DOMAĆE KNJIGE

Dečaci okupljeni na jednom oborenom starom hrastu dolaze na ideju da se odmetnu u hajduke. Ipak, sasvim su nepripremljeni za hajdučki život… Šta će im se sve dogoditi i kako izgleda prva hajdučka noć u šumi, saznaćete ako pročitate ovaj nezaboravni roman Branislava Nušića, koji je deo programa lektire za peti razred osnovne škole. U ediciji Knjige za sva vremena objavljujemo dela najpoznatijih domaćih i stranih autora. U okviru svakog izdanja nalaze se i saveti za čitanje i bolje razumevanje književnog teksta, kao i kreativni zadaci koji mogu biti inspiracija za samostalan rad nakon pročitane knjige.

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

U komediji Sumnjivo lice Nušić ismeva ondašnje društvo sa svim manama koje uočava u državnoj vlasti, pod vladavinom dinastije Obrenović. To je razlog zbog čega ova komedija nije smela biti izvedena na pozornici punih 36 godina. Radnja je smeštena u jednu pograničnu varošicu u Srbiji. Kroz niz glavnih i sporednih likova pisac nam prikazuje lice i naličje jednog režima i sve mane onih koji ne prezaju ni od čega kako bi što više napredovali. Takvi ljudi su površni, sebični, lenji i gramzivi, sa ličnim interesima skrivenim u vidu lažne odanosti dinastiji.

Verovatno najpoznatije delo jednog od naših najvećih komediografa Branislava Nušića, bezbroj puta izvođeno i ekranizovano. “Gospođa ministarka” govori o bolesti današnjeg i ondašnjeg društva, o političkoj i društvenoj situaciji, o porodičnim i životnim vrednostima i na maestralan način ismeva ljudske mane: glupost, pohlepu, iskorišćavanje drugih, neobrazovanost… Zbog toga je ova Nušićeva komedija, kao i sve druge, svevremenska.

Jedna od najpoznatijih satiričnih drama velikog srpskog komediografa Branislava Nušića “Sumnjivo lice”.

Branislav Nušić je jedan od najznačajnijih srpskih komediografa koji je dao ogroman doprinos srpskoj književnosti svojim komedijama Gospođa ministarka, Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Pokojnik, Mister dolar. Ove komedije su decenijama stalni deo repertoara srpskih pozorišta jer su teme kojima se bave uvek aktuelne.

Sumnjivo lice, komedija u kojoj je Nušić ismevao vladarsku dinastiju Obrenovića i mane državnih činovnika, čekala je dvadeset godina da bude objavljena. Prikazana je prvi put na beogradskoj po­zornici 29. maja 1923. godine, iako je bila napisana mnogo pre toga. Upravo zbog kritike vladarske porodice dvojica upravnika Narodnog pozorišta nisu se osmelila da je postave na scenu, a nije se usudio ni Nušić kada je postao upravnik nacionalnog teatra. Rukopis je imao neobičnu sudbinu jer je čudnim spletom okolnosti „preživeo” Prvi svetski rat i Nušićevo povlačenje preko Albanije.

“Opis ovoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak”, kaže Branislav Nušić za delo Autobiografija. “Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.” Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i piščev ulazak u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete i neočekivane obrte ispunjene humorom.

Roman Hajduci je pisan za decu i obiluje brojnim poukama. Koristeći se humorom u velikoj meri, Nušić nas odvodi u svet nestašnih dečaka čije avanture zauvek ostaju u našim srcima. Reč je o uzbudljivoj, iz dečje perspektive ispripovedanoj avanturističkoj priči u čijem središtu je četa nestašnih dečaka odbeglih u hajduke. Ovo je jedan od prvih srpskih humorističkih romana napisanih za najmlađu čitalačku publiku. Pre nego što nas uvede u radnju romana i pokaže nam kako se javila ideja o hajdukovanju, Branislav Nušić nas upoznaje sa svojom družinom koju čine: Čeda Brba, Laza Cvrca, Mika Dronja, Sima Gluvać, Mile Vrabac, Mita Trta i narator.

