DOMAĆE KNJIGE

Miloradu Paviću, jednom od najznačajnijih savremenih srpskih književnika, bile su bliske masonska filozofija i kulturologija. Analiza njegovog proznog stvaralaštva pokazuje da je bio upoznat sa idejama kraljevske umetnosti i želeo da ih ilustruje kao prepoznatljive znakove i prepoznatljive aluzije u svojim delima.

Masonska tradicija izvodi postojanje bratstva od Hirama, legendarnog graditelja Solomonovog hrama koji je podignut u Jerusalimu u 10. veku pre nove ere. Slobodni zidari sebe smatraju naslednicima i nastavljačima njegovog posla, stoga nakon ceremonije inicijacije, svaki mason mora da izgradi simbolički hram koji nisu dovršili Veliki majstor i njegovi sledbenici templari, masoni, rozenkrojceri. U tom smislu, masoni su simbolični graditelji koji svoj simbolički Hram grade po principima bratstva. Pažljivi čitaoci mogli su da primete da su lik graditelja, motiv izgradnje i sam lik hrama centralni u prozi M. Pavića. Arhitekte i ktitori hramova su glavni likovi u mnogim njegovim delima: carski neimar (Plava džamija), profesor Bogdan Bogdanović i njegovi učenici (Dva studenta iz Iraka), David Senmut (Stakleni puž), Jovan Damaskin i Jovan Lestvičnik (Damaskin), Avram Branković, zidar muzike (Hazarski rečnik), Atanasije Svilar (Predeo slikan čajem), Radača Čihorić i Sandal Krasimirić (Zapis pod znakom Device/Unutrašnja strana vetra), Agata (Zvezdani plašt), Inhotep (Pozorište od hartije). Možemo tvrditi da je učestalost upotrebe lika graditelja povezana sa masonskom vizijom Boga kao Velikog arhitekte sveta, inženjera duša i materije, koji stvara svet po zakonima matematike.“ – prof. Zorjana Huk

Priče u knjizi izabrala je i priredila Jasmina Mihajlović

Knjiga od ukupno trideset priča predstavlja ne samo izbor Pavićevih priča, koje se mogu odrediti kao erotske, već i znakovite odlomke iz njegovih dotadašnjih romana (Hazarski rečnik, Predeo slikan čajem, Unutrašnja strana vetra, Poslednja ljubav u Carigradu, Zvezdani plašt, Unikat). Ovaj priređivački postupak, koji bi se pavićevski mogao imenovati „izvrnutom rukavicom” obrnut je u odnosu na njegovu stvaralačku fazu iz sedamdesetih godina 20. veka, kada je, kako piše u „Konjima Svetoga Marka”, najpre poeziju „degradirao” u prozu, a zatim pojedine priče integrisao u romane. Erotske priče, ukratko, potvrđuju pripovednu strukturu Pavićevih romana i njegovo elementarno poetičko načelo, koje staje u naslov Save Babića: Milorad Pavić mora pričati priče!

Pisac je, dakle, iskombinovao erotske fragmente svoje proze, ne bi li u konačnici dobio iole koherentan izbor, kojim će se potvrditi da je erotski aspekt jedan od legitimnih i upečatljivih odlika njegovog stvaralaštva.“ – Jelena Marićević Balać

Knjiga Milorada Pavića Drugo telo – pobožni roman (2006) biće za neke čitaoce ljubavna priča koja se proteže kroz četiri veka, a za neke pobožni roman o drugom telu Hristovom. Svakako ona je objava nekih važnih stvari u životu i posle njega.

Dva ljubavna para u XVIII veku i dva ljubavna para u XXI veku tragaju za drugim telom Hrista i drugim telom čoveka. Oni iz XVIII veka žive u Veneciji i Sentandreji (Ugarska), a oni iz XXI veka pomalo svuda, od Pariza do Beograda.

Ovaj ,,metafizički triler", ovo novo čitanje Bibilije, pored ostaloga govori i o tome šta je Hristu na gori rekao Anđeo tešeći ga pred razapinjanje na krst, zatim o tome gde je Hristos sve bio posle ustajanja iz groba.

