DOMAĆE KNJIGE

Kurve, a ne princeze, jer muškarci tako žele

Roman u slikama Beograd–Paris čitatelju ne daje vremena da odluči hoće li se upustiti u čitanje ili ne jer u prvoj sceni dijalogom je uvučen u radnju kao u vrhunsko filmsko djelo.

Napisati roman isključivo koristeći dijalog, nemojmo se zavaravati, zahtijeva veliki napor i nadarenost.

Svaka rečenica koju likovi izgovaraju ocrtava nam njihove karaktere, odnose proizašle iz tih karaktera, njihovu svakodnevicu i neumitan rasplet. Iako prosječan čitatelj duboko uvučen u svoj konformizam, nikada neće živjeti život glavnog junaka Mihajla ni njegovog kuma, a pogotovo ne Marine, osjećamo bliskost i prepoznajemo osjećaje koji se nastanjuju u nama uslijed svih događaja i osjećaja pravde i nepravde učinjene likovima.

Mihajlo ne čeka božju pravdu, on želi naplatiti sve svoje patnje, sramote i promašaje tuđih ispraznih života koji su se isprepleli s njegovim. Roman najavljuje budućnost glavnih likova tako da kroz kirurški precizne rezove secira prošlost i „grijeh“ svih likova, uključujući i Mihajla.

Zgusnuta radnja postignuta je jezikom koji balansira između kurtoaznog i uličnog, pri čemu prvo govori o onom kako likovi vide sebe, a drugo o onom što u stvarnosti jesu.

Politika, novac, prijevare, pogodovanja, nepotizam, neovisno o političkom sustavu, većinu likova čini prepoznatljivim čitatelju stvarajući mučan osjećaj da se svijet vrlo sporo mijenja, ako uopće, a da mutni tipovi, neznalice i poltroni uvijek pronađu put do vrha moći. Ali, kao u dječjim bajkama, slutimo i nadamo se da će pravda nekako pobijediti.

No, Beograd–Paris nije bajka, jer u romanu nema klasične princeze koju je jednostavno spasiti. Ovdje su žene kurve, jedna iz potrebe za ljubavlju, a druga svojim profesionalnim izborom.

Takav pojam žene u patrijarhalnom svijetu nemoguće je izbjeći, što je naglašeno odnosom prema ženama kao vlasništvu muškarca. U romanu žene naizgled biraju svoj put bez kajanja, ali u oba slučaja njihova potreba za ljubavlju ne nalazi odgovor u svijetu koji ne mogu promijeniti, već pristaju zrcaliti mušku patologiju seksa. Muškarcima je seks – jebanje, a svoju ukupnu uspješnost vide kao broj mogućih snošaja u jedinici vremena. Žena je objekat, a nikada ravnopravni sudionik događaja. Osim kada se na kraju svode računi. Svi apstraktni pojmovi koji u životu predstavljaju ljudske vrijednosti – pravde, istine, ljubavi, nade i sreće – u romanu su iskrivljeni shvaćanjem društva u kojem ne želimo živjeti.

Roman nam ne daje mira danima nakon čitanja jer u svakom liku prepoznajemo neku našu vrlinu ili manu i tjera nas da se s njom obračunavamo. Za čitatelje nesklone filozofskom promišljanju, ovaj roman donosi uzbuđenje, napetost i jedino moguću katarzu. Ne treba nam bog da platimo svoje račune. To će uvijek biti drugi čovjek.

Roman Beograd–Paris lako je zamisliti ekraniziran, kao i gledatelje koji će napeto iščekivati sljedeći nastavak TV serije. Pročitavši ga, pitala sam se ima li autor neku realnu podlogu, stvarni događaj koji ga je potaknuo da napiše roman u čijoj je pozadini kritika društva premreženog kriminalom na svim razinama, s jasnim temeljem u patrijarhalnom obrascu u kojem je žena predmet vlasništva muškarca i njezin je život određen samo odnosom s njim.

Sanja Bilas

KRLE MEČKA je pisac, liričar, prozaista,…sanjar, sklon alkoholu i svim drugim mukama i radostima žitejskim.
Jednog jutra u njegovom životu sve postaje drugačije od onog kako je bilo gotovo svih jutara i dana pređašnjih.
Drugog nekog dana on saznaje da je postao poznat i veoma cenjen pisac!
Kasnije, nekih narednih dana, on postaje i svetski poznati pisac.
Tako počinje i nastavlja da teče priča u romanu o snu, u sedam snivanja koji se zove DILKAN BRE!
I još mlogo drugo se događa i teče, kasnije u roman.
Ja sam fasciniran KRLETOM MEČKOM, KRLE MEČKA obožava Baba Amfrosiju, koja se Gospodu predstavila pre trista leta i sada je opet tu među nama, Baba Amfrosija obožava da čini dobra dela i čini ih na radost svih, a posebno KRLETA MEČKE i mene, pisca njihovog, Milorada Novakovića, koji na ovom mestu koje se zove DILKAN BRE! svedočim o tome.
Strina Jezdimirka i Baba Amfrosija slažu se s početka kao rogovi u vreći, da bi kasnije taj njihov odnos prerastao u pravo, iskreno i zadivljujuće prijateljstvo, puno poverenja i razumevanja.
Isto se događa i sa Strinom Jezdimirkom i Debelim Radetom i njegovom omiljenom kujom Garom – od rata do istrebljenja dolaze do nečeg sasvim suprotnog ili je to možda samo san?
Kec, kafedžija, Žikula, Miroklija i Marinac (tako se zove po majci Mari), posle njihove iskrene i potresne ispovesti, pojedinačne i zajedničke, postaju novi ljudi, istina oslobađa i u ovom slučaju njihovom.
Dr Sredivoje suočen sa čudima postaje i sam pogođen čudom.
Šta reći za Melentija sa grbu i bez grbu njegovu čuvenu?
A Željana kadena se pojavi u život Krletov? Šta se ondak događa?
Pisac, to jest ja, to jest Milorad Novaković, mnogo lepo se družio sa njima tokom pisanja. Priznajem! Družim se i sad i nastavljam i mlogo mi je lepo to druženje. Obećavam ne da prestajem ni za ubuduće sa to.
Tako bilo po volje Anđeoske, i oni, Anđeli, mlogo uživali grdni sa svih nas, a verujem i da ćete i Vi da se lepo družite i sa njima i sa nama i da uživate u lepoj priči njihovoj.
Želja nam je svima, kad Vam se već prikazujemo, da tokom čitanja ispadne da se lečka nasmejete i oraspoložite i pomalo da se upitate i o sebe i o svet u kojem smo, i o sve ostalo.
Možda su i neka Vaša pitanja i Vaši odgovori tuna sadržani?
Bidnite mlogo pozdravljeni.