Branislav Đ. Nušić Krajem 1905. godine, na poziv osnivača lista Politika, braće Vladislava i Darka Ribnikara, preuzima redovnu rubriku Iz beogradskog života, u kojoj pod pseudonimom Ben Akiba objavljuje duhovite kozerije, koje vrlo brzo stiču popularnost.

Do 1910. godine objavio je više stotina kozerija koje predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o životu u Beogradu na samom početku 20. veka. U suštini, Nušić je tada živeo od novinarstva. Vanredno pronicljiv opservator životne svakodnevice, on je duhovito i bez satiričarskih pretenzija prikazivao brojne aktere u dinamičnim zbivanjima prestonice koja je tada bila u duhovnom i materijalnom usponu.

Nušićeve kozerije, kada ih je 1907. objavio u knjizi, naišla su na negativnu kritiku Jovana Skerlića, koji je doduše tačno zaključio kako Nušić „nije pisac koji stvara publiku, no pisac kojega publika stvara", neopravdano mu zamerivši da nema „ni dubine duha, ni čistote osećanja, ni moralnoga autoriteta za političku i društvenu satiru..."

Nasuprot Skerliću Antun Gustav Matoš ispoljio je znatno više naklonosti prema Nušiću. „Nušić je rođeni novinar, unoseći u tu najnoviju i najaktuelniju vrstu naše pismenosti onaj ljubezni i zabavni način ćaskanja, šale i fantazije, kojim žurnalizam ulazi u književnost, književnost u žurnalizam, pretvarajući sitnicu u događaj i događaj u sitnicu, stvarajući od feljtona kronike, listića svakidašnji prolog o svakidašnjoj ljudskoj komediji, koja kroz dnevnik ulazi u tragičnost svetske historije."

“Opis ovoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak”, kaže Branislav Nušić za delo Autobiografija. “Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.” Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i piščev ulazak u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete i neočekivane obrte ispunjene humorom.

U komediji Sumnjivo lice Nušić ismeva ondašnje društvo sa svim manama koje uočava u državnoj vlasti, pod vladavinom dinastije Obrenović. To je razlog zbog čega ova komedija nije smela biti izvedena na pozornici punih 36 godina. Radnja je smeštena u jednu pograničnu varošicu u Srbiji. Kroz niz glavnih i sporednih likova pisac nam prikazuje lice i naličje jednog režima i sve mane onih koji ne prezaju ni od čega kako bi što više napredovali. Takvi ljudi su površni, sebični, lenji i gramzivi, sa ličnim interesima skrivenim u vidu lažne odanosti dinastiji.

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“

„Jedan načelnik, razume se sreski, iz doba cenzure, digao se iz publike jednom prilikom i na polovini prvog čina Sumnjivog lica zabranio dalje prikazivanje. Jednom narodnom poslaniku iz starih vremena, ne ja, nego njegova palanačka okolina sugerirala je misao da sam njega uzeo za model, te sam dobio jedno goropadno pismo. A jedna dama povodom jedne scene, ne sećam se u kom komadu, pisala mi je kako ona zna da mi je to njen muž servirao (...) a nijedna bivša ministarka nije htela da primi na sebe da je ona gospa Živka.“
– Branislav Nušić

