DOMAĆE KNJIGE

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica, esejistkinja i akademik. Bila je prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.Bila je i prva žena u Srbiji koja je bila izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademija nauka.Trilogija knjiga koje je Narodno delo priredilo kao komplet sastoji se od sledećih naslova: 1.Zapisi o mome narodu-Isidorina zbirka prozno-esejističkih tekstova visoke dokumentarne vrednosti koji odišu čovekoljubljem, rodoljubljem i buđenjem patriotskog duha u vidu slikovitog književnog prikazivanja raznovrsnih životnih priča i ideja koje su se rađale i nestajale u srpskom društvu u periodu dva svetska rata.Ove slikovite prozne forme predstavljaju svedočanstvo minulog vremena, aktuelnost istorijskog trenutka i neretko autobiografski obojen doživljaj sav u službi angažovane književnosti kojom uvažena spisateljica služi jednom novom vremenu. Za razliku od građanske klase koju je dobro poznavala i kojoj je po obrazovanju i poreklu pripadala, nove običaje i nove prilike nastale nakon Drugog svetskog rata, Isidora nije sasvim razumela. Nastojala je, međutim, da duh proživljenog istorijskog trenutka i ličnog iskustva pretoči u literaturu, odabravši da piše o Beogradu, o Srbiji, o običnim ljudima čije vladanje u ratnim okolnostima svedoči o patriotizmu i čovekoljublju. Rodoljubiva i pravična dama visokih moralnih aršina, dokazala se na polju patriotskih tema kao vešt i pronicljiv pripovedač. 2.Stopama hristovim-Knjiga religiozno nadahnutih prozno-poetskih zapisa i eseja u kojima, najumnija među Srpkinjama svoga vremena, spisateljica izraženog duhovnog i moralnog senzibiliteta, brojna lična pitanja i nedoumice čoveka pojedinca izvodi na široko polje opštosti, otkrivajući tako svoju višestruku prirodu književnika i mislioca koji je u stanju da odgonetne brojne ljudske nedoumice pronicljivim duhovnim pogledom.U ovoj dragocenoj knjizi koju donosimo pred čitaoce, sabrani su zapisi pretežno religiozne podloge koji se kreću od kratkih proznih formi meditativnog karaktera u kojima su Isidorina religijska promišljanja i obraćanja Bogu sasvim otvorena i lična, preko religioznih eseja sa elementima putopisnih pribeleški i filozofskih razmišljanja, potom ključnih metafizičkih pitanja u kojima se autorka ukazuje ne samo kao vrsni literata dorađenog stila, već i kao iskusan vodič i mislilac na putu duhovnih sumnji i ponora. Ova nadasve zanimljiva i uvek aktuelna knjiga duboke moralne i duhovne snage, nije izgubila na značaju i vrednosti ni nakon više od osamdeset godina od izlaska iz štampe. Uz Isidorinu nadahnutu studiju o Njegošu i Zapise o mome narodu, knjiga Stopama Hristovim čini veličanstvenu celinu kojom izdavačka kuća „Narodno delo“ obznanjuje projekat pod nazivom „Isidorino pero“, čiji je cilj da osvetli književno i intelektualno pregnuće „prve Evropljanke srpske kulture“. 3.Njegošu knjiga duboke odanosti-Knjiga Isidorine književne i umetničke zrelosti, knjiga himničnog, ali i narativnog karaktera posvećena, kako sama autorka kaže, „Prometeju Srpstva“ čiji jubilej, 210 godina od rođenja, proslavljamo upravo u ovoj godini. Ova knjiga je razlog zbog koga se Isidora Sekulić s pravom smatra jednim od najvećih njegošologa, zbog čega njena knjiga posvećena jednom od najvećih srpskih pesnika, zaslužuje da se ponovo nađe među čitaocima.U pisanju o „tragičnom junaku kosovske misli“, o „Pustinjaku cetinjskom“, „Prometeju Srpstva“, o „najvećem srpskom pesniku“ Njegošu, oprobala su se najveštija pera naše književnosti. Opčinjena filosofom, pesnikom i misliocem Njegošem, njegovom umnom i fizičkom lepotom, Isidora Sekulić objavila je u Politici uoči Drugog svetskog rata nekoliko zanimljivih članaka o crnogorskom vladici. Godina 1945. sva je u znaku posvećenog pisanja opsežne monografije pod nazivom Njegošu - knjiga duboke odanosti. Ideja je, zapravo, bila da knjiga izađe o stogodišnjici Gorskog vijenca 1947. godine, kako bi darovita spisateljica priredila nešto ozbiljno i nesvakidašnje u slavu toga krupnog čoveka u svakom pogledu. Kroz knjigu o njegovom svetlom i neprolaznom liku živi i Isidora Sekulić, kao jedan od najvećih i najumnijih njegošologa u nedrima srpske kulture.

