DOMAĆE KNJIGE

U toku svog života, čovek uporedo prolazi dva puta razvoja: društveni kroz socijalizaciju i lični, kroz sopstveni razvoj i neku vrstu inicijacije u ’naredni stupanj sazrevanja’. Nekada se ove dve staze prepliću i nadopunjuju, a nekada je jedna oštro suprotstavljena drugoj. Dok socijalizacija zahteva sazrevanje u smislu uklapanja u dinamiku grupe i usvajanje njenih modela i šablona ponašanja, vrednovanja i sl., inicijacija se može i ne mora voditi ovim načelima. I jedna i druga, međutim zahtevaju upravo prolazak određenog puta, puta sazrevanja, metamorfoze.

Upravo je ta metamorfoza, taj put unutrašnjeg sazrevanja i tema „Putovanja malog diva“. Autor razlaže putovanje na 24 rune, na 24 simbola promene grupišući ih u tri porodice, vodeći nas kroz tri doba čoveka, tri ciklusa, tri smene, tri različita puta sazrevanja.

„Gospodar Vrana“ je novela koja otvara našu ediciju „Fantastika za u džep“ sa tematikom iz oblasti epske fantastike.

Surovi svet stanovnika planine Razdor izmučen je večnim ratovima. Lagrenjani, gospodari Kamenog grada, decenijama ratuju s narodom Vrana. Priča prati šta se događa kada sudbina reši da se poigra s neprijateljima i dovede ih na isto mesto, u takozvano Utočište. Može li postojati sklonište i za one čiji su telo i duša izmučeni večnim sukobima?

Lišen svega, jedan ratni zapovednik pokušava da konačno nađe mir i nadu, vagajući mogu li neprijatelji ikada postati prijatelji i postoji li čast u ratovanju…

Borba Erosa i Tanatosa je srž života. Upravo ta borba prožima knjigu Maje Mitić čineći je toliko književnom i poetskom. Satkana od priča koje u celini sačinjavaju mozaik-roman. Prati žene iz porodice Radenković kroz tri generacije, opisujući nam kroz psihološki horor, uz komponentu realizma i dozu nadnaravnog, njihova razočarenja, htenja i nadasve tragedije. Mitićeva sa nepogrešivim osećajem uspeva da nam oživi i dočara svaku i najmanju emociju junaka. Tanatos ovde odnosi pobedu nad Erosom, iako bih se usudio reći da je autorka uspela da ih pomiri u smrtnom zagrljaju.

„Smrtovnica mojih majki“ je druga knjiga iz horor edicije „Leptirica“.

Knjigu odraza čini dvanaest priča sa elementima venca pripovedaka, koje grade Knjigu odraza, upetljavajući čitaoca u tunel i lavirint Labrisa, sažimajući dve struje: i tra­diciju i savremenu viziju stvaranja. To je svevremena fantastika dostojna fantastike starog kova.

Ljudi se od samog nastanka onoga što zovemo civilizacijom igraju ambivalentnog odnosa prema građevinama i prirodi, poigravaju se svojom sudbinom, destruktivno preuzimajući radnje na svoja nejaka pleća. Međutim, u zapisima o Labrisu i čovečijem srcu, priča biva protegnuta dublje i dalje, predstavljajući nam proždrvljivi, numinozni duh betona, spreman da nas pokopa do suštine a Labrisu još niko nije utekao. Priče su raspoređene tako da zajednički čine hroniku jednog ludila. Put kojim nas vodi autor nije jednostavan, nije lagan, nije prijatan.

U ovom izdanju zastupljeni su svi vidovi fantastike, folklorne, religiozne, oniričke, epske…

U distopijskoj tematici koju obrađuje, autor na sebi svojstven način testira granice do koje mere je svaki normalan čovek, u stvari, normalan… U priči u kojoj izolacija i rat u urbanoj sredini obeščašćuju zrelog čoveka čineći od njega zver i izvan granica potrebnog, pratimo jednog mladog čoveka koji tek treba da formira sopstvenu ličnost. U moru besmisla i apsurda, glavni junak ponekad deluje kao distanciran, otuđen, nemi posmatrač ljudi i događaja koji ga okružuju, ponekad njegovi postupci otkrivaju zrna svetlosti, dok ponekad poklekne i dozvoli da i njega proguta mrak apsolutnog bezumlja izvlačeći ono najgore iz njega.

Dronstad je sarvemeni roman vojne fantastike, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.

Priča o Pukovniku je omaž knjiškim i filmskim detektivskim junacima pedesetih godina prošlog veka, nadopunjena savremenom tematikom. Danijel P., operativac Nivoa devet, sa kodnim imenom Pukovnik, upravo je kao i likovi kojima je posvećen – poput Bogarta ili Trejsija, junak nalik onim iz starih filmova koji je ’uvek tu da nekako spase stvar’, čak i kada se, po ko zna koji put zapitamo, da li je taj svet, i njegov moral i etika, vredan spasavanja. U svetu kojim vladaju farmaceutske korporacije i gde je čovek samo roba kao i svaka druga, postavlja se pitanje da li je promena ikako moguća? Da li će se ostvariti reči jedne od junakinja romana da svet neće srušiti revolucija, već obični, mali čovek ili je rešenje ipak negde drugde?