Nelinearna ljubavna priča u kojoj se ukrštaju sudbine slikara Filipa Rubora i njegove duplo mlađe vajarke Ferete Su.

„Ako se kao prvi od celine Pavićeve arhitektonike teksta čita baš Veštački mladež, to neminovno znači centripetalno proklamovanje početka jednog neverovatnog prostora dugoročnog istraživanja mnogostrukih otkrića ranijih Pavićevih redova. Ukoliko je pak Veštački mladež finale recipijentskog pristupa, nesumnjivo se potvrđuje da se kroz iskustvo i te spoznaje ustoličuje još jedan od nelinearnih puteva beskrajnog prohoda kroz sve prethodne poetičke relacije Pavićevog stvaralaštva. U svakom smislu i bez obzira na izbor, čini se da kao neraskidiv pretrajava i recipijentski utisak da se pripada razbokorenosti arhipelaga jednog od najboljih stvaralačkih repertoara srpske književnosti, koji uistinu tka pouzdanje u to koliko se neki literarni opusi lako prostiru u večnosti poetičkih dijaloga.”

Iz pogovora „Kako se tekst prostire u večnosti? Veštački mladež u romanesknom arhipelagu Milorada Pavića” Mine M. Đurić

Ako je Borhes mogao da stvara enciklopediju jednog izmišljenog sveta, zašto Pavić ne bi mogao da postane književni otac trideset sedmoro pisaca i omogući im njegovom rukom da napišu isto toliko priča!? Ispred njih je izmišljen potpis autora koji, osim jednog, takođe, ne postoje. Fingiranjem imena i mistifikacijom postupka, Pavić, svesno ili nesvesno, od narativnih ulomaka stvara jednu slabo povezanu, ali značenjem celovitu povest o istoriji sveta - od njegovog postanja do apokalipse.

Po tome je pozorište od hartije roman-antologija. Na korpus romana upućuje i stilsko i poetičko jedinstvo trideset i osam pripovedaka kojima se lako otkrije pravi književni otac. Mešajući stvarni i imaginarni svet, dovodeći u vezu stvarne ljude i njihove lunatične ili digitalne srodnike, Pavić u ovoj knjizi sve čini mogućim i uverljivim. Ta zavodljiva tvoračka igra ne bi bila potpuna kad je ne bi pratila igra formom i pripovedanjem. Tako na opseni, koja hoće da bude stvarana koliko i pozorište od hartije, i proverenoj književnoj formuli, Pavić stvara uzbudljiv, zanimljiv i slojevit svet romana-antologije sa trideset i osam lica.

Da li će čitalac ovoga romana biti dovoljno surov da jedan ljubavni par na kraju dvadesetog veka ostavi u ratu i bombardovanom Beogradu, ili će požuriti da Minotaju saopšti ostatak njegovog sna - ime njegove ljubavi... izbor Milorad Pavić ponovo ostavlja svima onima koji krenu sazvežđem simbola Zvezdanog plašta - astrološkog vodiča za neupućene.

Znakovi zodijaka i njihove konstelacije kao poglavlja romana vode čitaoca osobenom vizijom vremena Milorada Pavića u kojoj se skoro ništa ne dešava u pravcu objektivnog vremenskog toka. Ratno vreme bez budućnosti troši i svoju prošlost, kao što su "sve bitke dobijene i izgubljene u prošlosti" tako i junaci ovog romana troše svoje živote i tragiku egzistenicije u vlastitim zanosima za vreme 78 dana NATO bombardovanja Beograda.

Dosledan ali u inrigantan u skepsi da se veoma teško dolazi do konačnih odgovora Pavić od zodijačkih znakova stvara roman koji se veoma uspešno pretvara u natalnu kartu Srbije na razmeđu vekova.

Kroz šest poglavlja, četrdesetpetogodišnjak Atanasije Svilar traga za ocem i odgovorom na pitanje promašenosti sopstvenog života.

Put ga vodi ka Svetoj Gori i manastiru Hilandar, što je pisac s jedne strane estetizovao žanrom baroknog proskinitariona, pa se tako junakov put samospoznaje može imenovati prolaženjem kroz „metafizičke pejzaže”.

