DOMAĆE KNJIGE

Najveći nedostatak svih teorija koje govore o poreklu Srba tiče se nepostojanja teza o njihovom identitetu.

Poreklo se ne može poistovećivati sa identifikaciom etnosa. Pored toga, zvanična istorija ne dozvoljava nijedno opozitno tumačenje u odnosu na stavove koje nudi. Koji su njeni naučni argumenti? Autohtonistička, indijska ili iranska teorija poput zvanične deluju nedovršeno, nedorečeno. Bez obzira na obilje podataka koje nude. Nigde se ne navodi i ne obrazlaže, na primer, otkuda Srbi u Indiji ili Iranu. Da li se tu formiraju kroz rodove i bratstva kao pleme, ili su odnekuda došli? Brojni toponimi mogu da budu dragocen putokaz, ali i ne moraju da znače mnogo.

Kakav čarobnjak iz prošlosti je Stanislav Vinaver.

Odlukom gradske vlasti u Šapcu 2016. godine osnovana je njegova fondacija. Sve je ukazivalo da je ta razborita odluka doneta da bi se napokon najevropskijem Šapčaninu odalo zasluženo priznanje. Ali „inokosni organi“ fondacije sapleli su se već na prvom koraku, i, tek što su prohodali odrali su oba svoja kolena. Njihova prva odluka bila je da osnuju „Vinaverovu biblioteku“ i da kao njen
jedini sadržaj - police - popune sa sabranim delima Radomira Konstantinovića u 34 toma. Spiritus movens te odluke bio je prof. Gojko Tešić koji je razgoreo „utuljena kandila “ naše moderne između dva svetska rata, a glavni promoter ovog poduhvata bila je gosp. Latinka Perović koja se proslavila kao sekretar CK Saveza komunista koja je još jednog znamenitog Šapčanina – akademika Mihajla Đurića – oterala na robiju zbog javno iznetog stručnog mišljenja na amandmane na Ustav SFRJ iz 1971. godine. I tu nastaje rascep, razdor i provalija u shvatanju i tumačenju Stanislava Vinavera. Vinaver kao perpetum mobile naše književnosti, kao Homo universalis naše kulture, polihistor koji je ukrštao reči sa muzikom gde je matematika ritma, uvek, bila u simfoniji sa melodijom razuma, intuicije i instinkta, učinio im se pogodnim da ga iz univerzalnog prostora naše slobode - Vinaverova konstanta - prevedu u pomrčeni prostor naše kolektivne krivice - Habzburška konstanta. Na čitaocu je da donese odluku: Da li je u društvu Vinaverovih ratnih drugova ili je zli volšebnik koji od svojih poraza stvara sebi grudobran.
P.S. Ovoj knjizi biće zamereno: srbovanje, srpstvovanje i srbarenje, ali baš zato i uprkos tome Tito i Krleža su neizbežni da bi se razumela. Ni koraka nazad.

Kada gledamo bilo koju geografsku kartu, očekujemo od državnih i drugih granica da se lepo "ponašaju". To znači da bi granica trebala da bude jasno definisana, jednostavna, sa što manje nekakvih okuka, krivina i odstupanja od logike. Takve granice su najbolje, jer smanjuju mogućnost izbijanja sukoba, koji često mogu da imaju tragične posledice. Međutim, iz brojnih razloga (npr. ratovi, separatizam, ujedinjavanja itd.

) granice često nisu tako jednostavne, pa se javljaju razne nepravilnosti, od kojih su najzanimljivije enklave (teritorija države X sa svih strana okružena teritorijom države Y) i eksklave (deo države X u koji se iz glavnine teritorije X može doći samo preko teritorije države Y). U praksi se javljaju brojni "nivoi" enklava i eksklava.
...
Osim neuobičajenih granica, postoje i neobični gradovi, ali i tzv. fantomski gradovi i gradovi duhova. Za kraj ostaju fantomska ostrva, mikronacije i još ponešto.
...
Ova knjiga može biti zanimljiva dopuna svima onima koji, amaterski, profesionalno ili školski, izučavaju geografiju, kartografiju, politiku, istoriju i društvo. Knjiga je tako napisana da može da se čita na preskok, tako što bi svako mogao da nađe poneki zanimljiv tekst, a da ostale samo prelista.