DOMAĆE KNJIGE

Pred čitaocem je jedanaesti roman Slobodana Mandića.

Tematski okvir ove proze jeste zrenje, dugotrajni i naoko neprimetni proces tokom koga protagonisti stiču spremnost za unutrašnje preobražaje.
Drugim rečima, na ovim stranicama teče priča o bezazlenosti izloženoj svetu, o odbrani prostora intime. Polazna tačka Antikvara Gospodnjeg u figuri je pripovedača: on dobija nalog da sačini rodoslovno stablo svoje porodice, pritom uvidevši da u rodoslov mora uvrstiti i pojedince koji tu spadaju tek po unutarnjoj srodnosti sa njim. Slede neočekivana otkrića, iskrsavaju srodnici i preteče iz dubina vremena.

Pripovedač traga za mestom od koga počinje područje duha. „Konačno je sve propalo, dosta sam strepeo, najzad sam slobodan.“
Eto prvog stepenika; motoa za epitaf, u kome je lik Senatora u celosti sažet. Napuštanje karijere i visokog položaja, povlačenje iz svetskih poslova, u tišinu – već samo po tome, rodonačelnik je neobične loze čije razgranavanje pisac prati iz stranice u stranicu.

I moj slučaj ponavlja, kaže pripovedač, kako će se svako više puta naći pred Sfingom, kada mora dati odgovor. Njegov prvi susret sa tim čudovištem zbio se kada je dečak od koga se neprekidno udaljava posađen na stolicu bez naslona, da polaže račune veštaku zvanom otac. Tada se po prvi put, i ne znajući o čemu je reč, prihvatio prevođenja stvarnosti u fikciju, upinjući se da ona bude toliko uverljiva da je istražitelj prihvati kao istinsku realnost, stvarniju od one koja mu se pričinjava. Istovremeno je, iz odgovora na unakrsno očevo ispitivanje, počinjalo otkrivanje sopstvenog života kao priče.

Slobodan Mandić (1947, Sutjeska) savremeni je prozni stvaralac; autor romana, pripovedaka, eseja. Njegova prozna ostvarenja nagrađena su sa više značajnih književnih priznanja među kojima su i nagrade „Isidora Sekulić“, „Beskrajni plavi krug“, „Svetozar Ćorović“ i „Branko Ćopić“.

"I u središtu novog proznog ostvarenja Slobodana Mandića ostaje višeznačni pojam Panonije kao stožer za raslojavanje individualnih i kolektivnih sudbina-priča. Nastojeći da imenuje tu ravnicu čiji su podanici, pripovedači u ovom romanu se pitaju da li je ona more izgubljenog vremena, jedna večna sadašnjost koja niveliše i nadvladava sve druge oblike i mogućnosti, ili pak nepregledno polje koje se ne da prehodati, u čijem beskraju svi redom postaju jednako izgubljeni: možda smo svi tek njena priviđenja, kako se pred njenom carskom statuom, negde na početku Bačkog kanala, u magnovenju učinilo jednome od njih.
U knjizi teku dva istovremena narativna toka, istorija nestajanja i povest spasenja glavnih likova. Život je pun propuštenih prilika, kaže pripovedač; od njih bi se dao sastaviti nov i sadržajan životopis: od neostvarenosti koje su se mogle spustiti u postojanje. Propuštene prilike bi mogle biti i moja istinska autobiografija; dnevnik odustajanja moja istorija spasenja, povest sopstvene realizacije.
Jedna od sižejnih linija počinje od evociranja besmrtnog doba zvanog detinjstvo, i potom vodi u svet koji objavljuje nuždu i prinudu kao osnovu postojanja, dok pojedincu još uvek odjekuje drugačija unutarnja melodija i on oseća da je objava zabluda i laž. Iz susreta sa sudbinom pojedinac izlazi kao neko ko pokušava da upravlja svojim unutrašnjim životom, otkrivajući svet u sebi.
„Nije lako da se u prvom pokušaju odživimo; valjalo bi dopustiti nam da se oprobamo još jedanput. Sećanjem sve po drugi put stvoreno postaje potpunije; kao da je od onog svog prvog pojavljivanja neprekidno samo dozrevalo, da se sada u pravom svetlu ugleda.”"

Panonski palimpsesti novi je roman savremenog srpskog pisca Slobodana Mandića koji ljubitelje lavirintskih čitanja teksta i stilski bogatih narativa sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim!

Višeznačna metafora koju pronalazimo već u samom naslovu nagoveštava čitanje ove knjige kao svojevrsni palimpsest kojim se ispisuju Sećanja, Snovi, Život i Istorija.
Ona nas vodi u lavirinte prepoznavanja dominantnih motiva i likova iz prethodnih Mandićevih romana, u prostore izuzetne istorijske metafikcije, snova i fantazija, ali isto tako i u realnost, katkad surovu, a katkad ispunjenu slatkoćom življenja.

I kao da nekakva imaginarna ruka briše sve prethodno napisano, iznova ispisujući novu povest i nova sećanja, nove želje..., na kraju krajeva i novi identitet protagonista ovog romana, dajući primat Priči i svoj toj dragocenosti koju nam Priča može podariti u bogatstvu semantičkih nijansi... Kada trijumfuju Jezik i magija reči...


***

„To je novi sloj teksta, preko onog starijeg: kao da neko u ruci drži sunđer i briše sve prethodno, piše M. V., kako bi se još jedanput oprobao život. Kakva radost, otpočeti iznova; palimpsest je figura našeg doba, država u kojoj smo se obreli najupadljiviji je primerak.

(...)

Tek u osami se začinje i odvija stvarni život; zato se bajke zaustavljaju na vratima raja: i živeli su dugo i srećno; tamo je sve, tu reč ne zalazi, pa ćemo tu kapiju i nas dvojica u ovom času ostaviti po strani, kaže Svetozar. Vratimo se sebi i našoj priči; rečima koje vrdaju i skrivaju ono o čemu govore.“




Slobodan Mandić (1947) savremeni je prozni stvaralac. Autor više romana i zbirki pripovedaka, esejista i autor dokumentarne proze. Njegov roman Očev novi mandat u izdanju Agore i Gradske biblioteke u Zrenjaninu nagrađen je značajnim književnim priznanjem, Nagradom „Danko Popović“ za najbolju knjigu proze.