Pred vama je roman čudne, mozaičke strukture – tu su priče unutar priča, sećanja umetnuta u glavni tok i naizgled nepotrebna skretanja i namerne diverzije koje odvlače pažnju od tog glavnog toka. Ali ako pažljivo čitate, nećete ostati uskraćeni ni za jedan odgovor.

Prvi broj časopisa usmerenog na spekulativnu fikciju sa temom „Tanka linija fantastičnog“ ima za cilj da čitaocima ponudi uvid u široki spektar žanrova i formi fantastike. Autori zastupljeni u ovom broju dolaze iz celog regiona a broj sadrži 23 članka (20 autora) iz različitih oblasti i 18 autorskih priča. Među pričama, posebno ističemo priču Dan graditelja, filipinske autorke Kristin Ong Muslim u prevodu Irene Gonde. Tih osamnaest priča koje su ušle u ovaj broj izdvajaju se svojim kvalitetom ali i žanrovskom i unutaržanrovskom raznovrsnošću. Ono što određuje kvalitet datih priča ogleda se ne samo u odabiru žanra, već i u stilu, njegovoj realizaciji, temi, ideji, kao i u pristupu. Tako ove priče, sakupljene na prostoru Balkana (Srbija, Crna Gora, Hrvatska), kao i jedna ekskluzivno prevedena za prvi broj (dolazi sa Filipina), pokazuju da priče nemaju granicu, osim onu tananu, nevidljivu, koja predstavlja svojevrsnu definiciju fantastike. Očekuju nas priče iz folklorne, hrišćanske, alegorijske, oniričke i filozofske fantastike, sf i horor priče, pa i priče, koje su fantastika u svojoj najčistoj formi.

Ukradeni bog nudi nam razigran stil i raskošnu paletu boja – svet koji vrca magijom i svetlošću, pleni istovremenom lucidnošću i luckastošću. Roman, koji radnjom pripada epici kao rodu, duboko je protkan lirikom, sa zastupljenim i brojnim poetskim vinjetama.

Odluka koju Euron treba da donese, sudbina koja mu je nametnuta i epska borba sa kojom se suočava isprepletana je sa sudbinama drugih podsećajući nas da ni jedan čovek nije suštinski sam. Najveći kvalitet Ukradenog boga bez ikakve sumnje leži u Pavlovićevom stilu, ali luckasta lucidnost ne završava se tu; čitavo delo protkano je njome. Autor svesno bira da napusti utabane staze, da na već rešene probleme ponudi nove odgovore, koji možda nisu najbolji, ali su zato – iščašeni i oso- beni. To, međutim, ne znači da je njegovo pisanje neozbiljno. Naprotiv. Nemanjina zrelost se ne ogleda u pesimizmu, krvoproliću i realističkom prikazivanju; odlučio se za jedan drugačiji put, za sanjalačku uobrazilju dovoljno duboku da zaprema život sam. Zametak priče o Euronu, koja je nastajala organski, razlistavajući se i bokoreći, obrazovao se u autorovom dečaštvu i srednjoškolskim danima; vremenom, razvio se u prolog jednog drugog ostvarenja, i na kraju – u zaseban roman, plod dugogodišnjeg rada i osluškivanja snova. Taj zapis Nemanjinog srca sada držite u svojim rukama. Budite svesni njegove dragocenosti; ne samo da čitate roman koji izmiče definicijama, koji donosi nešto novo na srpsku književnu scenu, već i ogledalo u koje, poput Landorovih nevesta, hvatate zvezde piščeve duše.

Po povratku u svoje nekadašnje namesništvo, Ezgild izgnanik, nekadašnji baron od Aranaha, suočen je sa neočekivanim izborom. U svetu u kome se neprestano ispituje dužnost, hrabrost i odanost, sudbina često ima planove koji se snažno suprotstavljaju našim. I dok pratimo priču Mesečevog ratnika, mi u stvari pratimo priču nas samih, i preispitujemo sopstvena osećanja i izbore. Ovaj roman, za razliku od većine domaćih ostvarenja iz istog žanra, ima idejnost. Kao veliki poznavalac književnosti, autor je svestan da je svako književno delo pre svega o ljudima, a ne o zanimljivim događajima ili stvorenjima; značaj ovoga ne može se dovoljno podcrtati. Roman predstavlja sjajno antiratno štivo: uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegovo naličje. Mijatović ne uzdiže rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa samim sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu; prateći dileme i sumnje protagoniste, u njemu kao da vidimo borbu samog autora, koji želi da nam pokaže da nisu bitni zmajevi i vilenjaci, svemirski brodovi, vampiri i vukodlaci, već ono što je sa njima urađeno.