Te 1984. kad sam ušla u „Politiku“ da bih pronašla „Bazar“ bilo mi je jasno da neću otvarati novu kolumnu tv kritike već nešto drugo… po meri sveta u kome živim. Šta to, nisam znala tačno, ali pisati o negativnim stranama televizijske prakse bilo mi je kao džarati po ugljevlju već ugasle televizičnosti. I zaista posle nekoliko pokušaja tv kritike odlučile smo, Neda Todorović i ja, da pišem o ljudima koji prave tv program. Vremenom su komunikacijski apetiti rasli, pa se ovoj atipičnoj poziciju tv kritičara otvorio prostor za vrednovanje uloge ljudi koji rade ispred i iza kamere a da nisu televizijski profesionalci. Danas, više decenija kasnije, ispostavlja s da su to bitne kulturološke značajke i da niko od fotografisanih ljudi ili nacrtanih likova nije uzalud postavljen u ovoj knjizi. Sve je informacija, sve govori o jednom dobu koje danas nije ni blizu onome iz osamdesetih.
Kako godine prohuje uviđaš da živiš na granici medija i mentalne prakse koja bi da se stalno obnavlja format medijske komunikacije koliko i sama sadržina tv prizora. Nije ništa gotovo, završeno, sa analizom nove emisije, ili tumačenja novog, drugog tv autora. Potrebno je osvestiti javno svoju kritičarsku nemoć za opis akcije na brisanim mestima delovanja elektromagnetnih talasa. Tamo gde nastaju prepleti mogućeg i nemogućeg, živućeg i neživog, fiktivnog i stvarnosnog… u kome televizija caruje kao estetika, gde tv kadar opstaje kao preterani, razvaljeni prizor koji ne poseduje formativne granice, i koji je po sebi bio spreman za sve slućene medijske veze. I stoga pisanje o najtežem, o ljudima oko televizije, koliko i onima iz sveta televizije. Napraviti tv portret na osnovu višegodišnjeg gledanja – ili po gestualnom aktu u jednom času viđenom, bio je izazov da se predstavi moć televizije.
.png){kind=logo}