S druge strane, roman funkcioniše i kao Mocartova Mala noćna muzika, tako da njegova struktura i pozadina donekle odgovaraju smeni brzih, umerenih i sporih stavova. Otac reprezentuje prazninu u Svilarovom životu, koja dobija akustiku tek ako se opaše metaforičkim zidovima ili svim ženama koje je voleo i, na taj način, postane saglediva kao Mocartova nimalo slučajno baš kamerna muzika.

Sve to, najposle, objašnjava junakovo bavljenje arhitekturom, simbolički značaj motiva noći, ali i noćnih službi i molitvi Bogorodici, igumanki manastira Hilandar. - Iz pogovora „Akustika romana” Jelene Đ. Marićević Balać

Roman Predeo slikan čajem napisao sam koristeći ponovo jedan omiljen i odavno znan način čitanja, koji međutim, nije korišćen u književnosti – ukrštene reči. Roman se može pročitati okomito ili vodoravno, može se u njemu naći junakinja koja se zaljubljuje u čitaoca, a njena sudbina je različita u zavisnosti da li je nad knjigom čitateljka ili čitalac. „Čitanje i pol“ (termin je Jasmine Mihajlović) ovde određuju hoće li knjiga imati happy end, ili tragično ishodište.
Predeo slikan čajem ili roman za ljubitelje ukrštenih reči, zapravo roman – ukrštenica, može da se čita vodoravno (u tom slučaju u prvi plan izbija ljubavna priča) ili uspravno (u tom slučaju u prvom planu su likovi romana). Junakinja knjige zaljubljuje se u čitaoca.

Poslednja ljubav u Carigradu – priručnik za gatanje.

Priručnik ne sadrži karte.

Unutrašnja strana vetra ili Roman o Heri i Leandru je roman-klepsidra. Ima dve naslovne strane i zajednički kraj u sredini knjige. Treba ga pročitati jedan i po put da bi se stekla slika o celini. Pri tome knjiga se mora okrenuti kada se dođe do sredine. Čitalac može da krene sa koje strane hoće, ali oni koji počnu sa Herine strane ove mitske priče neće dobiti istu sliku sveta u knjizi kao oni koji počnu sa suprotne, Leandrove strane.

Prva zbirka poezije Milorada Pavića.

„Pavićeva poezija u nagoveštaju sugeriše dva božanska principa, ne izmiruje ih u molbi i moljenju, baš kao što odabirom leksike i žanra u celom ciklusu „Palimpsesti“ ostavlja prostor čitaocu za interaktivni pristup (recepcionistički domišljaj), kakav će pisac negovati u svojim proznim ostvarenjima. Čitaočev odabir motiva ili formalnog ustrojstva knjige odvešće ga u smeru vlastitog hermeneutičkog podviga, a ukoliko joj se jednog dana vrati i uoči nove naznake, tad će to za njega biti neka nova knjiga.“

Iz pogovora „Potkožje palimpsesta” Milana Gromovića

Milorad Pavić (1929–2009) je srpski pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta, član SANU. Poznat kao pisac nelinearne, interaktivne proze (romani, priče, drame). Pavić je jedan od najčitanijih savremenih pisaca sa Balkana, preveden na trideset šest jezika u više od tri stotine izdanja. Stručnjaci iz Evrope, SAD, Izraela i Brazila nominovali su ga za Nobelovu nagradu za književnost. Domaću i svetsku slavu stekao je romanom Hazarski rečnik koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka.

Iako važi za jednog od naših najznačajnijih romansijera, i iako se književna kritika pitala kako će izgledati njegov književni život posle Hazarskog rečnika, objavljenog 1984. godine, pisac je ostao dosledan sebi – nastavio je da od književnosti pravi istinu. Pri tome, nikada nije napustio formu kratke priče – priče su neprestano nastajale, razgranavale se i izrastale u čudesne svetove, koji su zapravo bili njegov dom, a danas su naša otadžbina. Tako nas je sam pisac uverio u sopstvene reči: samo duša može da raste i posle smrti.

