Čitajući „Molusijske Katakombe“ Gintera Andersa, osetio sam potrebu da napišem nešto što bi bio moj omaž misliocima i piscima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka koji su bili svetionici humanizma svoga vremena i koji su (Brehtovim rečima) „učili ljude kako se prepoznaje zlo i kada se maskira u red, zakon ili patriotizam“. Da podsetim na ljude koji su svoje principe i pisanje stavljali iznad sopstvenih života i bezbednosti. Koji su pisali čitalačkoj publici u metaforama i alegorijama ne razmišljajući nego podrazumevajući široku bazu predznanja onih koji su uzimali njihove knjige u ruke. Da se poklonim Manu, Andersu, Brehtu, Heseu, Adornu, Horkhajmeru, Toleru, kao i besmrtnim perima španskog internacionalizma, Orvelu i Hemingveju.
Ljudima koji su proživeli svoje živote bez maski.
