DOMAĆE KNJIGE

Poslednja knjiga Simona Simonovića objavljuje se post-humno, iz zaostavštine. Pesnik je stigao da oformi jednu celinu, na kojoj bi, verovatno, da je imao vremena, još radio pre objavljivanja, i koja je nosila privremeni naslov Minđuše. Načelno, rad na poeziji se nikada ne završava, nego se prekida, namerno ili, kao ovde, bez namere, kao jedno novo stanje stvari. Priređivači rukopisa su odlučili da ga naslove po jednoj lepoj pesmi — Posle svega, i taj naslov dobro korespondira sa naslovima ranijih knjiga. U ovoj knjizi postoji više pesama sa naslo-vima koji pripadaju istom značenjskom registru: „Kao da me nije bilo”, „Kao pred sam kraj”, „Dalje neću”…
U tim naslovima, kao i u Simonovićevom nastojanju da istovremeno drži pod kontrolom i izražava sumnju u tekst svojih pesama, može se prepoznati, ironijski uma-njen i pomeren, odjek iskaza da je ono što ostaje u domenu pesničkih kompetencija.
Jednom ranijom prilikom, osnovne crte Simonovićeve poetike formulisao sam nizom stavova: da je Simon Simonović urbani pesnik koji se ne zadovoljava veristi-čkim prikazivanjem gradskih prizora, da je on angažovani pesnik čiji iskaz se ne može funkcionalizovati u dnev-nopolitičke parole, da je pesnik koji govori iz naše savremenosti ali ne prestaje da bude privržen zavičaju, i da je pesnik privržen zavičaju koji ne podleže zavod-ljivoj ideji o povratku arhaičnim zavičajnim jezičkim sredstvima.

Ogledi, zapisi, članci, rasprave, dnevnički zapisi, podsećanja na preminule prijatelje... Onoliko koliko sam ih pronašao. Ostale će pronaći drugi, ako ih bude zanimalo. Ima i tekstova kojih se sećam, ali nisam imao želju da se uselim u Gradsku čitaonicu ili u Narodnu biblioteku Srbije i prelistam novine i časopise s kojima sam sarađivao. Sem toga, hteo sam knjigu koja će, ne samo po obimu, biti „srodna” mojim prethodnim knjigama Razno (2017) i Uoči glavnog pretresa (2018). Da njome, na vreme, obeležim moguću „celinu”.
Šta sam čitao i o čemu sam pisao? Od prvog ogleda „Od bekstva do akcije”, koji je zabranjen u književnom časopisu „Delo” (dvobroj za avgust i septembar 1968), do rasprave „Posle trideset i sedam godina”, koju sam napisao februara 2019. S kim sam sve polemisao, ma-lo više od pola veka, o kome (čemu) sam i zašto pisao pohvale i pokude? Ne postoji tekst koji sam objavio, a koji bih danas (ili neke njegove delove) izostavio, prepravio... S namerom da naknadno „prilagodim” svoje mišljenje.
U knjigu „I tako..." uvrstio sam pedeset i pet pri-loga i četiri pesme („Prolećna”, „Višnja”, „Noćna” i „Daće bog”) koje „pokazuju” kako su se poduže pre-plitali ogledi, proza i poezija.
Kao i prilikom svakog unosa, posle toliko vremena (svoje tekstove čitao sam kao „tuđe”), uneo sam neznat-ne ispravke. Kad je reč o njihovom rasporedu, sadržaj knjige mogao je da bude i drukčiji. Ogledi, zapisi, članci, rasprave, dnevnički zapisi, podsećanja na preminule prijatelje... Onoliko koliko sam ih pronašao. Ostale će pronaći drugi, ako ih bude zanimalo. Ima i tekstova kojih se sećam, ali nisam imao želju da se uselim u Gradsku čitaonicu ili u Narodnu biblioteku Srbije i prelistam novine i časopise s kojima sam sarađivao. Sem toga, hteo sam knjigu koja će, ne samo po obimu, biti „srodna” mojim prethodnim knjigama „„Razno" (2017) i „Uoči glavnog pretresa" (2018). Da njome, na vreme, obeležim moguću „celinu”.
Šta sam čitao i o čemu sam pisao? Od prvog ogleda „Od bekstva do akcije”, koji je zabranjen u književnom časopisu „Delo” (dvobroj za avgust i septembar 1968), do rasprave „Posle trideset i sedam godina”, koju sam napisao februara 2019. S kim sam sve polemisao, malo više od pola veka, o kome (čemu) sam i zašto pisao pohvale i pokude? Ne postoji tekst koji sam objavio, a koji bih danas (ili neke njegove delove) izostavio, prepravio... S namerom da naknadno „prilagodim” svoje mišljenje.
U knjigu "I tako..." uvrstio sam pedeset i pet pri-loga i četiri pesme („Prolećna”, „Višnja”, „Noćna” i „Daće bog”) koje „pokazuju” kako su se poduže preplitali ogledi, proza i poezija.
Kao i prilikom svakog unosa, posle toliko vremena (svoje tekstove čitao sam kao „tuđe”), uneo sam neznatne ispravke. Kad je reč o njihovom rasporedu, sadržaj knjige mogao je da bude i drukčiji...