Glavni junak romana GLAMOČKO GLUVO je Đuro, još i zvani Đuka i još zvani i Ludi Đusa.
Đurom ga zovu kad su ozbiljni u razgovoru, Đukom u nekim drugim situacijama, a Ludim Đusom, kada se smeju njegovim zgodama ili nezgodama ili citiraju neke njegove misli u prigodnim za to situacijama.
Ja sam fasciniran Đurom, Đuro je fasciniran Miladinom, Miladin je fasciniran Glamočkim gluvim kolom, uživa u njemu i pruža priliku svima da ga zaigraju i kad im je volja i kad im nije, pa im posle postane.
Đuru živcira Zid pred kojim se nađe na putu do onog trećeg što ni san ni java nije.
Iza tog Zida, prozirnog, čvrstog, pruženog u visinu beskrajnu i dužinu još beskrajniju nalazi se smisao njegovog puta.
Ljut je na Zid, ali ga razume, jer i Zid ima svoj Zid sa kojim mu je najljepše.
Zašto je Zid tu gde je? Ne zna, ali zna da i to svoj smisao ima. Takođe i zna da ga mora proći da bi došao tamo gde će mu biti najlepše. Kroz njega ili oko njega, svejedno, samo da prođe.
Izubijali smo se i on i ja, tražeći način da ga preskočimo, da ga obiđemo, da naćemo neku pukotinu, neku rupu, ma koliko mala bila, u savršenstvu njegovom.
Đuro mi je rekao, da svaki čovek jednom, a neki i više puta, stane pred svoj Zid sa namerom da ga prođe, jer sa one druge strane Zida je sve ono što želi, što traži i što mu treba.
Marka, s početka, nervira sađenje tikava sa Đurom, kasnije poznaje sve ono u Đuri što kod drugih ljudi nema i zajedno sa njim ulazi u svoje najtajnije tajne.
Ivan sa Đurom druguje, iskreno, kao i svi bonvivani što znaju biti iskreni.
Ratku, zatečenom velikom istorijom, čiji važan deo ili šraf, svejedno, postaje, Đurino prisustvo i smeta i nesmeta, prihvata ga i ne prihvata ga, otima se i ne otima.
U vremenu koje počinje da se pretvara u Ludnicu, Đurin razum, kojim osuđuje tu vrstu ludila, jer samo ljubav i ljepota imaju smisla, oni su bili i pre početka i biće i posle kraja, kose se sa Ratkovim shvatanjem potrebe velikih promena, pa makar to moralo i biti teško i neobjašnjivo, pa makar i kroz najgore morali proći. Slaže se i Ratko da su i ljubav i lepota to što jesu, ali do toga se mora doći, ma kako teško bilo i ma koliko bolno bilo. Đuro se ne slaže sa načinom koji Ratku postaje izgleda jedini kojim se može tamo gde želi stići…
Kao i u većini muških priča, ovo je priča i o ženama, koje svemu smisao daju i svemu smisao jesu i bez kojih smisla nebi bilo. Ovo je priča i o Ženi, onoj Đurinoj, sa kojom on tek postaje ono što jeste, kad od dvoje razdvojenih jedno postanu.
Đuro otvoreno razgovara sa Bogom, nudi Mu da ponovo svet napravi, sedam dana Mu je trebalo da svet sačini i manje će Mu trebati da ga popravi, da više u njemu nema mržnje i Zla, da nema suza i bola, i da sve bude ljubav i ljepota, tako Ga Đuro i savetuje i bodri i moli da to učini.
Tuguje Đuro zbog sudbine Mojsijeve, koji vide zemlju u koju je krenuo, pokaza mu je Bog, al mu nedade u nju ući…
Na mnoga moja pitanja Đuro je dao odgovore, nekad dečijom naivnošću, nekad dubokom filozofskom mudrošću, najčešće je to činio kroz šalu, a nije se ustezao ni da bude grub i tvrd u svojim stavovima.
Đuro je veoma zahtevan lik. Nasmejao me je do suza mnogo puta, rastužio ponekad, on zna da se iskreno raduje i iskreno tuguje.
Jurio sam za njim, jer on se kreće velikom brzinom, uzalud mi je bilo da zapomažem – Đuro, zastani malo čoveče, ja sam samo tvoj pisac, nije hteo da stane, terao je svojim putem, svojom brzinom…Oćeš da se družiš sa Anđelima, evo ti prilike za to, dobre, odlične, rekao mi je.
Morao sam za njim, jer takve likove moraš da voliš, ma kakvom se brzinom i ma po kakvim putevima kretali. A i anđeli neće drugačije, nego baš tako, a ko bi normalan odbio da se druži s Anđelima?