DOMAĆE KNJIGE

Olga Tokarčuk i Joana Konseho, autorke već poznate Izgubljene duše u svojoj novoj zajedničkoj priči odvode nas u fiktivni svet koji zapanjujuće podseća na vreme u kojem nam je dopalo da živimo- vreme vladavine razuzdanog selfija, kulta mladosti, opsesivne samopromocije i fenseraja. Hoćemo li izaći iz svega toga neoštećeni?

Dugo očekivan roman koji je Olga Tokarčuk napisala nakon što je dobila Nobelovu nagradu i žanrovski ga definisala kao „naturopatski horor“

*

Radnja se odigrava u Gerbersdorfu (današnjem Soko­lovsku), prvom sanatorijumu za lečenje sušice, 1913. godine, kada se u eri uspona tehnike i modernizacije menja politička mapa Evrope, kada klijaju nove utopije, žene osvajaju pravo glasa, a psihoanaliza se razvija kao nova forma autorefleksije.

Skelet jezovito-fantastične aure čine iz mitologije prizva­ne pojave ujedinjene u tajanstveni Raumgajst, duh mesta, bića koja su ujedno i svevidni pripovedač u množini. U takvoj zagonetnoj atmosferi odvija se živopisna i složena kulturološka igra, koja se može čitati i kao diskusija s Čarobnim bregom Tomasa Mana, uzetim za metadiskurzivni okvir romana. Bezmalo homogeni muški svet sanatorijuma, uronjen u beskonačne intelektualne polemike, nadzire i u svojim dizginama drži nekakva ogromna matična struktura koja ih sve obavija. I kao i u Čarobnom bregu, sanatorijum postaje poprište borbe života i smrti, humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritarnih pogleda na svet, a ličnost Mječislava Vojniča, senzibilnog autsajdera među mizoginima, koji stoji na strani nejasnog i nedokučivog – postaje znak čežnje za radikalno drugačijim univerzumom i simbol ustajanja protiv robusnog, dualistički koncipiranog sveta.

Evropska nagrada za književnost 2024. godine

Prva knjiga Olge Tokarčuk nakon Nobelove nagrade sastoji se od dvanaest eseja i predavanja održanih različitim povodima i u različitim prilikama. Blagi pripovedač autorkin je osvrt na sopstvene svetonazore i stvaralaštvo, na tehnike spisatelјske veštine, na izvore inspiracije i pasionirane čitalačke potrebe, budući da sebe uvek najpre definiše kao čitatelјku, pa tek onda kao književnicu

Zbirku čine erudicijski, sadržajno i tematski veoma različiti eseji, u rasponu od psihološkog pristupa spisatelјskim tehnikama i motivacijama, preko književnog ogleda iz sineastičke umetnosti, kao i originalne studije uloge prevodioca u današnjem svetu u kojem je sve informacija, pa sve do vlastitih, misaono inovativnih i smelih ideoloških projekata ‒ ovaj ciklus odabranih tekstova zatvara čuveni nobelovski govor.

U Polјskoj široko komentarisan, ovaj gotovo manifest pokrenuo je opsežnu i kontroverznu debatu o jednom drugačijem književnom naratoru – blagom pripovedaču, odvremenjenom i otprostorenom, koji poput naročito osetlјivog seizmografa vreba i beleži sinhronicitete, kondicionira maštu i stvara identitete. Milica Markić

Izgubljena duša je parabola o ubrzanom vremenu, ritmu s kojim ne umemo više da izađemo na kraj, nostalgija za univerzalnim vremenom u kom bismo svi uspeli da se pronađemo. Prikazuje savremenog čoveka koji je izgubio osećaj smisla života, kojem u trku svakodnevice preostaje malo vremena za refleksiju, za postavljanje sebi fundamentalnih pitanja o ispunjenosti u životu.
Metafora izgubljene duše je odavno prisutna u kulturi. Olga Tokarčuk, Jungova sledbenica, nadovezuje se na opis sindroma gubitka duše kod njegovih pacijenata, i na svoj način priču poetizuje. Ilustrovana

u vintidž stilu, radnja treba da nas asocira na detinjstvo, na bezbednu, mitologizovanu prošlost, a u formi je bajke zato da bi doprla i do dece i do odraslih.

Olga Tokarčuk je reprezent savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.
Radnja ovog romana događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.