Očarana Norveškom, Isidora Sekulić pre sto deset godina ispisuje Pisma iz Norveške, jedinstveno klasično delo, prvi moderan putopis u srpskoj književnosti 20. veka.

Knjiga Isidorine književne i umetničke zrelosti, knjiga himničnog, ali i narativnog karaktera posvećena, kako sama autorka kaže, „Prometeju Srpstva“ čiji jubilej, 210 godina od rođenja, proslavljamo upravo u ovoj godini. Ova knjiga je razlog zbog koga se Isidora Sekulić s pravom smatra jednim od najvećih njegošologa, zbog čega njena knjiga posvećena jednom od najvećih srpskih pesnika, zaslužuje da se ponovo nađe među čitaocima.

Knjiga religiozno nadahnutih prozno-poetskih zapisa i eseja u kojima, najumnija među Srpkinjama svoga vremena, spisateljica izraženog duhovnog i moralnog senzibiliteta, brojna lična pitanja i nedoumice čoveka pojedinca izvodi na široko polje opštosti, otkrivajući tako svoju višestruku prirodu književnika i mislioca koji je u stanju da odgonetne brojne ljudske nedoumice pronicljivim duhovnim pogledom.

Zapisi o mome narodu - Isidorina zbirka prozno-esejističkih tekstova visoke dokumentarne vrednosti koji odišu čovekoljubljem, rodoljubljem i buđenjem patriotskog duha u vidu slikovitog književnog prikazivanja raznovrsnih životnih priča i ideja koje su se rađale i nestajale u srpskom društvu u periodu dva svetska rata.

Pored toga što je živela u godinama burnih istorijskih dešavanja, ni tadašnja književna kritika nije bila spremna za književnost žene koja je kroz život išla sama i sa idejama budućeg vremena. Ipak, sve to nije predodredilo ni njen životni ni stvaralački put. Stekla je široko obrazovanje, bila je poliglota, interesovala se za druge kulture, te je mnogo putovala. Uz sve to, čitanje je za nju predstavljalo nepresušno izvorište nadahnuća i spoznaje sveta. „Saputnici“ su prvi put ugledali svetlost dana 1913. godine, a „Pisma iz Norveške“ 1914. godine. Dakle, ove i naredne godine obeležava se 110 godina od njihovog objavljivanja, a mi ih i danas čitamo i nalazimo u njima mnogo toga što prepoznajemo kao naše, odnosno savremeno. To potvrđuje da je Isidora Sekulić u svojim delima iznedrila ono što bismo mogli odrediti kao univerzalno u sveopštem ljudskom iskustvu.

Ovo izdanje je dragoceno i po tome što je predgovor napisao profesor Jovan Delić.



Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu. Zbog očevog posla, detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Rano je ostala bez majke. Zahvaljujući očevom stavu, ali i sopstvenoj želji da se obrazuje, posle završene gimnazije u Zemunu, pohađala je Višu žensku školu u Novom Sadu, Srpsku učiteljsku školu u Somboru, i potom se usavršavala u Budimpešti. Doktorirala je 1922. godine u Berlinu. Znala je nekoliko svetskih i klasičnih jezika, te je ostavila neizbrisiv trag i kao prevodilac. Godine 1939. izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, postavši tako prva žena akademik u Srbiji.
Umrla je 1958. godine u Beogradu.

Povest o ljubavi između monaha Irineja i mlade pijanistkinje Ane Nedić koji se zaljubljuju jedno u drugo dok priređuju liturgijsko-muzičke koncerte u Bogorodičinoj crkvi. Shvatanje suprotnosti između duše i tela, neba i zemlje, čistih osećanja i telesne požude nosi junake romana kroz intimne drame i sam zaplet.

Isidora Sekulić je bila veliki moralista u najplemenitijem smislu reči. Njeno insistiranje na moralnosti likova, kao i na moralnosti samog sižea nekog dela, bilo je ugrađeno u ono što književnu kritiku čini književnošću – misaonost i impresiju autora. Lepota njenog iskaza, danas tako retka u našoj savremenoj književnoj kritici, privlači i današnjeg čitaoca da čita prikaze knjiga koje su odavno prisutne samo u književnoj istoriji i to često na njenoj margini. Njena književna kritika sama je po sebi književni tekst, i to je ono što će joj obezbediti čitaoce i u budućnosti. Ona je filter kroz koji Isidora Sekulić želi da obogati intelekt i emociju svojih čitalaca a kroz njih i kulturu srpskog naroda.

„Sve što čovek radi, samo je priprema da se doživi ljubav.“
„Jednostavan je čovek dotle dok božiji darovi u njemu nisu naročito razvrstani i imenovani, ni po smislu ni po dejstvu i moći. Takav čovek je tih i blago osvetljen kao crkvica u kojoj gore mnogo svetiljaka užeženih od raznih darovalaca, namenjenih raznim ciljevima, zemaljskim i nebeskim, i koje se u trajnom miru gase i ponovo pale. I samo svetle.“
Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 - Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Кostiću, Petru Кočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.