ZAPISI O MOME NARODU

Ova antologija čitaoca vodi, hronološkim redosledom i različitim stilovima, kroz tri perioda Čeovog života, u kojima je sadržana većina njegovih ideja i razmišljanja o Latinskoj Americi:

1950–1956: Susret s Latinskom Amerikom
1956–1965: Latinska Amerika iznutra
1965–1967: Ujedinjena Latinska Amerika: revolucionarni internacionalizam

Tokom svakog od ovih perioda, Če je sticao dragocena iskustva suočavajući se s raznim iskušenjima i neverovatnim izazovima koji ga nisu mogli pokolebati, uspevajući da, zahvaljujući svojoj čeličnoj volji, istraje u svojoj životnoj želji da, kako će se čitalac i sâm uveriti, osmisli način na koji bi bilo moguće poboljšati život naroda i Latinsku Ameriku
pretvoriti u Veliku Otadžbinu.
Čitalac će ovde prvi put upoznati Čeov život, počev od njegove najranije mladosti pa sve do njegovih poslednjih dana u Boliviji: njegovu viziju, ideje i teorije o Latinskoj Americi i njenim narodima, za koje je živeo i za koje će večno živeti.

U svetu koji danas ludilo gotovo isključivo posmatra kao bolest, stari Grci nudili su sasvim drugačiju perspektivu.

U ranoj Grčkoj ono nije bilo samo poremećaj već i način da se probiju granice duše i proširi ljudska ličnost – istovremeno opasnost i dar, poremećaj i nadahnuće. Ludilo je bilo deo religijskog iskustva, temelj delovanja proroka, pa čak i političara, nadahnjivalo je pesnike i pevače, a u ekstatičkim kultovima, poput Dionisovog, otvaralo prostor vizionarskim iskustvima.

Umesto da budu isključeni, „ludi” su u pojedinim epohama imali svoje mesto u zajednici, a društvo je znalo kako da tu silu prepozna, oblikuje i iskoristi.

Ko je, zapravo, lud i šta je bolest?

Đulio Gvidorici prati kako su se odgovori na ta pitanja menjali od arhaične do klasične Grčke, pokazujući da grčka kultura nije monolit, nego složen i promenljiv svet u kojem se mit i razum ne isključuju, već prožimaju.

U 5. veku pre nove ere rađa se pitanje „zašto?”, a s njim i nastojanje da se ludilo objasni prirodnim uzrocima. Hipokrat, lekar i filozof, govori o neravnoteži tečnosti u telu kao uzroku manije, nagoveštavajući racionalni pristup koji će obeležiti kasniju medicinu. Ipak, ludilo ostaje i prostor ekstaze, transa i znanja koje se daruje zajednici. Između nadahnuća i racionalnog mišljenja, u napetosti između mitosa i logosa, oblikuje se temelj zapadne civilizacije.

Na granicama duše: Grci i ludilo uzbudljivo je eruditsko putovanje u svet u kojem granice između božanskog i ljudskog, razuma i osećaja nikada nisu bile čvrsto povučene – i upravo zato su i danas presudne.

Eaeji koje je Man pisao tokom prvog svetskog rata i tiču se tadašnjeg položaja Nemačke u Evropi i svetu, kao i njene buduće političke sudbine

Zapisi i intervjui sa ljudima koji nam omogućuju da upoznamo Mongoliju u njenom autentičnom duhi

Ovo izdanje posvećeno je poeziji i esejistici Varlama Tihonoviča Šalamova (1907–1982), piscu čije je ime u našem kulturnom prostoru najčešće vezivano za prozu i kapitalno delo „Priče sa Kolime", dok je njegov pesnički opus ostao u senci, poznat tek užem krugu čitalaca. Knjiga ima za cilj da upravo taj manje istraženi deo Šalamovljevog stvaralaštva učini vidljivijim i dostupnijim domaćoj publici.

U njoj su sabrani autorovi osvrti na Šalamovljeve eseje i poeziju, kao i desetak pesama u prepevu. Ti prepevi ne pretenduju da budu konačni ili „kanonski" prevodi, već predstavljaju pokušaj dijaloga sa pesnikovom rečju, traženje izraza u srpskom jeziku koji bi, koliko je moguće, sačuvao ritam, ton i etičku strogost originala, bez ukrašavanja i bez ublažavanja. Posebna pažnja posvećena je upravo onoj strogosti i svedočanskoj snazi koja Šalamovljevu poeziju čini jedinstvenom u korpusu ruske književnosti XX veka.

