DOMAĆE KNJIGE

Autorka je prišla temi smrti mnogo podrobnije i dublje, nego što je to iko učinio. Razložila je pitanje traume do najsitnijih detalja, pokazujući nam kako nešto što smo potisnuli uvek može ponovo da izbije na površinu, preteći da nas utopi svojom surovom istinom. Posebno nastoji da prikaže posledice rata između ljudi, ali u ljudima. Upravo  napuštene zidine kuće u Krajini oslikavaju sudbinu hiljade devojčica i dečaka kojima su ukradene uspomene, a detinjstvo zauvek izgubljeno stazama kojima su u begu spašavali živote. Traume iz detinjstva, krv, smrt, odlazak od kuće potmulo su je uništavale, često da toga nije bila ni svesna, a najteže je nemati uspomene. ,,Živimo život bez uspomena”, koliko su ovo teške reči znaju samo oni koji su pred ratnom stihijom poneli samo glavu na ramenima, i doista, čitavog života samo žalili za uspomenama. Ali svako svoju bitku vodi kako najbolje ume, ako je detinjstvo teško, ono poljulja čovekovu ličnost iz korena i čovek zauvek nosi nedovršeno dete u sebi. Mi možemo suditi jedni drugima, ali najteže je suditi sebi. Prema sebi nemamo milosti, nemamo opravdanja, izaći iz tog začaranog kruga je teško. Ali koliko je ova knjiga o bolu, još više je o veri, koja jedina može da umanji bol. Autorka postavlja egzistencijalna pitanja kroz čitavo delo, ulazi u svaki nerv srca, prečešljava. svaki trzaj duše. Rolerkoster emocija: od duboke patnje, pa sve do ravnodušnosti su odraz sloma unutrašnjeg bića, ali i početak isceljenja, jer kad se suočimo sa svojim traumama i svojim bolom, tek tada možemo da krenemo napred, u novi život. Ovo je duboko psihološki roman koji se doživljava kao samoisceljujući, potvrđujući nam da je čovekova volja zapravo najbolji lek.

Tri ubistva. Jedna utvara. Jedan svјedok beskućnik i jedan policijski inspektor koji su sličniji nego što dјeluju. Društvance osumnjičenih sa mnoštvom tajni. Šta li su oni još krili jedni od drugih i da li je možda ta tajna odvela toliko ljudi u smrt? Ko je sledeći od njih na spisku misterioznog ubice? „ Znate li kako izgleda kad godinama spavate sa upaljenim svjetlom bojeći se da će mrak oživjeti čudovište? Znate li kako je kad morate da ubijete krv svoju samo da biste se spasili? Znate li kako je kad vas noću probude hladne ruke na vašem tijelu onog ko treba da vam bude zaštita i oslonac... kako je stojati nad grobom onog koga ste nekada najviše voljeli i liti lažne suze dok vas svi po ramenu tapšu i tješe?“ – piše Mirjana Sušić u knjizi u čijem svakom uvodnom intrigantnom poglavlju se krije druga priča. Čitaoci postaju zarobljenici njenih, a i tuđih, usputnih jezivih priča u neobičnom trileru prepunom misterije sа opasnim naslovom “Krvava čestitka.“ U romanu pratimo čitavu seriju gradskih „običnih“ likova, potencijalno naših komšija koje ne poznajemo i ne razumemo, a prečesto smo ih skloni odbaciti praveći uopštavanja koja nam štede bilo kakav trud. Uz dozu naivnosti, šokiranosti pred ljudskim zlom i gluposti, te nepravdom, autorka ujedno surovo i nežno tematizuje ljudske traume i odnose i njihove (ne)mogućnosti u svakodnevnom životu maloga grada . „Krvava čestitka" je nenametljiv i malen poziv da opustimo svoj odbrambeni stav, pokušamo biti barem malo više ljudi i poslušamo jedni druge.