„Aktuelnost Nušićevih komedija zasniva se i na preciznom uočavanju mentalitetskih odlika srpskog naroda. On je jasno sagledavao i uspelo komički oblikovao izopačene strasti, koje su prisutne kod nas Srba, ali i u ljudskom rodu uopšte: želja za gospodarenjem, apsolutnom vlašću, želja za lagodnim životom bez ili s najmanje rada i truda, a odatle i protekcija i korupcija, kao očekivane posledice takvog načina mišljenja i delanja. Nušić nije za komičke likove uzimao konkretne ličnosti javnog, političkog života i, između ostalog, zato su njegove komedije zadržale svoju svežinu sve do naših dana. Uspeo je da komički uverljivo, zanatski besprekorno prikaže šta se događa kada ’naš čovek’ iznenada dođe na vlast, kakve promene nastupaju kod njega, a naročito u njegovoj neposrednoj okolini (porodica, rođaci, prijatelji, poznanici).“ – Dr Aleksandar Pejčić

Generacije su se smejale, zabavljale i prepoznavale u ovim izvanrednim delima našeg najpoznatijeg i do današnjih dana neprevaziđenog komediografa Branislava Nušića. Vreme je da ih otkrijete, zajedno sa malo poznatim a vrlo dragocenim predgovorima samog autora. Naše naravi prikazane su bez zadrške, ulepšavanja i prikrivanja. Nušić je briljantno prikazao pravo lice i naličje nacije koju je neizmerno voleo i mnogo zadužio.

Iz predgovora knjige Autobiografija:
Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao – pisanje biografije – kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi akademije nauka. I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.

U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su – to se već razume – počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju
– i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dan-danas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci – to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.

Iz sadržaja knjige Autobiografija:
PREDGOVOR
OD ROĐENJA DO PRVOGA ZUBA
OD PRVOGA ZUBA DO PANTALONA
ČOVEK U PANTALONAMA
SUĐAJE
ŠKOLOVANJE
OSNOVNA ŠKOLA
HRIŠĆANSKA NAUKA
SRPSKI JEZIK
ISTORIJA
GEOGRAFIJA
JESTASTVENICA
STRANI JEZICI
MATEMATIKA
FIZIKA I HEMIJA
MRTVI JEZICI
PRVA LJUBAV
PRVA I POSLEDNjA PESMA
DRUGA LJUBAV
OD TREĆE DO ZAKLJUČNO DVANAESTE LJUBAVI
Q. b. f. f. f. s
TAMNICA
VOJSKA
BRAK
NEISPISANA GLAVA
POGOVOR

Pođoh jednom svome prijatelju da ga posetim, ali ne zatekoh tamo ni njega ni njegovu gospođu, već njihovu dečicu. Sela deca na kućni prag, čitaju neku knjigu i smeju se. Uzeh da vidim i iznenadih se kad videh da čitaju jednu od mojih knjiga, koja nije nikako namenjena deci. Istrgoh im knjigu iz šaka uz reči:

– Ovo nije za decu, ovo ja nisam napisao za vas!

– E, pa vi napišite nešto i za nas! – reći će mi dečica.

– Dobro. Dajte mi reč da ovo nećete čitati, a ja vam dajem reč da ću napisati nešto za vas.

I, evo, ja otkupljujem datu reč. Pružam dečici knjižicu koja ih može utoliko više zanimati ako im kažem da ova priča nije potpuno izmišljena, već da sam je ja, u svome detinjstvu, odistinski preživeo, a to će reći da ova priča opisuje život dece koja su današnjim danom čitaocima dedovi.

Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati6 čemu nasmejati. Najviše možda meni. Ja ću se tome njihovom smehu radovati, jer dečiji smeh je najveća radost starosti.

1. oktobar 1933. godine Beograd

Čika Nušić

Iz sadržaja knjige Hajduci:
NA HRASTOVOM STABLU
ČETVRTAK POSLE PODNE
NEDELJA
AVANTI, GENERALE!
MATAMUTA
POSLE POBEDE
HAJDUCI
TEŽAK SAN
BRBA ’ARAMBAŠA
EPIDEMIJA
NA GROBU MAKSE ŽABE
CVRCA IZDAJICA
OPROŠTAJ
ODMETANJE
U GORI HAJDUCI
PRVA BORBA
MAGARETOVA ISPOVEST
BRBINA PRIČA
GLUVAĆEVA PRIČA
TRTINA PRIČA
VRAPČEVA PRIČA
CVRCINA PRIČA
DRONJINA PRIČA
MOJA PRIČA
HAJDUČKE NEVOLJE
ŠTA JE TAMO BILO
POTERA
TAMNICA
POVRATAK
NA HRASTOVOM STABLU

Lektira za peti razred osnovne škole

Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, Branislav Nušić, dokazao je svoje umeće ne samo u komedijama, već i u drugim književnim žanrovima.

