DOMAĆE KNJIGE

Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.

„Prva knjiga ’druge Srbije’.“ Teofil Pančić

Jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti posle Drugog svetskog rata, Ćosićeve Deobe su izazvale veliku pažnju i čitalaca i kritike zbog svoje tematskog i formalnog iskoraka u odnosu na tadašnje književne tokove. Naizgled istorijska epopeja o ravnogorskom pokretu u Srbiji, roman je zapravo metafora o podelama u istoriji i tradiciji srpskog naroda, o sudaru revolucije i zločina, nacionalnog mita i južnoslovenskih ideala, partizana i četnika, seljačkog i građanskog... Osim tematskog preokreta u dotadašnjoj književnosti socijalističkog realizma, Deobe su se izdvojile i osobenom kompozicijom, razgranatim unutrašnjim monologom, višeglasjem kao govorom društvenih masa u ulozi glavnog junaka, interpolacijom dokumentarnog materijala, stilskom raznovrsnošću i leksičkim bogatstvom. Ovim romanom Ćosić je 1961. godine postao dobitnik druge Ninove nagrade.

„Deobe su akt intelektualnog poštenja i spremnosti pisca da se uhvati ukoštac sa pulsirajućom savešću, svojom ili tuđom. Potresna i uzbudljiva evokacija kataklizme čoveka u ratu i tegobnih ispaštanja Srbije.“ Milan Vlajčić

„Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugom iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške... kriške zatrovanog voća.“ - Borislav Pekić

Arsenije Njegovan, kućevlasnik, rentijer i veleposednik, zaljubljen je u svoje kuće koje naziva imenima žena. Odlazeći na aukciju za kuću Nike, koju je iznad svega želeo, 27. marta 1941. zabasaće na demonstracije protiv potpisivanja Trojnog pakta i stradaće, kao protivnik ili pristalica – ni sam nije mogao tačno da razluči dok su ga žandari prebijenog vadili iz slivnika. Godinama ne izlazi iz kuće gledajući dvogledom sa prozora kako se razvija Novi Beograd na drugoj obali reke. Iz svoje izmaštane stvarnosti, projekcije svoje posedničko-trgovačke strasti i istorijskih trauma, ne znajući da mu je sve oduzeto, stvara lični odnos prema istoriji i iskrivljenu sliku sveta i odlučuje da krene u hodočašće gradom. Ali, od 27. marta 1941. kao da se ništa nije promenilo: Arsenije upada u studentske demonstracije 1968. kod novobeogradskog podvožnjaka...

Autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku.

Dobitnik Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost.

Uspomene iz detinjstva čekale su ga u zasedi.

Davorovo detinjstvo je mirisalo na Jadransko more, na oleandre ali i na paljevinu. U suncem okupanom Zadru, družinu trinaestogodišnjaka, nesvesnu nadolazećih senki rata, u nehajnoj igri i svakidašnjim dečačkim nevoljama veoma retko su ometale ozbiljne brige. Sve dok se naprasno nije promenilo sve...

Mnogo godina kasnije u Beogradu, Davorov novi život obeležen je mutnim sećanjem na nekadašnje drugove, uz razna neizgovorena pitanja koja tinjaju ispod površine. Odgovore na njih potražiće kada sa devojkom Ninom bude krenuo u Zadar, u susret svojoj prošlosti.

Davor će tamo otkriti istine o sebi i o drugima, uspomene će dobiti nova značenja kada se raspire neočekivane nedoumice i osude. Od susreta do susreta, Davorova priča postaje priča o petorici dečaka koje je život zapljusnuo događajima i odnosima zbog kojih ni dan-danas neki nisu u stanju da oproste. Sebi ili drugima.

„Karota pleni u svim svojim sastojcima, u pripovedačkoj umešnosti, u razvijanju fabule, u zapletu i likovima, u opisima i temi o zlu i dobru u nama i drugima. Romanopisac nas ne štedi, ali upravo u tome jeste trajna vrednost njegovog dela majstorski izatkanog odvažnošću da se upečatljivo dočara delić drame u krajevima odavde do mora. Roman za pamćenje.“ – Jovica Aćin

„Sigurno će još mnogi poželeti da pišu o našim zajedničkim ranama, koje nikako da zacele, ali biće teško dosegnuti Tuševljakovićevu umetničku ubedljivost kojom opisuje čovekov beleg nasilja, borbu čoveka protiv čoveka, njegovu uvežbanu sposobnost da drugima nanosi bol.“ – Ljubica Arsić

Prva Ninova nagrada.

