DOMAĆE KNJIGE

Novo vreme, novi Bajer, nova serija tableta, potpuno bezopasnih.

Prošlost je prošla. Neću da kopam po đubretu memorije. Stvoren sam u programu superdroga. Ja sam rođen da vladam situacijom.

U svetu ne tako daleke budućnosti nakon nuklearnog holokausta vladama upravljaju farmaceutske kompanije, jer one imaju moć da kontrolišu narod. Bajerov uticaj prednjači. Farmaceutska revolucija donosi svima oralnu ili intravensku instant sreću koja se manifestuje na najrazličitije pa i najužasnije načine. Tri ratna druga pokušavaju da u sistemu potpune kontrole pronađu smisao, da kreiraju haos po svojoj meri, da sopstvenim ludilom prevaziđu užase državnih logora koncentracije.

U košmarnom kretanju pripovedačkog ja kroz plastične, virtuelne i narko svetove gradi se roman nastao s jedne strane kao apstrakcija autorovog sudara sa stvarnošću, a sa druge sublimat stanja svesti umetnika koji je u prethodnim decenijama svog stvaralaštva proživeo i preživeo nadrealna stanja svesti. I ovde je sada da o njima svedoči.

„Aspirin supernova kao da udružuje Rablea sa svojim hipertrofiranim likovima, Ridlija Skota sa svojim vizijama budućnosti, Henrija Milera sa svojim erotskim apetitima, Hjuberta Selbija sa svojim Rekvijumom. Romani Nenada Rackovića ne čitaju se na plaži i u trenucima razbibrige, već onda kada se suočavamo s egzistencijalnim krizama, upravo stoga što su svi ti tekstovi i pisani da bi se na egzistencijalne krize odgovorilo. Racković je dugo na našoj književnoj sceni i isto toliko dugo on je potpuno samosvojna figura ovoga jezika.“
– Ivan Milenković

„Ljubavni roman par excellence!“ Dragan Velikić

„Peto godišnje doba je bekstvo ka slobodi i ljubavi, koje traje zauvek.“ Vladimir Tabašević

„U dve reči: Racko pokidô!“ Marko Vidojković

„Roman Peto godišnje doba čine prizori iz života Nenada Rackovića, koji ispisuje jedinstven bedeker o našem vremenu i prostoru. Čini to beskompromisno, ne štedeći sebe ni fizički ni psihički, brišući granicu između života i umetnosti – njegov vlastiti život postaje umetničko delo.“ Dragan Velikić

„Pokušavajući da pronađe lek za svoj neizlečivi brak, Racković se transformisao u parodiju Srebrnog letača, koji napojen spidom juri na dasci, bežeći pred vremenom koje mu iz budućnosti preti neminovnim istekom. Maestralnim opisima antisveta u kojem je zarobljen, darovao je srpskoj književnosti ono što joj je najpotrebnije: opis našeg vremena, borbi, naših života i smrti. Uspeo je u foto-finišu da iz Beograda iscedi poslednje kapi lepog, blede i retke tragove blistave sadašnjosti kakvu je ovaj grad imao pre raspada Jugoslavije. Zahvaljujući vanrednoj duhovnosti, duhovitosti, darovitosti i upornosti Nenada Rackovića, koji je ne samo jedan od simbola grada već i siloviti ambasador njegovog podzemlja, bogatiji smo za jedno remek-delo.“ Marko Vidojković

„Peto godišnje doba je roman u kojem vidimo i čujemo Nenada kako jun drži za rep u februaru, nag, sa kezom, na točkovima jureći nekud. Drznuo se da u februaru ima svoje letnje ferije i to mu zameramo, jer u našim srcima čuči policajac koji bi ga stavio među četiri zida, na četiri decenije, dalje od naših očiju. Racković ostavlja svedočanstvo o svom životu, koje je istovremeno i svedočanstvo naših kukavičluka, društvenih poraza i nedostatka iskrenosti. On vozi dok piše i piše dok vozi. Njegov stil je brzina, a strah koji osećamo dok čitamo najbrži je način da se preživi – Peto godišnje doba.“ Vladimir Tabašević

Iskustvo strave je činjenica.

