DOMAĆE KNJIGE

Senčin je izraziti predstavnik i (uz Zahara Prilepina) začetnik novog realizma u ruskoj književnosti, pa čak i glavni junak ili prototip glavnih junaka u većini sopstvenih dela. Surovo prikazivanje stvarnosti, bez ukrašavanja i bez pokušaja da se nešto ublaži, okrutni junaci koji se ponašaju kao obični lјudi u životu dalekom od bajke čine karakteristike Senčinove proze. Tema ove knjige su promene. Tema mladosti i bunta, koja ponovo obuzima lјude srednjih godina. Pošto su stekli priznanje, status, porodicu i obreli se ukopani u kuću i navike, osećaju želјu da sve ponište i započnu život iz početka. Realista Senčin vodi rizičnu igru. On zadire u granice tuđeg iskustva sa čvrstom namerom da ga proživi, i to na najmračnijim, najnedostupnijim mestima, koja su, za razliku od objava na Fejsbuku, i najmanje čitlјiva. Valerija Pustova Senčin je čvrsto ukorenjen u modernost i realnost, ali se ne plaši ni škaklјivih, pa čak ni gorućih tema. Dovolјno je reći da je naslovna priča, po kojoj je knjiga dobila ime – beletrizovan, ali apsolutno prepoznatlјiv slučaj „atentata i vaskrsenja“ Arkadija Babčenka. Mihail Vizelј

Područje za potapanje je hrabra knjiga o tome kako ogromna teritorija Rusije, njene šume, pašnjaci, polja, gradovi, sela, ljudi, životi, duše i grobovi predaka nestaju zbog grabeži za malo vlasti i mnogo novca.
Roman Senčin, jedan od najistaknutijih predstavnika „novog realizma“ u savremenoj ruskoj književnosti, ovoj temi pristupa gotovo dokumentaristički. Glavni junak njegovog romana je vlast.
Roman započinje razgovorom dva čoveka, Tolje i Volođe, ali to nije običan razgovor i to nisu obični ljudi: ponavljajući im imena u svakoj rečenici, Senčin čitaocu kaže: „Jeste, ne grešiš, čitaš reči koje izgovaraju Anatolij Čubajs, tvorac programa privatizacije, i Vladimir Putin, premijer i predsednik Ruske Federacije!“
Područje za potapanje je roman o tome kako je 1974. godine sovjetska vlast odlučila da na reci Angari sagradi Bogučansku hidroelektranu. Počeli su silovito, uložili ogroman novac i stali, a zatim su, nakon „perestrojke“, došli mladi oligarsi, oni kojima u Rusiji pripada sve i odlučili da dovrše BoHe. Vlasnik hidroelektrane je milijarder, svemoćni kralj aluminijuma Oleg Igorevič Banjasko (u kome bi čitalac sa ozbiljnim razlozima mogao prepoznati Romana Abramoviča), čija kompanija, registrovana na Kipru, rukovodi nastavkom izgradnje „hidre“, kako je zovu meštani s područja za potapanje. Njega nimalo nije briga za nevolje, bes i tugu hiljada onih koji su prinuđeni da, milom ili silom, napuste svoje domove i presele se u gradove. On, za razliku od utopljenika, ne mari za njihov razrušeni svet. On želi samo da potopi deo zemljišta. I uzme novac. Veliki novac. Šta će njemu ta daleka zemlja kad on i ne živi u Rusiji, već u Londonu? Za njega je čovek s područja za potapanje tek zupčanik, trun, mrvica prašine.

„Da, mnoštvo je priča, desetine sudbina koje se lome ili su već slomljene. A iseljavaju manje od šest hiljada osoba. Zar ne mogu za njih, koji nisu svojevoljno odvedeni sa svojih ognjišta, da stvore makar uslove kakve su imali?“

„Uopšte, gde je privatno, a gde državno – ne može da razmrsi. Kao da su namerno zamrsili, da se ne nađu krajevi.“

„Sad je, čini mi se, čitav svet osuđen. Došlo je vreme nevaljalosti ovoga sveta.“

Zaplet deluje jednostavno. U skrajnutoj i zaboravljenoj ruskoj provinciji tri prijatelja će pokušati da se, makar na nekoliko dana, prepuste zaboravu i lakoj zabavi u jednom očajnikom begu od nesavršenog lica stvarnosti. Senčin nas brzo i bespoštedno uvlači u mikrokosmose svojih likova, u potrošenost i umor savremenog sveta, i večitu težnju čoveka za onim što je daleko, strano i neosvojeno. Međutim, da li je u savremeno doba takav iskorak uopšte moguć, i da li će Senčinovi junaci, uz cinizam i svu okrnjenost jednoličnošću i obavezama uspeti da dotaknu neki bolji svet i smisleniji život?