DOMAĆE KNJIGE

Bitno je na koji način se kažu stvari, jer rečima razmišljamo i prevodimo ono što osećamo.

„Ova knjiga nije napisana isključivo za psihologe već za svakoga ko je osetljiv na ljudsku bol i stvarnu mogućnost da je prevaziđe ili prihvati. Njeni protagonisti nisu plod književnog hira. Video sam ih kako se iz nedelje u nedelju kidaju, smeju, plaču, frustriraju i ljute u mojoj ordinaciji”, piše diplomirani psiholog Gabrijel Rolon u prologu Priča s kauča.

„Deset životnih priča” koje čine ovu knjigu zasnovano je na stvarnim događajima. Na seansama analitičar i pacijent postižu dogovor da zajedno krenu jednim od najtežih puteva: onim koji vodi ka istini kao jedinoj alatki za razrešenje boli. Ljubomora, anorgazmija, bol, neverstvo, krivica – sva ta osećanja mi senzacije, toliko prisutne u ovim „modernim vremenima” – neke su od tema kroz koje Gabrijel Rolon (poznat i po radio i televizijskim programima) izlaže svoj način razumevanja psihoanalize. Dinamika koja pažljivo sluša priče koje prelaze iz smeha u suze i iz tuge u radost, a da nikada ne izgube svoj integralni tok u nezamenljivoj knjizi.

Hajde da živimo tako da možemo da se pogledamo, a da se ne stidimo onoga što jesmo.

Kao nešto nemoguće i kao iluzija, kao cilj i takođe kao imperativ, ideja sreće nas u ovim vremenima izaziva više nego ikada. „Kako da budemo srećni?” Ta rečenica koja lebdi nad nama kao nalog modernog sveta nametnuta nam je da nas zaslepi i učini da izgubimo iz vida da pitanje zapravo treba da bude: „Šta je sreća?”

U svojoj knjizi Gabrijel Rolon nas poziva da krenemo tim putem unazad. Da razložimo uobičajena mesta i predrasude kako bismo otkrili šta se krije iza te iluzije koja se prodaje kao panaceja, a zapravo je zamka. Između psihoanalize i umetnosti, između filozofije i književnosti, on razvija svoju mapu puta, mapu spisova koja ide od klasične mitologije do Bjung-Cul Hana preko Frojda, Lakana, Borhesa, Nicea, Šopenhauera, Ajnštajna, Alehandra

Doline, Ane Frank, Bertranda Rasela i Kont-Sponvila, među mnogima drugima.

Još jednom, kao i svojim prethodnim delima i veran stilu koji ga je učinio jednim od najčitanijih autora poslednjih decenija, Rolon nas poziva da razmišljamo suprotno od površnih trendova.

I upravo tu, u toj neprijatnoj zoni života, za kojom se istovremeno žudi, Sreća postaje nezaobilazan esej, pronicljiv, ljudski.