Svet umetnika je pakao ispunjen duhovima. Viđen očima autora, okruženog sujeverjem i predrasudama, Beograd je postao nadrealni svet bez nadrealizma. Sluz i žuč je priča u kojoj potraga glavnog junaka za egzistencijalnim smislom dovodi do razotkrivanja zataškane stvarnosti. Rackovićev junak je „mrtav čovek u mrtvom gradu“ koji poseže za surogatnom utehom jer je smisao odavno izgubljen.

„Proze kakvu piše Racković u istoriji srpske književnosti nije bilo. Malo je takve književnosti i u svetu. Proze koja se piše životom i krvlju i koja je uporediva samo sa prozom Antonena Artoa. Kao i u Rackovićevoj Bibliji i ovde je reč o istini i iskrenosti za koje ne znam da li smo svi spremni. Sluz i žuč sam pročitao u dahu. Izuzetan kratak roman koji zaslužuje da bude prepoznat i od kritike i od čitalaca.“

– Svetislav Basara

„Džoni Racković je najnježniji savremeni srpski pisac. Piše kao što bi pisao Vilijam Barouz da je živio u Beogradu, da je bio pitomiji čovjek i da je bio mnogo, mnogo luđi. Ono što Racković piše neka je vrsta dnevnika ili memoara između dva nedovršena, po svemu sudeći imaginarna felacija, i čudesno je lijepo i dirljivo. Započneš čitati, tek da vidiš o čemu je riječ, a onda ne staješ do posljednje tačke. I kao u svakog istinskog pisca koji se pojavio niotkud, kod Rackovića nisi siguran što te više dira, ono o čemu piše, ili način na koji piše.“

– Miljenko Jergović

„Novi zavet beogradskog antihrista!“ Marko Vidojković

„Roman velike brzine i dubokog nemira, Biblija je Rackovićev grupni portret sa samim sobom. “ Dragan Velikić

„Odavno nisam pročitala nešto tako ogoljeno, čisto, lišeno svakog samosažaljenja.“ Mina Kebin

„U anamnezama neuropsihijatra, koji tokom dve godine prati slučaj pacijenta Nenada Rackovića, sve vreme je prisutna i senka pisca. Lekar i pacijent zajednički ispisuju vodič kroz dušu umetnika. I dok se kreću lavirintom ludila, kao Dante i Vergilije krugovima pakla, pred čitaocem izranja fascinantna figura glavnog junaka ‒ tvorca ove knjige. A on kaže: ’Za razliku od psihotičara, kod umetnika slova jure na motociklima… Ono što je u Bibliji bilo Knjiga propovednikova, sad je Knjiga izveštaja lekara specijaliste.’“ Dragan Velikić

„Pred čitaocima je zablistalo jevanđenje po psihijatru Nenada Rackovića, sročeno u vidu beleški, brižljivo vođenih tokom sedamdeset devet dana lečenja. Jedini Rackovićev apostol marljivo je hvatao njegove rastrzane misli, pretvarajući ih u psihotične psalme o ljubavnim lavirintima, apstinentskim krizama, recidivskim iskušenjima, te hroničnoj izgubljenosti u godinama kada je smrt sve bliža, a današnjica košmar bez buđenja. U Petom godišnjem dobu Racković je beležio poslednje otkucaje srca Beograda, dok nas u Bibliji suočava sa svežim lešom nekada svog i nekada našeg grada. Nenad Racković je nadživeo univerzum kojim je vladao, a prostora za stvaranje novog nema. Zato beži u snove, pa nas tako u Bibliji čeka i trinaest vrućih noći, koje predstavljaju Rackovićev poslednji rezervat neograničene slobode.“ Marko Vidojković