U satiričnom romanu Opštinsko dete, Nušić donosi priču o detetu koje je majka odbacila i ostavila na čuvanje opštinskim vlastima. Radnja je smeštena u neimenovani gradić, na prelazu iz 19. u 20. vek, čime se uokviruje društveno-istorijski kontekst i Nušićevo viđenje onovremenog sveta i društva.
Univerzalne ljudske osobine oslikane su na humoristično-satirični način, sa osobenim pečatom pisca.

Priča je doživela više pozorišnih, pa čak i filmsku adaptaciju.

Roman Hajduci, inspirisan anegdotom iz piščevog života, na humorističan način pripoveda o skupini nestašnih dečaka odmetnutih u hajduke.

Niz komičnih epizoda je ispripovedan iz dečje perspektive, što ovaj roman dodatno približava najmlađim čitaocima. Kroz svoje svakodnevne avanture, junaci se suočavaju sa različitim nedaćama, ali usvajaju i poučne lekcije.

Da li će se dečaci vratiti svojim kućama? Šta će u ovoj pustolovini naučiti o prijateljstvu, pravdi i životu?

Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!

A kad je prošlo šest punih decenija – vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
– Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!
– A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
– Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
– A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
– Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.
Uze reč zatim onaj što je plakao:
– Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!
– A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
– Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
– A jesi li bar poznao i video život taj?
– Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Uze reč i onaj treći, što se smejao:
– Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Iz predgovora

Pođoh jednom svome prijatelju da ga posetim, ali ne zatekoh tamo ni njega ni njegovu gospođu, već njihovu dečicu. Sela deca na kućni prag, čitaju neku knjigu i smeju se. Uzeh da vidim i iznenadih se kad videh da čitaju jednu od mojih knjiga, koja nije nikako namenjena deci. Istrgoh im knjigu iz šaka uz reči:
– Ovo nije za decu, ovo ja nisam napisao za vas!
– E, pa vi napišite nešto i za nas! – reći će mi dečica.
– Dobro. Dajte mi reč da ovo nećete čitati, a ja vam dajem reč da ću napisati nešto za vas.
I, evo, ja otkupljujem dati reč. Pružam dečici knjižicu koja ih može utoliko više zanimati ako im kažem da ova priča nije potpuno izmišljena, već da sam je ja, u svome detinjstvu, odistinski preživeo, a to će reći da ova priča opisuje život dece koja su današnjim danom čitaocima dedovi.
Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati čemu nasmejati. Najviše možda meni. Ja ću se tome njihovom smehu radovati, jer dečiji smeh je najveća radost starosti.
Čika Nušić

Roman Hajduci je pisan za decu i obiluje brojnim poukama. Koristeći se humorom u velikoj meri, Nušić nas odvodi u svet nestašnih dečaka čije avanture zauvek ostaju u našim srcima. Reč je o uzbudljivoj, iz dečje perspektive ispripovedanoj avanturističkoj priči u čijem središtu je četa nestašnih dečaka odbeglih u hajduke. Ovo je jedan od prvih srpskih humorističkih romana napisanih za najmlađu čitalačku publiku. Pre nego što nas uvede u radnju romana i pokaže nam kako se javila ideja o hajdukovanju, Branislav Nušić nas upoznaje sa svojom družinom koju čine: Čeda Brba, Laza Cvrca, Mika Dronja, Sima Gluvać, Mile Vrabac, Mita Trta i narator.