Jedan od najsnažnijih glasova u srpskoj poeziji druge polovine 20. veka, Simon Simonović, ponudio je konačne verzije trećine svojih pesama objavljenih u poslednje četiri decenije. U knjizi su mlad pobunjen pesnik, uronjen u grad i čovekovu dramu u njemu, onaj stišan, okrenut zavičaju i porodici, ali i onaj umoran, sa pitalicama pri zalasku sunca, sklon predaji, bolestima i tamnim slutnjama. Ređi su moderni srpski pesnici sa jedinstvenim etičkim poimanjem vremena i života – Simonović je ispevao pregršt pesama o pojedinačnim i kolektivnim nepravdama, i neprilikama u kojima je živeo (Sa nepravdom, Kuća bez vrta). Kao redak primer moći govora svakodnevice, uobličavanja jezika u funkciji jednog posebnog pesničkog izražajnog fenomena, čitaju se njegove izvrsne, višeslojne ljubavne pesme, u kojima se prepliću srodni motivi (Bunarska voda, Tramvaji, pisak), kao i one u kojima peva o iskonskim odnosima ljudskih zajednica prelomljenim kroz najličniju prizmu (Još jedan pokušaj da se doskoči hladnoći). Njegov pesnički jezik ostvaruje se u samom korenu, kao u zaumnoj, melanholičnoj pesmi Nišna me dašak, ili u onima o suglasnicima i samoglasnicima. Raznovrsnost u jeziku i motivima ogleda se i u dijalogu sa odabranim književnim nasleđem (Onaj život, Mesečina). Konačna verzija objedinjuje najdublja i najlepša dostignuća pevanja i mišljenja Simona Simonovića. Tim pre i tim više što se nijednim stihom ona ne iscrpljuju, već se razrađuju sve dubljim i univerzalnijim značenjima.

Roman Simona Simonovića Hoću-neću donosi pedeset dve odjave, po jednu za svaku nedelju u godini, u kojima se pripoveda ne samo o menama jedne kalendarske godine već i o davno prošlim, prošlim i sadašnjim vremenima. Središnja tema knjige povezuje nekoliko generacija jedne porodice, ali priča o njoj nije hronološka, istrzana je, košmarna, na ivici sna i jave, istovremeno i poetska i gruba, i setna i živahna. U romanu se prepliću naratorski, esejistički i pesnički diskurs, a većina odjava napisana je u prvom i drugom licu jednine (učesnici priče, i mrtvi i živi, obraćaju se jedni drugima) što pripovedanju daje izrazito ekspresivni ton.
Istorija porodice ucrtana je kao njena geografija na čijim se mapama, ne samo od Vranja do Beograda, najbliži neprestano dozivaju i traže, ali i međusobno udaljuju. Sa svih strana dopiru njihove bolesti, hladnoće, melanholije, pobune... premeštaju se njihove brižnosti i ljubavi, ukrštaju se detinjstva, obnavljaju umor i nezarasle rane, u svetu u kome preostaju jedino smrt i san o mogućem bezvlašću.
Neobična i nesvakidašnja knjiga, jezički čista i zahtevna, u oporim dnevničkim pasažima i u zgusnutim lirskim iskazima. Roman van svih tokova savremene srpske proze.