Roman počinje suštinskim pitanjima: ,,Koliko vredi ljudski život”, ,,Kakvi su dani koji se ne zaboravljaju”, ,,Koliko su duboke rane koje ne mogu nikad da zacele”, ,,Ko ima pravo da nam oduzme ono što najviše vredi u nama” – otvarajući nam odmah mnogo dilema i pobuđujući čitalačku pažnju, uvodeći nas u priču. Pitanje koje je iznad svih i koje nosi poruku romana je bit ljudske empatije: ,,Da li je moguće pomoći tim ljudima kroz razgovor i šta im reći”, i na njemu počiva univerzum – šta možemo učiniti jedni za druge da bismo izlečili ono što što činimo jedni drugima? Prvom rečenicom: ,,Lep dan”, uvedeni smo u svet glavne junakinje Marije, i do kraja knjige iznova ćemo zaboravljati kako izgleda lep dan i mirna noć bez košmara. Ako bismo želeli radnju romana prosto da definišemo, mogli bismo reći da je silovanje sedamnaestogodišnje devojke i posledice istog – ono na čemu počiva forma. Međutim, ovaj roman je mnogo više od toga, to je prikaz borbe unutrašnjeg bića sa samim sobom, više nego sa nasilnikom, i pobeda mlade žene nad svojim strahovima, više nego nad onim koji joj nasilnik priređuje. Strpljenje, ljubav i razumevanje tri su stuba na kojima počiva isceljenje. Ovakva je knjiga nasušna potreba u današnjem vremenu, vremenu društvenih mreža, kada svaka žena i devojčica može proći kroz višestruko nasilje, od kojih je sajber nasilje najučestalije. Mnoge žene ćute o tome, nemaju snage da iznesu u javnost, plašeći se osude ili nerazumevanja, pre svega od strane svoje porodice, pa tek društva. Marija je obelodanivši svoju ranu doživela nerazumevanje od svog oca, ali nije odustala od sebe, od istine, bila je dovoljno hrabra da živi i voli. Koliko žena nikada ne krene napred, koliko njih okonča svoj život, koliko njih nikada ne progovori i tom ćutnjom ubija sebe iznutra? Napisati jednu knjigu, gde ćete obuhvatiti kritiku društva, pružiti podršku žrtvama i ujedno s psihološkog aspekta prići jednoj takvoj temi je veliki uspeh za autora i zahteva veliki trud i stvaralački napor. Jovana Čebo je tako slikovito i verno prenela unutrašnje nemire, bol, patnju, očaj, snagu i hrabrost, da je kroz beletrističko delo, zapravo donela i jedan priručnik o samopomoći. Sve zajedno, sadržano u romanu „Ožiljci na duši“, je od velike vrednosti za svakoga ko prolazi ili poznaje nekoga ko prolazi kroz period isceljenja.

Roman „Kazni ga zaboravom“, pitka je priča koja teče poput nesputane planinske reke, čas bivajući mirna, čas pokazujući istinsku snagu i ćud, ali sve vreme prateći svoj tok, ne bivajući omeđena, ne skrećući za drugim rečicama, darujući nama, čitaocima, životvorne kapi spoznanja i samospoznanja da „život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu“. (I. Andrić)Junakinja, oko koje se i plete glavna nit romana, Sofija, maturantkinja je koju čeka odlazak u drugi grad na studije i odvajanje od svega što joj je blisko: roditelja, najbolje prijateljice Ane i njenog momka Nikole koji je, ujedno, i Sofijin najbolji drug, grada u kom je odrasla, uspomena, svega što čini njen život do tog trenutka.Ona je od početka četvrte godine srednje škole zaljubljena u momka nekoliko godina starijeg od nje, sve vreme mašta da ga upozna i da joj on uzvrati osećanjima. Iz nekog razloga, Nikoli se Bojan, kako se Sofijin voljeni zove, od prvog susreta ne dopada, no znajući da je to izbor osobe koju voli kao prijatelj i izuzetno poštuje, odlučuje da se u njen izbor ne meša. Vreme će pokazati da je intuicija savetnik koji treba slušati, ma koliko nam u nekom trenutku izgledalo da nas osećaj vara.Pre no što se odselila u drugi grad na studije, Sofija doživljava traumu nakon napada nepoznatog mladića koji, na sreću, ne uspeva da svoj zločinački čin sprovede u delo, jer ga u tome prekida momak koji se slučajno tu zadesio i spasio je od fatalnog ishoda tog napada. Međutim, taj događaj ostavlja duboke posledice na Sofiju i ona se povlači u sebe, strahujući da izlazi sama, osvrće se i ima košmarne snove u kojima se scene napada ponavljaju iz noći u noć.Roman „Kazni ga zaboravom“ ne govori o kazni kojoj nekoga želimo da izložimo iako bi se po naslovu to moglo naslutiti, naprotiv. Poruka romana je da za ono što drugi nama čine, nema naše krivice, svako je ono što jeste, a naše je da uzrastamo pokušavajući i trudeći se da se s iskušenjima izborimo.