Objavljen ranih 30-ih godina XX veka, roman Hajduci Branislava Nušića u istoriju srpske književnosti pozicionirao se među prve humorističke romane napisane za najmlađu čitalačku publiku. Premda je imao pionirsku ulogu, s vremenom će postati jedan od najčitanijih romana uz koji su odrastale, i odrastaju, generacije i generacije čitalaca. Građeno na anegdoti iz piščevog iskustva, ovo delo napisano je s namerom da nasmeje i pouči. Reč je o uzbudljivoj, iz dečje perspektive ispripovedanoj, avanturističkoj priči u čijem središtu je četa nestašnih dečaka, odbeglih u hajduke. Iako su njihobve zgode I nezgode, a sa tim u vezi i komične epizode, ono što zaokuplja pažnju najmlađih čitalaca, šire gledano ovaj roman govori o pobuni mladih protiv sveta odraslih, podsećajući pritom ove potonje da su i oni nekada bili deca, te da se dečjim nestašlucima nasmeju, „[…] jer dečji smeh je najveća radost starosti“.

„Moja jučerašnja smrt" je izbor iz priča, feljtona i kolumni koje je Branislav Nušić potpisivao pseudonimom Ben Akiba. Namera ovih kratkih formi je da pokaže koliko se toga kod nas promenilo (ili nije?) za prethodnih sto i kusur godina i koliko je Branislav Nušić bio dalekouman, dalekovid i daleko iznad svoje sredine i svog vremena. Kako kaže naš poznati satiričar Vlada Bulatović Vib: „Smešne su jadikovke u stilu ’Eh, da nam je danas jedan Nušić!’. Nušić nam je danas tu. Jer unuci u svemu liče na svoje dedove, pa i u manama."

Stoga vas ostavljamo u mislima sa prvim pasusom prve priče iz ove neobične zbirke, pa vi sami procenite da li je u pitanju 1906. ili 2020. godina: „Kod nas se u Beogradu, od pedeset godina naovamo, neprestano nešto meri, kopa, raskopava, nasipa, spušta kaldrma pa opet diže i... jednako se radi, a taj rad, tamo u opštini, zove se zvaničnim jezikom čas regulacija, čas nivelacija, a čas kanalizacija. I, kao što vidite, za svih ovih pedeset godina kopanja mi niti smo regulisani, niti nivelisani, niti kanalisani."

Ben Akiba je alter ego Branislava Nušića (1864 — 1938), našeg najpoznatijeg komediografa, koji je Nušić bio prinuđen da koristi zbog svojih antirežimskih stavova i čestih hapšenja.
Ovde se misli na vreme od 1904. do 1907. godine kada je Nušić aka Ben Akiba za hleb zarađivao pišući feljtone (danas bi rekli kolumne) za dnevni list „Politika".
Biografija Branislava Nušića je smeštena između robijanja u Požarevcu (zbog pesmice koja savetuje srpskoj deci da postanu generalske babe, jer će biti sahranjeni s više počasti nego nacionalni junaci) i titule člana Srpske kraljevske akademije, u koju je primljen 1933. godine posle mnogih odlaganja i oklevanja, a ne 1924. godine kada je i predložen.
Njegova najpoznatija dela su „Gospođa ministarka", „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Autobiografija" i „Ožalošćena porodica". Smatra se začetnikom retorike u Srbiji, a bio je još i novinar i diplomata.

Autobiografija jednog od naših najznačajnijih komediografa, autentično svedočanstvo o jednom vremenu i piščevim školskim danima. „Napisao sam ovu knjigu”, kaže Branislav Nušić, „zato što sam njome hteo da obeležim šezdesetogodišnjicu života… da pogledam čak daleku prošlost, najdragoceniji deo života. Ali ne osvrćem se da zaplačem za onim što je prošlo. Osvrćem se da se nasmejem smehom…”

Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama.