u pokretu ili u mestu, čovek je ono što vidi i, još pre, ono što potom, polazeći od tog čulno dostupnog i proverljivog sveta, pretvori u snažan unutrašnji doživljaj u kome se jedine čula i mišljenje, utisci i saznanja, emocije i refleksije. Na toj osnovi nastaju pesme Bojana Vasića. To je najpre gradsko kretanje i spori izlazak iz grada kojim se senči prostor između grada i Dunava ili, na drugoj strani, prostor između dunavskog priobalja i „crnog Beograda“.
Konkretno imenovana mesta, kao povlašćeni prostori gradske topografije, predstavljaju osnovu emotivnog sveta lirskog subjekta. Veštim kadriranjem detalja vrednih pesme pejzaž kao mikroprostor biva pretvoren u uhvaćeni trenutak kao jedino vreme koje nam istinski pripada. Gusti pesnikovi stihovi poentilistički prate kretanje od tačke do tačke, redom, od toponima do toponima, od emocije do emocije, od doživljaja do doživljaja. To je kretanje u vremenu i u zadatom prostoru, ali i u individualnom prostoru koji otvara naglašena subjektivnost ovih stihova.