Dok na ulicama ključa, gospodin Tihon je „tu negde, ni blizu ni daleko, sasvim svestan“. Penzionisani profesor, prefinjeni intelektualac, izbegava novinare, ponešto beleži, vodi nekakav dnevnik i sa margine posmatra ono što svi drugi žive iznutra: revoluciju. „Obziri gospodina Tihona“ književno-filozofski su zapisi o našem trenutku: o studentskim protestima započetim 2024. i njihovoj paraleli sa 1968, o revolucionarima i kontrarevolucionarima, o „minimalistima“ koji pokušavaju da razlike prevaziđu – i o pitanju koje nadživljava svaku pobunu: šta se menja promenom vlasti, a šta samo promenom nas samih? Siniša Mitrić, profesor filozofije, kroz lik Tihona Plamenca u razgovor uvodi Hobsa i njegovog „Levijatana“, Bibliju i Svetog Avgustina, ali i požar mladosti, zavičajne predele, Trebinje i Dunav – tražeći, kako sam kaže, „pravu meru“ u vremenu podela. Knjiga za čitaoce koji o uzavrelom dobu žele da misle staloženo – sa margine sa koje se, ponekad, najbolje vidi.

Srpski bukvar nije klasičan leksikon niti suvoparna istorijska enciklopedija, već velika priča o Srbiji napisana kroz pripovesti o ljudima, gradovima, običajima, umetnosti, ratovima, kafanama, muzici, festivalima i svakodnevnom životu. U njemu se susreću Sveti Sava i turbofolk, Crnjanski i mečka Božana, manastiri i soliteri, ćevapi i zenitisti, Radio Beograd i hajduci, avangarda i vašarske pevačice – sve ono
što je vekovima oblikovalo prostor današnje Srbije.

Kroz gotovo 300 odrednica, knjiga prikazuje društvo rastrzano između tradicije i modernosti, ali i mita i stvarnosti. U isto vreme, to je i prostor izuzetne kulturne energije i pamćenja. Srpski bukvar ne donosi samo činjenice, već pokušava da sačuva atmosferu epoha, zaboravljene ljude, nestale gradove i tragove života koji su izgradili identitet Srbije.

Dobitnik četiri Emi nagrade, nagrade Pibodi i dva priznanja Udruženja scenarista otkriva svoj proces pisanja komedije - bez gubljenja razuma.

Zaboravite čekanje inspiracije. Poznati komediograf Eliot Kalen tvrdi da moramo prestati da piljimo kroz prozor čekajući da gotova fora ušeta u naš um. Umesto toga, potrebno nam je "Gajenje viceva - pouzdan proces u kom sadimo premise, negujemo strukturu i na kraju žanjemo čist humor..

„Da li je upitno što – evo, već godinama – zapisujem i objavljujem opaske o svojim doživljajima, o razmišljanjima, o susretima, o knjigama, o ljudima? Nisam li se izložio opasnostima da se, sutra, olako sudi o meni, da neki nadobudni postdiplomac ima gotove ’argumente’ za skiciranje mog književno-psihopatološkog portreta?!”, piše Čedomir Mirković u jednom od unosa u svoj dnevnik, sugestivno naslovljenim „Izlaganje riziku”.

Dnevnički zapisi od kojih se sastoji knjiga Šta nam knjige kažu nastajali su, iz dana u dan, od početka 2000. do jeseni 2002. godine, a polazna namera bila im je da – na osnovu doživljaja, susreta, portreta, ocena, zapažanja i događaja – proprate smenjivanje dva veka i dva milenijuma.

Ova knjiga predstavlja svojevrstan nastavak: sedmo u nizu Mirkovićevih dela dnevničke proze, pored dobro poznatih naslova: Bez iluzija (1981), Ponoćni dnevnik (1985), U kritičarskoj dokolici (1987, 1989), Nove dokolice (1990), Nevidljivi okviri (1999) i 1001 dan – nadomak ćutanja (1999).

Delo Šta nam knjige kažu svojevrstan je mozaik sastavljen od Mirkovićevih probranih i lucidnih zapažanja koja se kreću od simpatičnih anegdota iz književnog i kulturnog života, preko ciničnih i satiričnih opaski, do mudrih i gotovo stoičkih saveta za prihvatanje svega što jedan složen i sadržajan život – kakav je Mirković zasigurno imao – može da nametne.

Na stranicama ovih dnevnika pojavljuju se neke od najeminentnijih ličnosti iz kulture i javnog života, kao što su Milorad Pavić, Branko Radičević, Duško Radović, Ivo Andrić, Matija Bećković, Aleksandar Tišma i brojni drugi, ali Mirković u ovim zapisima daje prostor i potpuno nepoznatim slučajnim prolaznicima čije je živopisne, komične i neretko apsurdne izjave načuo tokom godina i zabeležio ih u segmentima pod nazivom „Rečenice s pločnika“.

U izdanju koje je pred nama čitaoci će se susresti s tekstovima nekada objavljivanim po listovima i časopisima (mahom u Letopisu Matice srpske), na kojima nisu vršene nikakve naknadne intervencije, bez obzira na to što su burna zbivanja najnovijeg razdoblja nudila priliku za revizije uz novu i dopunsku argumentaciju.

Ovo delo nije samo dokument turbulentnih događaja u politici i kulturi dvehiljaditih, već i prozor u lični svet jednog od naših najzapaženijih književnih kritičara, esejiste i izdavača. Na odmet nije ni činjenica da ove stranice obiluju izvrsnim literarnim preporukama i nezapaženim biserima koje je autor, tokom decenija u svom poslu, izdvojio za nas.