"Vođen naratorom, čitalac prolazi kroz poglavlja-kuće značajnih srpskih zadužbinara: Luke Ćelovića, Dimitrija Perovića, braće Krsmanović, Todora Milišića i trgovca Nikolića, kuću u ulici Svetozara Radića 9, baštu krčme „Znak pitanja“, Monakovu kuću. Ujedno, svako poglavlje je eksplicitno ili vrlo diskretno obeleženo znakovima sedam umetnosti (književnošću, muzikom, slikarstvom, vajarstvom, pozorištem, filmom, arhitekturom). Književno delo ima tu moć da integriše sve umetnosti, tvoreći, makar idejno, univerzalno delo (Gesamtkunstwerk), u kome će sve one biti vagnerovski sjedinjene. Sedam smrtnih grehova samerava se, dakle, sa sedam umetnosti. Na tom tragu, pisac funkcionalizuje sliku „Sedam smrtnih grehova i četiri poslednje stvari“ holandskog renesansnog slikara Hijeronimusa Boša, ali i gravuru Bogorodice iz 1744. godine srpskog baroknog umetnika Hristifora Žefarovića. Žefarovićevo delo uticalo je na formiranje srpskog građanskog društva u 18. stoleću, a kuće iz romana svedoče o jačanju građanskog društva („usponu Beograda“) na početku 20. stoleća i plemenitom zadužbinarstvu koje se nakon Drugog svetskog rata urušava i postaje grešno. Čini se da ovom proznom knjigom „prvi pisac trećeg milenija“ pokušava da podstakne novu umetničku renesansu ili uspon srpskog građanskog društva u ovom veku.

Jelena Marićević Balać"

Sadržaj:

Hazarski rečnik
Predeo slikan čajem
Unutrašnja strana vetra
Poslednja ljubav u Carigradu
Unikat
Drugo telo

Događaj obrađen u ovom leksikonu zbio se negde u VIII ili IX veku naše ere (ili je bilo više sličnih događaja) i u stručnoj literaturi taj se predmet obično naziva „hazarskom polemikom“. Sa istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj će ovde biti najviše reči – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne i nama danas nepoznate vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. – Milorad Pavić

„Događaj obrađen u ovom leksikonu zbio se negde u VIII ili IX veku naše ere (ili je bilo više sličnih događaja) i u stručnoj literaturi taj se predmet obično naziva hazarskom polemikom. […] Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato, kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i narodom Hazare treba danas tražiti.[…]

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj će ovde biti najviše reči – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne i nama danas nepoznate vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku.“

„Konji Svetoga Marka” simboličnim naslovom upućuju na mesto i sudbinu srpskog naroda i kulture u prostoru i vremenu. Carigradski pozlaćeni konji od bakra, nastali između 2. i 4. veka, nakon krstaške pljačke vizantijske prestonice 1204. godine, preneti su u Veneciju i kao trofej postavljeni na sabornu Crkvu Svetog Marka. Ako se ima u vidu odlomak koji je istaknut u istoimenoj priči: „Kada se konji Svetoga Marka pokrenu, propada jedna od dve carevine. Koja će to biti ovoga puta?“, onda se može naslutiti sva drama našeg naroda, koji je preživeo propast srpskog carstva, vizantijskog, ali u međuvremenu i habzburškog i otomanskog. Preživeo je zahvaljujući snažnoj kulturi sećanja i prožetosti usmenom kulturom. Otuda se i za priče Milorada Pavića može reći da su ispunjene duhom usmene predaje, bilo eksplicitno ili posredstvom diskretnih naznaka.

Jelena Marićević Balać

Drugo telo je poslednji veliki roman našeg klasika postmodernizma, Milorada Pavića koji je svetsku slavu stekao Hazarskim rečnikom. Oba ova dela, imaju tri narativna centra, tri sižejne linije koje se razvijaju u okviru zadate fabule i predstavljaju varijaciju jedne teme – potrage za odgovorom na pitanje postojanja „drugog tela“ i mogućnosti njegovog sticanja. Ako je Hazarski rečnik zamišljen kao postmodernistički roman o Stvaranju, Drugo telo je post-postmodernistički roman o Vaskrsenju.
Čitalac ovo delo može da tretira kao roman-leksikon – izvor podataka iz istorije religije, kulture, književnosti koji se aktiviziraju čitanjem.

izbor iz savremene domaće pripovetke