Smeštena u vreme političkih promena i previranja srpskog građanskog društva s kraja XIX i početkom XX veka, priča prati živote Aćima Katića, čoveka tradicionalnog kova i radikala, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa. Budući političar i očeva nada, Vukašin se vraća sa studija u Parizu i saopštava da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimovog političkog neprijatelja, i da prelazi u njegovu stranku. Aćim ga se odriče i, besan zbog sukoba sa sinom, poziva meštane u selu na dizanje bune. Drugi sin Đorđe, ugledan i bogat seljak, i njegova supruga Simka u isto vreme imaju bračne probleme jer godinama nemaju dece. U strahu od gašenja loze, Simka se odlučuje na očajnički potez: da zatrudni sa Đorđevim slugom.

Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Kroz prozor sam odaslao u noć sav onaj silan zadah što je prokuljao ovamo na prorezima oko tankih dvokrilnih vrata sobnih i onda nabujao u oblak grobnoga smrada koji guši. ...

NIN-ova nagrada 1969.

Mislim da srećni ljudi ne pišu knjige. Srećni ljudi gaje golubove. Mene je nesreća naterala da ispričam ovu priču.

Marinko Arsić Ivkov

NGDL (ne daj golubu da leti) je roman putovanja i lutanja, pikarska proza bez srećnog razrešenja i umirujuće pouke. Vedri humor koji u njemu preovlađuje učiniće, međutim, da ova proza ne ostavlja težak utisak.

Njena moć je u šali i poruzi, smehu i čuđenju koje izaziva sposobnost da se sve izvrne i dovede u pitanje. Važna je, međutim, i celina književne vizije. Ona u ovom romanu zavisi od toga da li će se u potpunosti osetiti i doživeti simbolika goluba, šaljivo naznačena raspravom o istoriji goluba od Vavilona do Tesle. No ona ide i od biblijskog potopa do spasenja u Hristu. Pa i više od toga, do antike, Dodone i čitanja sudbine u letu ptica i treperenju lišća.

Važna su ovakva dela jer nam pokazuju kako moć književne imaginacije može da prevaziđe nerazrešive protivrečnosti.

Aleksandar Jerkov

Dobitnik Ninove nagrade

Jedinstvenim lirskim stilom Miroslav Josić Višnjić u ovom svom najznačajnijem delu umešno pripoveda o revolucionarnim događajima tokom 1848. i 1849. godine i oživljava duh 19. veka, njegovu svakodnevicu i dramatične prizore pobune srpskog naroda protiv mađarskog terora.

Roman prati odlučnost i junaštvo srpskih ustanika tokom odbrane grada Bodroga, ali i pruža duboku analizu ljudske prirode, hrabrosti i otpora pod teškim i nemogućim okolnostima. Kroz živopisne prizore i složene likove prepliću se priče o ljubavi, prijateljstvu i tragičnim gubicima u vrtlogu burnih događaja. Slikovitim jezikom, obogaćenim arhaizmima i elementima narodne poezije i folklora, autor omogućava čitaocu da se bolje poveže sa likovima i njihovim sudbinama. Josićeva književna veština prepliće istorijske činjenice s poetskom imaginacijom, stvarajući delo koje nadilazi puki opis ratnih sukoba i donosi dublje razumevanje ljudske sudbine i borbe za identitet i slobodu.

Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba Miroslava Josića Višnjića spomenik je koji opominje i podseća, upozorava i poučava buduće naraštaje da je trajanje svakog naroda sudbinski vezano za sećanje na podvige heroja.

„U svojim delima on se, poput svih dobrih pisaca, klonio tendencioznosti i neposrednog političkog angažmana, a među savremenicima se izdvajao rafinovanim stilom i jezikom, u kojem su kritičari zapažali sličnosti sa lirskom prozom Miloša Crnjanskog.“
– Iz pogovora Vladislave Ribnikar

Milovan Danojlić, rođen je 1937. u selu Ivanovcima, Šumadija. Gimnaziju i Filološki fakultet, odsek za romanistiku, završio je u Beogradu. Sarađivao je u dnevnim i književnim listovima. Radio je kao lektor za srpskohrvatski jezik na univerzitetu u Poatjeu, gde i sada živi. Član je SANU van radnog sastava. Objavio je veliki broja knjiga pesama i proze, kao i razne prevode - Brodskog, Bodlera, Aragona....

Jedna od ključnih knjiga Danila Kiša.
Velika saga moderne književnosti o potrazi za ocem, vlastitim identitetom i mogućnosti saznanja o svom svetu i njegovoj istoriji.