Reči kao da se više ne povezuju s onim na šta referišu, zato što je sigurnost značenja razneta; reči su postale slične valuti pod inflacijom – prazne, uvredljivo bezvredne. Reči onda moraju da budu korišćene drugačije, možda sa manje izvesnosti i samosvesnije: samosvesna poteškoća. Reči, kao recimo kod Beketa, možda čak moraju da umru, da propadnu u tišinu.
U knjizi Kako se gradi priča, književni kritičar Džejms Vud vodi čitaoce kroz mehanizme pripovedanja. Ovo nije priručnik sa gotovim receptima za pisanje, već dubinska analiza postupaka koji fikciju čine uverljivom i živom. Vud objašnjava temeljne tehnike proze pomoću kojih se grade uverljivi, slojeviti i duboki junaci, ali i atmosferični i opipljivi književni svetovi.
Strastvenim čitaocima ova knjiga nudi novu prizmu kroz koju će posmatrati omiljena dela, otkrivajući skrivenu arhitekturu iza priča koje vole. Za autore, ova knjiga predstavlja neprocenjiv alat za razumevanje sopstvenog zanata i podizanje svesti o pripovedačkim odlukama.
Pronicljivo podsećanje na temeljne principe koji garantuju trajnost izmaštanom delu.

Dvadeset priča koje podsećaju da iza svake dijagnoze stoji čovek

Rende je zbirka od dvadeset priča nastalih iz višedecenijskog iskustva autorke kao lekarke u Savetovalištu za HIV i sidu Studentske poliklinike u Beogradu. Inspirisane stvarnim događajima, ove priče vešto spajaju dokumentarnu osnovu i književnu fikciju, uz potpuno očuvanu anonimnost ljudi čije su sudbine poslužile kao inspiracija.

Kroz dirljive ispovesti i životne situacije koje se mogu dogoditi svakome, knjiga prati gotovo četvrt veka borbe protiv stigme, straha i predrasuda – od vremena kada je HIV bio gotovo sinonim za smrtnu presudu do savremenog doba, u kojem zahvaljujući terapiji ljudi sa HIV infekcijom mogu da vode dug i kvalitetan život.

Svaka priča donosi drugačiju ljudsku sudbinu, ali ih povezuju univerzalne teme ljubavi, gubitka, poverenja, krivice, prihvatanja i nade. U središtu svih ispovesti nalazi se savetnica koja sa velikom empatijom sluša, razume i pomaže ljudima u njihovim najtežim trenucima, pokazujući koliko su saosećanje i razgovor važni u procesu izlečenja i prihvatanja.

Napisana jednostavnim, neposrednim stilom i bogata autentičnim dijalozima, Rende istovremeno je uzbudljiva zbirka priča, dragoceno svedočanstvo jednog vremena i knjiga koja podstiče razmišljanje o ljudskosti, toleranciji i odgovornosti. Ovo je delo koje ruši predrasude, razvija empatiju i podseća da razumevanje često predstavlja prvi korak ka promeni.

Rende će posebno zainteresovati čitaoce koji vole istinite životne priče, društveno angažovanu književnost i knjige koje ostavljaju snažan emotivni utisak i dugo ostaju u sećanju.

Miodrag Lekić, po svom ukupnom intelektualnom zalaganju predstavlja
osobenu ličnost u Crnoj Gori, šarmom, obrazovanjem, načinom mišljenja
i ponašanja, ali i smislom za produbljene analize različitih fenomena, od
političkih do kulturnih i duhovnih.
Posebno je u ovoj knjizi dragocjeno svjedočanstvo o Borislavu Pekiću u
kojem Lekić minuciozno oslikava portret velikog pisca, dat i kroz prizmu
lične komunikacije i neposrednih susreta.
Sve u svemu Miodrag Lekić, koji je zapažen na našoj kulturnoj i političkoj
sceni, daje nam na uvid obilje zanimljivih dešavanja, situacija i događaja,
odmjereno, promišljeno, na njemu svojstven gospodstveni način.
— Prof. dr Sonja Tomović-Šundić
Privilegija je čitati tekstove Miodrag Lekića, i to višestruka. Autor ovih tekstova
je intelektualac renesansnog obrazovanja, elitini diplomata, tvorac
jedne ozbiljne „Istorije Italije“, pisac sjajnih tekstova koje, jednostavno rečeno,
ne bi mogao napisati niko drugi. Ovi tekstovi donose njegovo znanje,
razgranato i široko, koliko se god on trudio da sve to saopšti nepretenciozno,
ali i jednu starinsku otmenost koja svemu daje dodatnu dimenziju,
narativnu i intelektualnu.
— Balša Brković, književnik
Autor u analizama uspeva da sačuva svu neophodnu širinu, dubinu i nadu
za moguću i neophodnu alternativu. Sadržaj, jezik i stil Miodraga Lekića,
u ovoj, kao i u njegovim drugim knjigama i tekstovima, odlikuje danas isto
tako retka simbioza i sinteza erudicije i elegancije. U svakom slučaju, još
jedan razlog, da ovu knjigu svakako pročitate.
— Prof. dr Milan Popović