DOMAĆE KNJIGE

Vijanov opus obuhvata četrdesetak priča, objavljivanih posle njegove smrti pod različitim naslovima koje su im davali priređivači, ali zbirka ''Žmarci'' je jedina čiji je odabir, raspored i naslov napravio sam Vijan.

''Žmarci'' su objavljeni 1949. godine, u Izdavačkoj kući ''Editions du Scorpion''. Pripovetke su najverovatnije napisane u periodu od 1945. do 1948. godine, a planirano je da se devet, od ukupno jedanaest priča, pojavi sa posvetama džez muzičarima i njihovim mu¬zi¬čkim ostvarenjima čiji su nazivi postali naslovi Vijanovih pripovedaka, ali se od toga odustalo.

U Vijanovim pričama konvencionalna logika zamenjena je apsurdom, materijalni svet je personifikovan, pseudo-realizam se meša sa oniričkim delirijumom, crni humor sa sadizmom, a smrt je svuda prisutna. Posebnost ovih priča je njihova priroda stilskih vežbi, varijacija na zadatu temu – okamenjeni jezički izraz, poslovicu ili kliše oko kojih se gradi fabula sa ključem, rešenjem rebusa u poslednjoj rečenici.

Interesovanje za jezik, njegove izražajne mogućnosti i jezičke igre osnova su Vijanove poetike, njegov prepoznatljiv i osobeni znak. Upotreba žargona, igre doslovnim i metaforičkim značenjima reči, fonetske asocijacije i pozajmice iz engleskog, kovanice, različiti oblici deformacija reči, izmišljanje imena osoba ili gradova, znak su poetske kreacije i sredstva kojima je stvarao svet...

Neobičnim stilom koji kombinuje fantaziju, apsurd i potresnu osetljivost, Boris Vijan u romanu “Crvena trava” piše o avanturama naučnika kome njegov izum, fantastična mašina, omogućava da ponovo preživljava prošlost i sopstvene strahove. Naučna fantastika, elementi nadrealizma i egzistencijalistička teskoba stvaraju specifičnu atmosferu Vijanovih dela u kojima se muški junaci bore sa problemima, nemoćni da ih reše. Pod maskom crnog humora, Vijan grozničavom maštom stvara burleskni svet koji ga je proslavio, i koji skriva njegove najintimnije strepnje.

Boris Vijan, klasik novije francuske književnosti, vodi nas u začarani svet gde deca lete i gde kroz čudno naselje protiče potok ljudskog stida, gde svaka pojedinost na nenadmašno poetski način simbolično predstavlja novi vid sveta i ljudske sudbine. Kroz svet “Vadisrca” prolazi se kao kroz san, ali budnih čula i bez daha, sa interesovanjem koje ne opada do poslednje stranice.