DOMAĆE KNJIGE

Te 1984. kad sam ušla u „Politiku“ da bih pronašla „Bazar“ bilo mi je jasno da neću otvarati novu kolumnu tv kritike već nešto drugo… po meri sveta u kome živim. Šta to, nisam znala tačno, ali pisati o negativnim stranama televizijske prakse bilo mi je kao džarati po ugljevlju već ugasle televizičnosti. I zaista posle nekoliko pokušaja tv kritike odlučile smo, Neda Todorović i ja, da pišem o ljudima koji prave tv program. Vremenom su komunikacijski apetiti rasli, pa se ovoj atipičnoj poziciju tv kritičara otvorio prostor za vrednovanje uloge ljudi koji rade ispred i iza kamere a da nisu televizijski profesionalci. Danas, više decenija kasnije, ispostavlja s da su to bitne kulturološke značajke i da niko od fotografisanih ljudi ili nacrtanih likova nije uzalud postavljen u ovoj knjizi. Sve je informacija, sve govori o jednom dobu koje danas nije ni blizu onome iz osamdesetih.

Kako godine prohuje uviđaš da živiš na granici medija i mentalne prakse koja bi da se stalno obnavlja format medijske komunikacije koliko i sama sadržina tv prizora. Nije ništa gotovo, završeno, sa analizom nove emisije, ili tumačenja novog, drugog tv autora. Potrebno je osvestiti javno svoju kritičarsku nemoć za opis akcije na brisanim mestima delovanja elektromagnetnih talasa. Tamo gde nastaju prepleti mogućeg i nemogućeg, živućeg i neživog, fiktivnog i stvarnosnog… u kome televizija caruje kao estetika, gde tv kadar opstaje kao preterani, razvaljeni prizor koji ne poseduje formativne granice, i koji je po sebi bio spreman za sve slućene medijske veze. I stoga pisanje o najtežem, o ljudima oko televizije, koliko i onima iz sveta televizije. Napraviti tv portret na osnovu višegodišnjeg gledanja – ili po gestualnom aktu u jednom času viđenom, bio je izazov da se predstavi moć televizije.

Knjiga „Šaputave devojke" (RTS Izdavaštvo i Centar za medije „Ranko Munitić" 2019) zapravo je lična priča Zorice Jevremović o njenom odrastanju, prijateljicama i njihovim noćnim šaputanjima, deljenju najskrovitijih tajni i svakodnevnih iskustava, fenomenu poznatom samo ženama. Ovaj tako jednostavan, ženama kroz vekove poznat i sveprisutan običaj, prikazan je na fantastičan i pronicljiv način u studiji u kojoj nas autorka vraća u vreme kada je osnovala prvo feminističko pozorište u našem delu Evrope koje je predstavljalo oazu u Beogradu za zlostavljane žene u godinama rata i beznađa koje su na toj svojoj, feminističkoj teritoriji, predstave ovog ženskog pozorišta gledale isključivo u ženskom društvu. Analitički pristupajući trima svojim pozorišnim predstavama - Arijadna, Šaputave devojke I i Šaputave devojke II, Zorica Jevremović u knjizi je sveobuhvatno razložila njihovu koncepciju, učinila ih bliskim kroz date tekstove i onima koji nisu imali mogućnost da ih vide, teoretski obrazložila svoje rediteljske postupke. Opisala je vreme njihovog nastanka (poratno i nasilno) uz sociološko razmatranje feminističkih osobenosti. Iz svojih junakinja Tanje, Dragane, Vesne, Lee i Urše je na diskretan način izvlačila liričnost, toplinu, erotičnost i plemenitu snagu...

.