DOMAĆE KNJIGE

Ovo nije knjiga u kojoj su detinjstvo i momačko doba opisani na način uobičajen za memoarska štiva. Koliko memoarsko, posredi je i romaneskno ali i filozofsko delo. U njemu Unamuno prikazuje dete kao bezuslovno biće igre, ali tako da sistematski približi čitaocu njegovo postepeno upoznavanje sa igrama u užem smislu te reči poput onih sa sličicama, preko razonoda tipičnih za dečaštvo poput tuča i kinjenja životinja, do posrednog detinjeg upoznavanja sa prirodom, etikom i kaznenim sistemom, ekonomijom – uključujući i državni intervencionizam! – do njegovog (ne)formalnog bavljenja filozofijom i poezijom, koja se po Unamunu nalazi u korenu svih dečjih aktivnosti. Ako je za dubinsko poznavanje Španije Unamunova Suština Španije supstancijalno delo, onda su za dubinsko poznavanje autora koji je objasnio njenu srž, Sećanja na detinjstvo i momačko doba ključna knjiga.

Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspek-tive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini.

Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od naj-istaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce.
Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“

U središtu Unamunovih razmišljanja je čovek od krvi i mesa, jedinstven i nezamenjiv, unutar kog se bije tragična bitka između razuma i duše – tragična usled svoje nerazrešivosti, jer niti razum sa apsolutnom sigurnošću može ustvrditi da smrt znači kraj postojanja, niti vera izvesnost besmrtnosti. Prepuštanje takvim tragičnim suprotnostima, iz kojih je sastavljen život, uslov je čovekove celovitosti.

Delo koje se nalazi pred čitaocem možda je i najzagonetnije Unamunovo delo. Sačinjeno je od romanesknih segmenata, istorijskih i književnih referenci, kritičkih komentara, ličnih promišljanja o društvu, religiji, sociologiji, filozofiji, politici. Kritičari ovaj tekst opisuju kao "esej, ispovest, dijalog i dnevnik", gde se "autobiografski elementi mešaju s razmišljanjima o književnom stvaranju i smislu egzistencije". Unamuno nije voleo svrstavanja i klasifikacije, tako da se ova knjiga može nazvati i "avanturom jezika", koja se nalazi izvan "sintakse romana", ali u okviru njegove magije. Ova mešavina žanra podseća na najlepše pasuse Maraija, ali i paskolovsko seciranje suštine i sudbine i Boga i čoveka. U okviru ovog dela nalazi se i Unamunov portret, koji je napisao Žan Kasu, koji Unamuno komentariše u nastavku dela. Podsetimo se, to je onaj isti Žan Kasu koji je sa toliko nežnosti i razumevanja voleo i pisao o slikama naše Milene Pavlović Barili. Ali to je samo još jedno od mogućih čitanja ovog dela, koje ima onoliko slojeva i tumačenja koliko ima i čitalaca. Unamuno ostaje i inspiracija i zagonetka.