“U Ranim jadima, taj svet je viđen očima deteta: u romanu Bašta, pepeo, pogled se širi kroz pripovedačev pogled: u Peščaniku, obojica nestaju, i pripovedanje teži ka gotovo božanskoj objektivnosti. Iako zasnovane na doživljenom, te knjige su prepune dokumentarnih elemenata. Poslednja, Peščanik, u celini je egzegeza jednog autentičnog očevog pisma, datiranog 5. aprila 1942.”
Danilo Kiš (1986)

Roman o ocu, roman o zločinu, roman o porodici, roman o prijateljstvu, roman o odrastanju, totalni roman! S temom dvojništva, velikom kakva jeste u našoj književnosti, kakvu čitamo kod Danila Kiša uostalom, pisac uokviruje tematski različite segmente koji ovu knjigu čine presjekom jednog života. Tako osvijetljene momentume uokviruje dvojništvo oca i sina, figura prvog pisca i onog koji nasljeđuje – dar, spisateljsku osjetljivost i zaostavštinu, naređenje da se nepravdama suprotstavlja otvorenim srcem i jednom pisaćom mašinom. Poslije zabave, mada kompoziciono osmišljen u pet dijelova, počinje jednom rečenicom, jednim motom, neizostavnim i suštinskim citatom koji daje kolor i uspostavlja ton cijelom narativu: „I onda počinje oluja govana“. Tako je jednom rekao Roberto Bolanjo i bespovratno osvijetlio pravac drugom piscu. A oluja Steve Grabovca velika je i strašna u pokušaju da se dekonstruiše sjećanje, niz uspomena (ili privida) koje, napokon prizvane, spasavaju i istovremeno ogoljuju svijest do njene nemoćnosti.

I u ovom romanu čitalac će prepoznati sve ono što Stevu Grabovca čini jedinstvenim regionalnim piscem – jednostavni a veliki lirizam, beskrajno srce, misaona širina da se svaka stvar osvijetli prije no što se osudi, nesposobnost da se čovjek zarobi u malodušnost i uskogrudost ratnih i postratnih narativa. Stevo Grabovac je još jednom uspio izgovoriti sve naše tuge, misaone ćorsokake, ljubavi i usamljenosti, s onakvom iskrenošću i nepretencioznošću, s onakvom lakoćom izraza koju je lakše osjetiti negoli objasniti.

Ninova nagrada, Vitalova nagrada, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

„Između istine i obmane, između zanosa i podsećanja, Goran Petrović je napravio tačno onu ravnotežu koja dozvoljava da ono što je istorija, ili naše sopstveno iskustvo, deluje da može biti samo u književnosti, a ono što je samo književno i izmaštano kao da se nama samima dogodilo.“ Aleksandar Jerkov

„Da Goran Petrović nije Srbin već Južnoamerikanac, odavno bismo ga slavili kao novog Garsiju Markesa.“ Sonntags Zeitung – Cirih

„Izgleda da nam valja otići na Balkan da bi nam se vratila vera u snove, fantazije i u šaputanja koja struje iz biblioteke. To je pomisao koja nam dolazi na um kada pročitamo knjigu, ludu i čarobnu, srpskog pisca Gorana Petrovića.“ Lire

„Ovom knjigom Goran Petrović je uspeo ono što se retko kada postiže: da izvaja jedno od najsavršenijih dela koja čine takozvanu apsolutnu književnost.“ La Jornada

„Da li književnost može da promeni stvarnost? Da je izmeni i zameni za bolju? Da li stvarnost nastaje čitanjem?“ Frankfuter Allgemeine Zeitung

„Prostor Petrović!“ Il Manifesto

Ovaj je roman kombinacija male povijesti života i rada D. L. Parkinsona, te njegovih teorijskih i revolucionarnih tekstova, i svjedočenja i pripovijesti slavnih i manje slavnih suvremenika, recimo Vladimira Nabokova ili duha poginulog turskog oficira Mehmeta Alija Muratoglua. Već negdje na početku pisac objavljuje svoj prezir prema poštivanju vremenskih i kronoloških zadatosti i zakonitosti. To što se nešto u takozvanoj stvarnosti dogodilo prije nečega drugog ne znači ništa i ni na koji se način ne odnosi prema istinitosti kauzalnih veza. Ono što se zbilo u budućnosti vrlo često ostavlja posljedice u prošlosti. To je neobično važna pouka ne samo za čitatelje i čitaoce ovoga romana nego i cjelokupnog narativnog, romanesknog Basarinog djela, i ona je među zakonima Basarine naracije.

„Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi? Da li nam se ta duboka čežnja djetinje nerazumnosti posigurno javlja samo kao tužni znak izvezen na mahramama i na safijanskim koricama nepotrebnih knjiga?
I tada sam shvatio ono najvažnije. Sjeća li se, i njega sam pitao, nekad, o zlatnoj ptici koja znači sreću. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem: biću ti prijatelj.“

Srpska književna scena može se pohvaliti brojnim piscima izuzetnog dara, ali malo je onih čije stvaralaštvo dotiče čitaoca kao Selimovićevo – toplina i neposrednost njegovih junaka i čistota osećanja koja izviru sa stranica ovih dela, ispričanih takvom jednostavnošću kakvu samo vrhunski majstor može da postigne, diraju pravo u dušu i zauvek tu ostaju. „Derviš i smrt“, „Tvrđava“ i „Ostrvo“ pravi su biseri ovog velikana.

Događaj obrađen u ovom leksikonu zbio se negde u VIII ili IX veku naše ere (ili je bilo više sličnih događaja) i u stručnoj literaturi taj se predmet obično naziva „hazarskom polemikom“. Sa istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj će ovde biti najviše reči – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne i nama danas nepoznate vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. – Milorad Pavić

„Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski

Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen.

Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba.

„Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik – očajanje. U romanu je prisutna – snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski

U najkospmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost?

Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija.

"Deca" su poema o osujećenom, večno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu... opasan roman o istoriji, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, ta decenija našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih" - Miljenko Jergović

bila jednom jedna devojka
lepa i ponosna
brza i smejava
sa dugom kosom i belim rukama
i ta je devojka mislila
ja sam najbolja i najlepša
ovde nema nikoga za mene
gde je taj koji je za mene
jednom je dobila cveće devojka
bacila je
drugi put dobila je pesmu
bacila je
treći put dobila je prsten
bacila je
i jednog dana došao je vetar
i vetar je tako zagrlio
da nije mogla da diše
i vetar joj je podigao suknju
i vetar joj je podigao kosu
i vetar je okrenuo i obrnuo
i nije znala devojka
šta se sa njom dešava
i onda je nju vetar podigao
i odneo daleko daleko
više je nikad nisu videli
ni mama ni tata ni bata ni seka
postala je strašna vetrovita kraljica
tamo u oblacima
i jedino što je volela
to su bila deca
deca dole što trče i skaču
deca što se smeju
deca što ne plaču
a sad spavaj

Milena Marković

rođena 9. aprila 1974. u Zemunu.
Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija

Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003)
3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012)
Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014)
Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame

Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001);
Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006);
Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016);
Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019)

Realizovani scenariji za igrane filmove

Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016);
Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade

Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Prvi put objavljen 1988. godine, ovaj roman svojim ponovnim pojavljivanjem vraća čitaoce u osamdesete godine prošlog veka, u završnu epizodu komunizma, na čije dotrajale temelje autorka smešta radnju - zagrebačke „Književne razgovore“, održane u nekad prestižnom hotelu „Interkontinental“.

Taj će se susret pisaca na visokom međunarodnom nivou pokazati kao vrlo zahvalna pozornica na kojoj će „padati maske“ književnog establišmenta, samodopadljivih kritičara, „državotvornih“ pisaca, nerealizovanih talenata i mnogih drugih smešno-tužnih pojava s tadašnje društvene scene.

Izvodeći na romanesknu pozornicu celu galeriju likova i priča, naoružana bespoštednom ironijom, ovaj bogat siže autorka procesira u najreprezentativnijem postmodernističkom maniru – od autotematizacije književnosti i pisanja, mešanja žanrova, preko parodirajućeg suočavanja tzv. visokih i trivijalnih oblika, do ukidanja granica između fiktivnog i stvarnog.

Za ovaj roman Dubravka Ugrešić nagrađena je NIN-ovom nagradom i postala prva žena dobitnica tog prestižnog priznanja.

Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.

Svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to?

Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spasi od sigurnog pogroma. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.

Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava“. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Ogromni bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako on u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika „Pamćenje je strašnije od svakog zaborava“ ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire?

Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

Priče o putovanjima, lutanjima, preobražajima i nestajanjima stiču se i ukrštaju u sobama, hodnicima i dvorištu najmanje države na svetu, zasnovane na najdubljem i najneravnopravnijem sukobu - sukobu progresa i ludila.

Dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine u 2010.
Nastavak autorkinih književnih i intelektuelnih interesovanja da se kroz priče o svojim savremenicima suprotstavi tabuima u našoj sredini, ali i nepisanim pravilima. Roman je svojevrsan skener svesti savremenog čoveka kojem je virtuelan stvarnost sa tv ekrana zauzela jedan deo sećanja, prodrla u san obojila uobražilju i prerusmerila želje.

Ninova nagrada 2008. godine.

„Velikić je svoj „roman-omnibus“ realizovao u tri veoma asimetrična poglavlja. U prvom je narator Danijel, ostareli dirigent, koji ispoveda svoj život. U drugom poglavlju, koje je okosnica romana, njegov će se slušalac pojaviti na sceni: Rudi Stupar, mladić iz vojvođanske varoši, nesuđeni glumac. Treće poglavlje samo je kratki appendix, u kojem junaci koji defiluju romanom iz svog, do tada nečujnog glasa svode račune s Rudijem. Možda je najveća vrlina Velikićevog pisanja, koja je uvrhunila baš u ovom romanu, njegovo izvanredno prefinjeno osećanje za „životni“ detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije.“ Teofil Pančić

„Dragan Velikić napisao je onu vrstu romana u kojem svako može naći svoj roman. Ruski prozor je briljantna, samoironična analiza malograđanina. Prust, ali sa humorom. Svaki iskreni čitalac na ovim stranicama prepoznaće malograđanina u sebi. Priznajem, ja jesam.“ Jovan Ćirilov

„Velikić je savršeno otporan na književne mode, kako one globalne, tako i naše lokalne. Stilska sredstva kojim je ispričana njegova priča u Ruskom prozoru svakako nisu iz sezone proljeće–ljeto. Poput mnogih velikih pisaca, Velikić je svoje djelo stvorio u otporu prema onome što jest glavna matica jedne književnosti i kulture.“ Miljenko Jergović

Azbučni roman o 909 planinskih naziva

Dodatak ovom izdanju: Fatalna gospođa Riznić i druge sudbine

Nagrade „Meša Selimović“, Ninova, Borbina i „Radija B92“ za roman godine.

Rus srpskog porekla Pavel Volkov u doba Napoleonovih ratova kreće u tajnu misiju: da uhodi kolonizaciju Balkana i ispita mogućnost pomorskog osvajanja južnog Jadrana. Na tom putu srešće ženu u koju će se zaljubiti, upoznaće znamenite Srbe onoga vremena koji se okupljaju u Trstu i podržavaju srpski ustanak protiv Turaka, pa se njegova misija pretvara u nešto sasvim drugo i završava sasvim neočekivano. Vek i po kasnije istoričar Pavle Vuković naći će se usred nemira mađarske revolucije i sovjetske intervencije u Budimpešti, a njegova sudbina neobično će nalikovati sudbini Pavela Volkova, kao donekle i sudbini nesrećnog srpskog despota Đorđa Brankovića...

U dodatku romana, koji se prvi put objavljuje u ovom izdanju, Volkov se upoznaje sa još nekim sudbinama i tajanstvenim likovima, koji će imati prilike da sretnu i fatalnu gospođu Riznić...

„U Sudbini i komentarima lažna istorija slovenskog pohoda na jug izmešala se sa senkama junaka Crnjanskog, ali u Sudbini i komentarima pokazuje se čovekova nemogućnost da se sa svojom srećom zauvek sretne, da svoje biće prepozna i u zagrljaju voljene žene dočeka ono što se sudbini smrtnika uvek jednako nudi, i nikada ne daje.“ – Aleksandar Jerkov

„Petkovićev roman govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da ’svojoj sudbini’, odnosno fatumu – ovde prevashodno istorijskom – ’kaže ne’. Duhovito i lucidno prikazujući stalno obnovljivi usud Istorije, Petkovićev roman je na izvestan način ’neistoričan’: zamisao o cikličnom ponavljanju sudbine individua (ruski mornarički oficir srpskog porekla Pavel Volkov, istoričar Pavle Vuković, pa i sam grof Đorđe Branković) i zajednica u svojoj osnovi je ’protivistorijska’, jednako kao i predstava o izbavljenju i bekstvu iz Istorije.“ – Tihomir Brajović

I u novoj knjizi proze Danica Vukićević nastavlja da piše u formi "dinamičnog, vrcavog i lucidnog portretisanja … realnosti domišljatim i pamtljivim pesničkim slikama", te prenosi "frenetični ritam, zvukove grada, zbrku u komunikaciji, eksperiment u jeziku i o jeziku" (Vladislava Gordić Petković). I opet važi ono što autorka kaže u jednom intervjuu: "Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim... glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete".